U Kući Đure Jakšića na beogradskoj Skadarliji 16. juna otvorena je izložba "Nasloni moje vreme na svoje, tako će večnost duže trajati" koju je organizovalo Udruženja porodica poginulih i nestalih lica "Suza". Izloženi radovi rezultat su projekta "Podrška porodicama nestalih – memorijalizacija", koji je obuhvatio 16 porodica čiji su najbliži članovi nestali ili poginuli tokom rata u Hrvatskoj, a projekat je podržao Međunarodni komitet Crvenog krsta na čiji konkurs se javilo jedino udruženje "Suza".

Otvarajući izložbu Dragana Đukić, koordinatorka projekta istakla je da se i dalje brojna lica vode kao nestala, kao brojevi i da su to "lica bez imena i prezimena".

- Prolazi treća decenija u traganju, porodice nisu posustale, nastavljaju traganje s nadom da će pronaći najmilije. Suze majki nisu usahle, ali jecaj gubi na jačini jer predugo se čuje. Godina za godinom prolazi, donosi nove životne izazove. Vreme ne može izbrisati trajanje sakrivenog i jakog pritiska u grudima, umotanog nadom da će naši bliski biti pronađeni.

Radom na ovim crtežima nisu ublažili patnju, patnja ostaje ista, ali sad mogu da budu dostojanstveni u svom gubitku i da budu sretni što su vratili sećanje na njihove osobe – ističe psihološkinja Sanja Milosavljević

Ona nam je kazala i da su njihove priče posebne, ali i jednake u želji da se pronađu nestali i da "napokon upale sveću koja će obasjati sećanja, pružiti nadu da život može da se nastavi".

- Radovi porodica vraćaju lepe trenutke koji su potisnuti dugogodišnjim traganjem i neizvesnošću. Daju porodicama snagu, vraćaju nestalima imena i prezimena. Ovim radovima porodice apeluju na nadležne da je krajnje vrijeme da se bolna neizvesnost otkloni i vrati svakom nestalom licu identitet - rekla nam je Dragana Đukić.

Prema njenim rečima izloženi radovi predstavljaju ogledalo duša porodica nestalih, a napravljeni su u obliku sata, što simbolizuje teško vreme čekanja i apel da se proces pronalaska nestalih ubrza. Oni ilustruju vrednosti vezane za ljudsko dostojanstvo, identitet, sećanje i pomirenje. Da bi uopšte došli do radova, trebala je psihološka priprema. Većina je zamrzla sećanja i retko kad su imali priliku govoriti o životima stradalih, a da to nije priča o ratu i stradanju. Retko kad imaju priliku da ih se sete i pričaju o njima i njihovim životima pre rata. U radu s njima angažovane su dve psihološkinje, Gordana Maksimović i Sanja Milosavljević koja priznaje da joj je rad s porodicama bilo možda nešto najteže što je dosad radila, iako se, psihoterapijom bavi više od 15 godina.

- Bilo mi je značajno i za ličnu priču jer sam i sama poreklom iz Like, a odrasla sam u BiH, pa sam kroz sve ovo prošla neki svoj rat - objašnjava nam Milosavljević.

Iako joj niko nije stradao u ratu, ističe da je značajno preispitala svoje postojanje, a dodaje da su porodice nakon dugo vremena ponovo reaktivirale emocije koje su imali prema onima koje su izgubili i koji su nestali.

- Prilično je sve potisnuto u njima i dosta se krije. Oni to ne pokazuju u svom svakodnevnom životu jer im se čini da ljudi oko njih to smatraju za prežvakanu priču, tako da im je ovo dosta značilo. Značilo im je da izvuku iz dubina, da iznesu sve te emocije... Zajedno smo se smejali, plakali, delili iskustva, nekako su se osetili da nisu sami na svetu. Mislim da je to najvažnija stvar koja se desila. Kad ste u patnji čini vam se da ste sami, a oni se tako nisu osećali na ovim radionicama - kaže naša sagovornica.

Sonja Rosić i Dragana Đukić (Foto: Dejan Kožul)

Kao iskustvo koje su koristili navodi iskustva iz zemalja u kojima se ovaj projekat ranije provodio.

-To je bio Liban gde je ovaj projekat počeo, a onda i sve ove zemlje gde postoje iskustva izbeglica, ratnih dejstava. Od istoka je krenulo pa došlo do naših prostora.

