Na beogradskoj promociji knjige ‘U Srebrenici nije bilo genocida’, koju potpisuje četnički vojvoda i osuđeni ratni zločinac Vojislav Šešelj, napadnuta je Nataša Kandić, aktivistkinja za ljudska prava i osnivačica Fonda za humanitarno pravo. U intervjuu za Novosti Kandić govori o tom skandalu koji je jače odjeknuo u regiji nego u Srbiji, kao i o politikama negiranja ratnih zločina, stanju u pravosuđu i borbi za prava žrtava.

U Srbiji je nemoguće zamisliti da se ministra smeni zbog krivih podataka iz imovinske kartice. Mi imamo ministre koji plagiraju doktorske disertacije, konflikt interesa ministra policije i afere koje traju godinama

Što je bio povod vašem dolasku na tribinu u organizaciji partije Vojislava Šešelja?

Nekoliko dana ranije Šešelj je gostovao na privatnim televizijama i najavio svoje nove knjige, pričajući o nekakvim navodnim dokazima kojima raspolaže britanska vlada, a koji mogu u celini da izmene sliku o tome šta se dogodilo u Srebrenici. Tvrdio je da su sve sudske presude o genocidu u Srebrenici plod političke konstrukcije te da se genocid nije dogodio. U tim nastupima dodao je jednu novu dimenziju. Naglasio je da je sramota to što se u Srebrenici dogodilo i da se zalagao kod Miloševića da se direktnim počiniocima sudi u Srbiji, ali je NATO intervencija to sprečila. Međutim, po njemu genocida nije bilo. Stoga smo odlučili doći na tribinu, računajući da nam neće uskratiti reč. Računali smo da ćemo biti prekinuti, ali da ćemo stići reći da postoje četiri presude, utvrđene činjenice i brojne izjave svedoka. Hteli smo da iznesemo nešto od presuđenih činjenica. Imajući u vidu Zakon o javnom okupljanju, mislili smo da jedna politička partija i njen lider, pa makar to bio i Šešelj, ne mogu nekoga izbaciti sa javne tribine.

Što se dogodilo kada ste se pojavili uoči početka tribine?

Ono što se dogodilo pre svega je krivica Opštine Stari grad, koja važi za tradicionalno opozicionu opštinu i gde se ne bi trebalo dozvoliti promovisanje ovakvih dezinformacija o Srebrenici. To je dozvoljeno jer je opozicioni predsednik opštine izabran uz podršku Srpske radikalne stranke, što je zapanjujuće samo po sebi. Uglavnom, došli smo 15 minuta ranije i ušli u hol gde je bila velika gužva. Kada smo hteli da uđemo u salu, to nam nisu dozvolili aktivisti SRS-a. Rekli su da je reč o političkom skupu i da oni ne dolaze na naše tribine. Mi smo zaćutali i stali sa strane. Nadali smo se da će im obezbeđenje iz opštine objasniti da je reč o javnom skupu i da će nas pustiti. Umesto toga, došao je Šešelj. Stao je ispred nas i rekao: ‘Izbacite je!’ Nastalo je užasno guranje, ja sam pala, a ispred mene je pala Nataša Govedarica iz nemačke fondacije ZFD. Mi smo se nekako podigle, a oni su nas nastavili gurati sve dok nas nisu izgurali napolje.

Remetilački faktor

Je li bilo reakcije vlasti ili pravosuđa?

