Ljudi koji prate srpsko fudbalsko prvenstvo kažu kako je ono, u odnosu na prethodne sezone, postalo regularnije. Kažu i da je time splasnula napetost u odnosima između Partizana i Crvene zvezde. To se poklapa s vašim dolaskom na rukovodeće mjesto u Fudbalskom savezu, šta ste učinili?

Prvenstvo jeste postalo regularnije, ali nama nije cilj da prvenstvo bude regularnije, nama je cilj da prvenstvo bude regularno! Ranijih godina bilo je perioda kad se dotaklo dno po pitanju regularnosti utakmica i suđenja. Mi činimo sve da suđenje bude bolje i pravičnije. Zaveli smo red u sudijskoj organizaciji. Promenili smo rukovodstvo u sudijskoj organizaciji, odredili novog komesara takmičenja, doveli ljude bez mrlja u biografiji. Isključili smo svaku mogućnost da bilo koji klub traži od komesara takmičenja da mu odredi sudiju kojega bi hteo da mu sudi. Na početku ovoga prvenstva uveli smo i video tehnologiju VAR, koja enormno pomaže sudijama, i javnost se već uverila koliko je to važan doprinos za regularnost. Mi smo VAR uveli u kratkom roku, za nekih osam meseci. Za to unapređenje po pitanju regularnosti utakmica dobili smo i pohvale od UEFA. Grešaka je manje, pa je manje i pritisaka. Prethodnih godina smo imali silu klupskih saopštenja nakon utakmica, kinjenja, sumnjičenja, optuživanja.

Ja bih možda bio i prešao u Dinamo, da je samo novac odlučivao. Ali nije u parama sve. U zimu 1969. došao je u Lazarevo general Miloš Zekić, predsednik JSD Partizan, da razgovara sa mnom i mojim ocem...

Fudbalska reprezentacija Srbije se osvajanjem prvog mjesta u kvalifikacijskog grupi direktno plasirala na Svjetsko prvenstvo u Kataru ove jeseni.

To je veliki uspeh našeg Saveza. Na čelu sa selektorom Draganom Stojkovićem izabrana selekcija je uz odlične igre postigla odličan rezultat. To baš i nije nešto što smo imali stalno u prošlosti. Bilo je i ranije odličnih utakmica, ali da se kroz kvalifikacije prođe kao što se prošlo sada, to je nešto čime se možemo pohvaliti, a da nam niko ne može spočitati samohvalisanje. Odnos između igrača i selektora je nešto na šta smo ponosni. A isto tako se možemo pohvaliti i odličnim odnosima u čitavoj rukovodećoj strukturi Saveza. Saradnja sa generalnim sekretarom, sa direktorima, sa selektorima je odlična, naravno i sa selektorom Stojkovićem. Pobeda Srbije nad Portugalom u Portugalu izazvala je velik odjek u sportskim krugovima u čitavom svetu. Tu treba dodati i dobre igre Crvene zvezde i Partizana u evropskim kupovima, oba kluba, kako se to kaže, prezimljuju u evropskim takmičenjima. Sve to čini da je slika našeg fudbala ove godine mnogo bolja nego prošle, i ranijih godina. A i kvalitet igre u našem prvenstvu se popravio.

 

Partizansko i Partizanovo dete

Niste odgovorili na nedavnu izjavu generalnog direktora Crvene zvezde kako je na čelu FSS-a Partizanov čovjek?

Nisam, neću da odgovaram na besmislene prozivke. Iz toga prozivanja sledi da u Savezu treba da bude Partizanov ili Zvezdin čovek. Ja ovde neću da budem tako doživljavan niti ću tako da radim. Ja sam preko četrdeset godina bio u Partizanu, kao igrač, kao trener, kao funkcioner, ja se ne stidim nijednoga minuta vremena provedenog u Partizanu. Ali ja sada nisam funkcioner Partizana, ja sam funkcioner Fudbalskog saveza Srbije. Radim tako da se nikada ne zastidim nijednog trenutka provedenog na ovom mestu.

Za tih četrdeset godina u Partizanu bilo je nezaboravnih stvari. No, prije toga, recite kako se desilo da se rodite u Lazarevu kod Zrenjanina, a oba roditelja su Vam s Romanije.