Napominje da je bilo i straha od potisnutih emocija i eventualnog besa, ali da do toga nije došlo.

- Normalno da je bilo plakanja, deljenja emocija sa svima, ali niko nije uleteo iz tuge u bes. Ne želim da kažem da je sve bilo savršeno, imali smo svoje uspone i padove, ali vidite po slikama da se na kraju s velikim uspehom završilo. Radom na ovim crtežima nisu ublažili patnju, patnja ostaje ista, ali mislim da su dodali tome neku dimenziju ponosa jer oni treba da se nose s ovim što su napravili – slikama i pričama i sad imaju na vagi i taj tas pozitivnih osećanja izjednačen, da mogu da budu dostojanstveni u svom gubitku i da budu sretni što su vratili sećanje na njihove osobe. Ovo su stvarno njihove voljene osobe na ovim slikama - ističe Sanja Milosavljević.

Porodična sećanja beležila je Sonja Rosić koja ima dosta iskustva u pružanju psihosocijalne i ekonomske pomoći izbeglicama, pre svega ženama sa decom jer se time bavi od 1994. No bez obzira na to ističe da je rad s ovom grupom bio veliki izazov i iskušenje jer je tema bolna.

- Ispred mene su uspravno i dostojanstveno stajali hrabri ljudi i govorili o gubicima svojih najmilijih. Doživeli smo koliko bolna toliko i rasterećujuća iskustva zajedničkim prolaskom kroz proces psiholoških radionica.

Značilo mi je da ipak još neko misli na nas, ne samo da ja to u sebi nosim, da niko ništa ne zna šta se dešavalo. Kako su poginuli, za to se čulo, ali za ovo što je bilo lijepo i što je sjećanje na njih o tome me niko nikad nije ni pitao – kaže Nevenka Dobrić

A zadatak, kaže, nije bio nimalo lak.

- Prikazati lepa sećanja ljudi na nestale članove njihovih porodica, bliske i drage osobe, na način da im se vratiti identitet. Preneti najtananija osećanja, i to osećanja drugih osoba, osetiti između reči njihovu ranjenu dušu, propratiti te darmare kroz izraze lica i gestikulacije, duboko, iskreno osetiti njihove filigranske emocije i ničim ih dodatno ne povrediti. Vratiti im volju, optimizam, podržati ih u veri i nadanjima.

A ispred nje samo beli papir.

-Kuražim se mislima o hrabrosti članova porodica kojima su nestale drage i bliske osobe, o njihovom dostojanstvenom podnošenju bremena iscrpljujuće neizvesnosti i nadanja koje traje 30 godina. Narednog trena ogromna neobjašnjiva punoća zgrabi moje biće, uvuče u sebe preplavljuje i ispunjava prostor. Najednom, simbolika ljudskih priča, doživljaja, sećanja, nadanja i razumevanja. Iz tih dubina prenosim osećaj optimizma, vere i nadanja koji udahnjuju život i tako ostvaruju paradoksalan utisak i kontrast u odnosu na nestanak i tragediju - kaže Sonja Rosić koja ističe da je kao umetnica iskoristila sposobnost da izađe iz sebe, primi i proživi njihovu patnju i bol, ali i nadu te da preda iskrenu emociju, lepo sećanje i ljubav na najpozitivniji mogući način kroz crteže i slike.

A koliko su se članovi porodica doista oslobodili unutrašnjih tenzija i koliko su odledili te trenutke?

Branka Hinić stoji pored crteža "Dodir". Pored njega piše: "Posvećeno braći Hinić. Gojku nestalom 16. oktobra 1991. i Bogdanu poginulom 5. avgusta 1995.

Iz Ličkog Osika su. Za djevera Gojka kaže da je radio u SUP-u u Gospiću, da su ga tog dana poslali na posao gde je uhapšen i otada nikakvog traga o njemu nisu našli, dodaje Branka. Za muža kaže da je stradao od granate prilikom povlačenja. On je kao i većina muškaraca ostao iza žena i dece, a njegovi ostaci su 2013. ipak pronađeni.

Na slici njih dvojica igraju fudbal.

- Prikazala sam ih dok su bili mlađi. Voleli su da igraju fudbal zajedno. Muž je voleo i sitne životinje, pa mu je zbog toga papagaj na ramenu, a tu su i zečići. Na slici su i ruke pokojne svekrve koja je imala samo njih dvojicu i obojicu je izgubila u ovom ratu - objašnjava nam Branka ističući da je do kraja života želela da sazna gde su im ostaci, ali da to nije dočekala.