Tužilaštvo nije reagiralo iako u javnosti postoji dovoljno informacija o tome šta se dogodilo. Odlučili smo da nećemo podnositi privatnu tužbu jer smo se uverili da zakon ne funkcioniše kada je u pitanju Šešelj. Jedino što je dobro proizašlo je da se o sadržaju njegovih knjiga počelo raspravljati barem na internetu. U Politici se pojavio sraman tekst u kojem je Šešelj predstavljen kao osoba koja se zalaže za suočavanje sa prošlošću i gde se citiraju njegove izjave u kojima on kaže da je ono što se u Srebrenici dogodilo sramota za Srbiju, ali nije pomenuto da Šešelj negira genocid, iako on to stalno ponavlja na televizijama. On tvrdi da osim onih koji su poginuli u borbama, nema drugih žrtava u masovnim grobnicama, ali da zato u njima ima čak i srpskih žrtava i kostiju životinja. Tvrdi da nije bilo onih koji su ubijeni sa povezima na očima i zavezanim rukama, a onda dodaje vest da britanska vlada ima dokaze da nije bilo genocida. Kaže da se u vreme događanja u Srebrenici u središtu UNPROFOR-a nalazila jedna britanska jedinica koja je svako jutro odlazila naoružana i vraćala se uveče bez municije i da treba razjasniti šta su oni radili u vreme stradanja pripadnika 28. divizije. To su užasne stvari, ali to prolazi. U Srbiji nitko ne reagira na ruženja Haškog tribunala, stranih država i negiranje genocida. On vodi prljavu kampanju za svojih tri posto u skupštini, ali sudeći po punoj sali i aplauzima kojima je prekidan njegov govor, dobiće na izborima i više od toga. Problem je što mnogi iz institucija koje bi trebale nešto poduzeti u vezi Šešeljevih tvrdnji i sami javno daju izjave da se genocid nije dogodio.

U Vukovaru se sada oseća strah i nije mi jasno odakle Penavi takva odlučnost da izmeni višegodišnju politiku u gradu, da daje novi pravac koji je opasan za čitav region i da nema odgovarajuće reakcije na to

Pritišće li Evropska unija Srbiju, kao što je pritiskala Hrvatsku, kada su u pitanju suđenja za ratne zločine?

Ne. Suđenja za ratne zločine trebala su preći u ruke lokalnih pravosuđa u regionu tako da suočavanje sa prošlošću dobije pečat domaćih institucija. To se pokazalo kao utopija. Imamo suđenja samo direktnim počiniocima. U Republici Srpskoj se formira neka nova komisija za Srebrenicu koja tek treba da utvrdi šta se dogodilo, a nama se Šešelj servira kao ekspert za ratne zločine, gotovo kao nezavisni stručnjak. Šešelj je, kao nekadašnji bliski saradnik današnjeg predsednika Srbije, zaštićena politička figura. Nitko ne reagira na njegov ekstremizam. On i nekoliko ministara remete političke odnose u regionu i dobre odnose sa susednim zemljama.

Tko bi trebao reagirati na nasilje Vojislava Šešelja kada vidimo da se predsjednik Srbije u intervjuima žali što nema diktatorske ovlasti, pa da može smjenjivati suce i tužioce?

Mi smo svakodnevno svedoci da predsednik Srbije komentariše i ima mišljenje o svemu, predlaže, sugeriše i umesto državnih organa iznosi stavove koji su u njihovoj nadležnosti. Svi u Srbiji su navikli da funkcioniše samo jedna institucija, a to je predsednik Srbije.

U Hrvatskoj nema suđenja za ratne zločine nad Srbima, a u Srbiji se sudi samo direktnim počiniteljima. Izgleda da hrvatsko i srpsko pravosuđe uopće ne surađuju?

Općenito nema saradnje pravosuđa u regionu: između Kosova i Srbije nikada nije ni uspostavljena saradnja, povremene saradnje između BiH i Srbije ima, jer BiH predaje neke manje predmete kada su im nedostupni počinioci, a saradnja Srbije i Hrvatske dugo ne postoji. Kada se to usporedi sa godinama u kojima su se institucije počele formirati i kada su formirana posebna tela za ratne zločine, onda se vidi koliko je Srbija nazadovala, a rekla bih da ni u regionu nije bolje. Što se tiče općenitog odnosa pravosuđa i politike, u Srbiji je nemoguće zamisliti da se ministra smeni zbog krivih podataka iz imovinske kartice. Ovde imamo ministre koji plagiraju doktorske disertacije, imamo konflikt interesa ministra policije i afere koje traju godinama. Sve njih štiti predsednik Srbije. Nedavno je ministar zdravlja izjavio da u njegovom resoru nema Crnogoraca. Ne znam zemlju u regionu u kojoj bi takav ministar opstao.