Moji su roditelji u Lazarevo došli sa Romanije. Kao kolonisti, 1945, nakon završetka rata. Moj otac Borisav je iz sela Ozarkovići, a majka Stanija, devojačko Renovica, rodom je iz sela Gazivode. Moj otac je mojoj majci drugi muž, a moja majka je mome ocu druga žena. Prvi muž moje majke poginuo je 1943. na Romaniji, a mome ocu je u Lazarevu, pola godine nakon doseljenja, umrla prva žena. Iz svojih prvih brakova moji su roditelji imali desetoro dece, otac šestoro, majka četvoro. Udovac i udovica su se upoznali u Lazarevu, i uzeli se 1946. Ja sam se rodio novembra 1947, kao jedanaesto njihovo dete, ali prvo i jedino zajedničko. Eto, tako se desilo da se rodim u Lazarevu. Od to jedanaestoro dece živi smo samo ja i jedna polusestra, ona živi u Subotici. I sa očeve i sa majčine strane ja sam partizansko dete. Otac mi je bio u partizanima, a majčin prvi muž je poginuo kao partizan. Majka je u Lazarevu bila jako aktivna u Antifašističkom frontu žena.

Je li to presudilo da iz Proletera odete u Partizan?

Svakako je bilo presudno. Moj otac je navijao za Partizan, naravno i ja. Ali nije to sve išlo baš lako. Ja sam već kao igrač zrenjaninskog Proletera bio reprezentativac. Jedna struja u Proleteru je htela da pređem u Vojvodinu, a najviše novca mi je nudio Dinamo iz Zagreba. Ja bih možda bio i prešao u Dinamo, da je samo novac odlučivao. Ali nije u parama sve. U zimu 1969. došao je u Lazarevo general Miloš Zekić, predsednik JSD Partizan, da razgovara sa mnom i mojim ocem. Taj doček partizanskog generala u Lazarevu je bio veličanstven. Kolonisti iz Lazareva su bili masovno u partizanima i general Zekić je njima bio ratni i oslobodilački simbol. U razgovoru s mojim ocem general Zekić je dobio obećanje da ću ja preći u Partizan. Čitavo proleće 1969. mene je štampa razapinjala između Vojvodine, Dinama i Partizana dotle da je moj otac skoro izludeo od glasina. I pozvao me jednom da dođem iz Zrenjanina u Lazarevo. Bio je u postelji. Čim sam ga pitao šta ga boli, rekao je, ne brini ovo će proći, ali ti da vodiš računa o reči koju sam dao generalu Zekiću. Ako mi je ti prekršiš, ne svraćaj više u ovu kuću!

Pred utakmicu kažem Bajru Župiću, koji je bi zadužen da čuva Sliškovića, da bude malo obazriviji prema njemu. Počne utakmica, Bajro sve na distanci. Nakon petnaest munuta raširi ruke i viče prema meni: "Šefe, ili da igram ili da izađem, ovo ovako ne ide!"

U Partizanu nije sve pošlo najbolje?

Pa nije. Ona velika ekipa koja je u sezoni 1965/66. došla do finala Kupa evropskih šampiona i u finalu igrala s Realom iz Madrida razišla se: Vasović otišao u Holandiju, Jusufi, Šoškić i Rašović u Nemačku, Galić u Belgiju, Kovačević u Francusku, Bečejac u Ljubljanu. Smena generacija je bila bolna, iako je ostalo pet igrača iz te velike ekipe. Tek je u jesen 1970. Partizan bio jesenji prvak. I kad je trebalo da se ekipa pripremi za prolećnu sezonu, JNA je pozvala na odsluženje vojnog roka golmana Ćurkovića i napadača Katića. I šta, mi smo u proleće izgubili prvo mesto. Eto, a svi pričaju kako je vojska pomagala Partizanu.

Post je trajao još šest godina otada.