- Ovde je umrla. Vozila sam je u Liku da je sahranimo jer je tamo, baš pred Oluju, i svekar umro i sahranjen je tamo. Onda je ona govorila stalno – da mi je otić tamo pa da umrem i budem sahranjena pored muža, pa sam je sa decom odvela.

Kaže da je osetila olakšanje nakon svega, da je bilo trenutaka kad je bilo teško, da je znala dolaziti kući sva van sebe, ali da su na radionicama pričali i na kraju je osetila olakšanje jer je ispričala svoju sudbinu.

Rad Branke Kuprešanin (Foto: Dejan Kožul)

O Nadi Bodirogi, čiji roditelji su 7. avgusta 1995. zapaljeni zajedno sa svojom kućom u Slavskom Polju kraj Vrginmosta već smo pisali. Ona je kroz ovaj projekat oživela sećanje na njih i na svoje detinjstvo u kući pored pruge. Ispod naslova slike: "Ćira" piše da je posvećeno Samardžiji Danici i Teodoru, nestalima 7. avgusta 1995.

- Mi smo se uspavljivali sa zvukom ćire i sa njime se budili ujutru za školu. Moj tata je radio na železnici i onda su oni znali kad prolaze pored naše kuće obavezno da nas pozdravljaju. Na slici sam ja sebe skicirala kako pozdravljam, a tu je i jedan jablan. Svi su znali da je kuća Teodora Samardžije pored pruge, pored jablana - objašnjava nam Nada sliku ističući da joj je rad na ovom projektu mnogo značio jer joj je pomoglo da joj, osim patnje i muke koje prolazi godinama, ostane u sećanju "i nešto najlepše iz vremena dok sam živela tamo".

Nevenka Dobrić, iz sela Crkveni Bok kod Siska, izgubila je sina i svekra. Slika "Pijeta" posvećena je stoga Siniši i Petru Dobriću, unuku i dedi, koji su zajedno poginuli 4. avgusta 1995.

- Njih dvojica bili su u traktoru, a ja u prikolici. U šumi Zelenik ubacila se Hrvatska vojska koja je pucala iz pušaka i ubila njih dvojicu. Malog Sinišu i svekra Petra od 62 godine. Traktor je otišao u provaliju, prikolica se prevrnula, prignječila me, a ja sam se onesvestila. Tad su naišli moji roditelji, zaustavila ih je vojska. Tata im je rekao da sam im ja ćerka i pitao da dođe da vidi da li sam živa jer vidi da sam prignječena. Dozvolili su mu, vidio je da dajem znake života pa su mu pomogli da podigne prikolicu - započinje svoju priču Nevenka koja je sina sahranila u Bosanskoj Kostajnici, da bi ga kasnije prebacila u porodičnu grobnicu u Sremskoj Kamenici. Za svekra su joj rekli da je sahranjen u šašu, ali nikada nisu pronašli njegove ostatke. Slika pokazuje Nevenkinog svekra i sina u pčelinjaku.

- Svekar je bio sekretar škole i kad dođe kući voleo da se bavi sa pčelama. Malom je deda kupio sve za pčelarenje i stalno su radili oko pčela. Tad su bili najsrećniji - objašnjava nam.

I njoj je rad na projektu puno značio.

- Značilo mi je da ipak još neko misli na nas, ne samo da ja to u sebi nosim, da nikom ne ispričam, da niko ništa ne zna šta se dešavalo. Kako su poginuli, za to se čulo, ali za ovo što je bilo lijepo i što je sjećanje na njih o tome me niko nikad nije ni pitao. Zato mi ovo jako puno znači - iskreno će Nevenka, koja kaže da će sliku čuvati jer joj je puno srce kad je vidi i seti se kakvi su bili pre.

Pored spomenutih slika na izložbi, koja ostaje otvorena do 30. juna, izloženi su još i radovi Slavice Bašić, Nene Blagojević, Mire Devetak, Bogdana Dragišića, Jelke Jelače, Mirjane Kalinić, Dušanke Kojić, Radmile Krstić, Branke Kuprešanin, Dušanke Mandarić, Slavice Filipović, Gordane Popović i Pere Slavuja.