Da, tek u sezoni 1975/76. Partizan je opet jesenji prvak. Partizan nije uvek bio prvak kad je bio jesenji prvak, ali kad god je bio prvak, bio je i jesenji prvak. Mi smo u jesenjoj polusezoni dobili važne utakmice, pobedili smo i Hajduk u Splitu, a u poslednjem kolu i Olimpiju iz Ljubljane u Beogradu. U proleće smo nastavili s dobrim igrama, ali smo izgubili dva derbija i to visoko, oba kao domaćini, protiv Zvezde 1:4 i protiv Hajduka 1:6. Hajduk nas je razneo svojom igrom, malo kad je Partizan tako nadigran i poražen.

I onda dolazi 11. juli 1976. Recite i čitaocima Novosti da li je sudija Maksimović svojim suđenjem utakmice Olimpija – Partizan učinio da Partizan bude prvak?

Da vam kažem nešto. Maksimović je na toj utakmici pomogao Partizanu koliko mu je pomogao i moj pokojni otac Borisav Bjeković! Sudija Maksimović je Partizan zakinuo za jedan čist penal, a možda i za dva, a gol koji sam postigao u poslednjem minutu bio je regularan, što se kaže čist kao suza. Mogu vam reći da je taj gol bio više plod slučajnosti nego izrađene akcije. Naš centarhalf Nenad Stojković je hteo da šutira na gol, ali je više udario u zemlju nego po lopti, lopta je zato došla do mene, ja sam iz očaja zamahnuo, i pogodio je loše, na pola. A ona je završila u levom uglu golmana Dalanovića, koji je na toj utakmici branio kao nikada.

Hajdukovci i danas tvrde da im je to prvenstvo ukradeno. Znam dvojicu koji kažu kako im je taj gol upropastio djetinjstvo, a jedan tvrdi kako se Jugoslavija toga popodneva počela raspadati.

Hajduk je te godine bio najbolja ekipa u našem prvenstvu. Bio je i jedna od najboljih ekipa u Evropi. Ali Hajduku nije kriv sudija Maksimović, nije ni malo. Hajduk je sam sebi kriv, jer nije pobedio OFK Beograd. Da ga je pobedio, Partizanu nikakva pobeda u Ljubljani ne bi pomogla. Ali je Hajduk u Beogradu izjednačio tek u drugom delu drugog poluvremena, a mogao je i da izgubi. Ima još nešto: Hajduk je, dva-tri kola nakon što je nas onako nadmoćno pobedio u Beogradu, u Kragujevcu odigrao samo 0:0. A Radnički je mesec dana iza toga ispao iz lige kao poslednji. Da je tu pobedio, Hajduku bi bio dovoljan i bod protiv OFK Beograda. Žao mi je što niko iz Hajduka do dan-danas to neće da prizna. Stalno ta fiksacija na Maksimovića. Nema ni dokaza ni osnova za tvrdnju da je Maksimović uzeo prvenstvo Hajduku. Nema, osim u glavama nekih navijača ili nacionalista. Ja često idem u Istru, i dana-danas moram odgovarati hajdukovcima na pitanja o Maksimoviću. Zašto bi Maksimović Hajduku ukrao prvenstvo? I šta je Maksimović u Ljubljani učinio protiv Hajduka? Nije učinio ništa, cela Jugoslavija je smatrala da će Hajduk biti prvak. I bio bi, da je pobedio na Karaburmi. Taj OFK Beograd nije zarezivao nikoga, pobedio je i nas toga proleća, mesec dana pre utakmice u Ljubljani. Pobedio je i Zvezdu taj OFK sa Borotom i Santračem. Danas posle toliko godina mogu reći da smo mi igrači Partizana bili u potpunom šoku kad smo shvatili da smo prvaci. Naravno da smo bili neopisivo radosni što smo osvojili prvenstvo, ali tu radost nam je omogućio Hajduk svojim nerešenim rezultatom na Karaburmi. Nas je, da tako kažem, titulom častio sam Hajduk, a Maksimović je tu čist i nedužan. Ima još nešto. Saznali smo (a sve se u fudbalskim krugovima sazna) da je Hajduk obećao premiju Olimpiji ako ne izgubi od Partizana. Možda je ta obećana premija bila teret igračima Olimpije, možda. Nejasan je motiv da Hajduk premira Olimpiju kad sve zavisi od Hajduka samog. Meni ni danas nije jasno kako Hajduk nije pobedio OFK Beograd na Karaburmi.

Još ovo da kažem. Trener Olimpije je bio Slavko Luštica, nekadašnji veliki igrač Hajduka i trener. On se utakmicom protiv Partizana opraštao od Olimpije, i rukovodstvo Olimpije mu je uručilo poklone. To uručivanje je učinilo da početak utakmice prilično zakasni. Partizan s tim nije imao ništa, niti je mogao imati išta. Maksimović je utakmicu produžio zbog toga, a ne zato da pomogne Partizanu. Koješta!

Naš novinar i kolumnist Sinan Gudžević s Nenadom Bjekovićem (Foto: Lutvo Gudžević)

 

Četiri godine u Nici

Taj u Ljubljani je Vama bio posljednji gol za Partizan.

Jeste, taj gol 11. jula 1976. doneo je Partizanu titulu prvaka nakon 11 godina. Ja sam u toj sezoni bio prvi strelac lige sa 24 gola. Nakon te utakmice otišao sam na Krk, i tu potpisao ugovor sa Nicom. I igrao za Nicu četiri godine. Doveden sam kao naslednik Vahidina Musemića, a igrao sam zajedno s Josipom Katalinskim. Trener Vlatko Marković je insistirao da budem doveden. Bile su to četiri dobre godine igranja.

Za te četiri godine u Nici niste osvojili ni kup ni prvenstvo, a proglašeni ste najboljim igračem toga kluba od osnivanja.

To veliko priznanje navijača bilo je veliko iznenađenje za mene. Oni su izabrali mene, a nisu, na primer, Huga Llorisa, koji je iz Nice i koji je kapiten francuske reprezentacije, danas brani za Tottenham. Ja sam s Nicom igrao samo jedno finale kupa i izgubili smo ga od Nancyja, za koji je tada igrao Platini.

Kakva je bila razlika između francuskog i jugoslavenskog pristupa fudbalu?

Za mene je bilo šokantno što Francuzi treniraju mnogo manje od nas, jedva čekaju utakmicu. Na utakmici daju sve, jer treninzi služe da te pripreme za utakmicu. Kod nas je bilo obrnuto: treneri su nas ubijali treninzima, utakmica je milina prema treninzima.

Šta se promijenilo od vremena kad ste Vi igrali?

Mnogo toga, promenilo se skoro sve. Igra se mnogo utakmica, igrači su opterećeniji utakmicama. Igra se brže, ali ne znam da li je baš igra bolja. Fudbalom je zavladala televizija, menadžeri, veliki novac je ušao u fudbal, ko se u to ne uklapa, otpada. Više utakmica u evropskim takmičenjima. Ali novac i novac, pa opet novac i samo novac, bez novca nikad fudbal nije bio, ali mi onda nismo mogli zamisliti da će to dobiti ovakve mere.

Da Vas pitam nešto o igraču kome ste bili trener, a u javnosti su ga neki proglasili čak grubijanom, o Bajru Župiću?

Znam za to kako su ga neki novinari omalovažavali. A Bajro je bio strašan igrač. Kao trener, ja sam Partizanovu igru gradio na Bajru Župiću. On je bio čudo od igrača, fizički i motorički najspremniji. Ali ljudi nisu primećivali koliko Bajro zna fudbal. On je bio igrač zadatka, ali je sva njegova igra počivala na znanju i posvećenosti ekipi. Jedanput se, uoči utakmice Partizana i Hajduka, čulo kako je Slišković ostao do kasno u noć s društvom negde u Zemunu i kazao društvu kako mu je važno samo da ga sutra ne biju igrači Partizana. Pred utakmicu kažem Bajru, koji je bi zadužen da čuva Sliškovića, da bude malo obazriviji prema njemu. Počne utakmica, Bajro sve na distanci od Sliškovića. Nakon petnaest munuta Bajro raširi ruke i viče prema meni: "Šefe, ili da igram ili da izađem, ovo ovako ne ide!" Takav je bio, mnogo mi je drag Župić, često se i sada čujemo. Iz Pazara sam ga ja doveo u Partizan, i to mi je jedan od najboljih trenerskih poteza u životu.

Od igrača Partizana s kojima ste igrali koji je najveći?

Najveći je bio Moca Vukotić.