Međutim, u Hrvatskoj nije problem što je ministar poštovatelj ratnog zločinca Ante Pavelića, kojem je nosio cvijeće na grob, nego to što je krivo ispunio imovinsku karticu. Je li normalno da osoba s takvim afinitetima uopće dođe ne ministarski položaj?

Tačno je da Hrvatska s jedne strane napreduje u uređenju institucija, a sa druge da u njoj posle 2015. postoji politika koja je razarajuća u odnosu na prošlost i region. U Hrvatskoj je postalo opasno pomenuti bivšu Jugoslaviju i bilo šta pozitivno o njoj. Kolinda Grabar-Kitarović je u predsedničkoj kampanji ponosno i važno govorila da je uspela da Hrvatsku izvuče iz regiona i da je to jedan od njenih najvećih uspeha. Nadam se da će se Hrvatska vrati dobrom periodu kada je i u suočavanju sa prošlošću bila lider. Od 2015. nastupa neko čudno vreme u kojem se ćuti, ali se ipak, za razliku od Srbije, javljaju kritički glasovi koji nisu beznačajni. Mi u Srbiji nemamo kritiku i kada pogledamo kakav je odnos opozicije prema Kosovu, dođemo do zapanjujućeg nalaza da normalnija rešenja ima predsednik Srbije nego opozicija, koja je protiv bilo kakvog priznavanja onoga što se tamo dogodilo, protiv toga da se pristane na neki kompromis da bi Kosovo dobilo stolicu u UN-u, protiv priznanja da Kosovo od 1999. potpuno funkcioniše nezavisno od Srbije i da se to mora priznati i de jure.

Kako komentirate činjenicu da su u Hrvatskoj ponovo popularna suđenja u odsutnosti?

Predstavnici pravosuđa u Hrvatskoj sada čak sa ponosom kažu da se suđenja u odsustvu, koja su bila masovna 1990-ih, sada vraćaju, da su sada standardni veoma razrađeni i da to nije kršenje ljudskih prava optuženih, što je potpuno neprihvatljivo. Međutim, ta praksa intrigira i druge u regionu koji bi želeli da sude onim drugima, a nikako onima u svojoj zemlji kojima bi trebalo da sude. Tako da bi i tužiteljica za ratne zločine u Srbiji rado da može da koristi taj institut podizanja optužnica u odsustvu. To pripremaju i na Kosovu, gde će to biti glavni oblik suočavanja sa prošlošću kada su u pitanju ratni zločini. Dakle, mi idemo u obrnutom smeru. Umesto da se u regionu razvija saradnja među pravosuđima i da se sudi srednje i više rangiranim oficirima, mi zapravo imamo vraćanje na to da se sudi ljudima druge nacionalnosti, onima koje smatramo istorijskim i budućim neprijateljima.

Trgovanje nestalima

Pratite li zbivanja u Vukovaru i retoriku gradonačelnik Ivana Penave, koji je osnovu svog političkog djelovanja pronašao u priči o ratnim zločinima, ali isključivo srpskima?

Ono što se dešava u Vukovaru, koji je nakon toliko godina taman bio stabilizovan, nije dobro. Tamo nije bilo ‘Oluje’ i slavnih operacija, nego su se stvari rešavale mirnim putem. Ne verujem da tamo ima ljudi koji su počinili teške ratne zločine. Moje iskustvo sa počiniocima je takvo da svi oni beže sa mesta na kojem su se dogodili zločini. Vukovar je bio počeo da liči na onaj stari, lepi grad u kojem je, osim obeležavanja godišnjice zločina, bilo i drugih sadržaja. Međutim, u poslednje vreme on postaje tema u jednom negativnom smislu. Tamo se sada oseća strah šta se sve može dogoditi i nije jasno odakle takva odlučnost gradonačelnika da izmeni višegodišnju politiku u gradu, da daje novi pravac koji je opasan za čitav region i da nema odgovarajuće reakcije na to.

Krije li Srbija lokacije masovnih grobnica, kako to ističu Penava i brojni drugi u Hrvatskoj? On tvrdi se da se time od moguće odgovornosti štiti vrh JNA…

Nekog vrha JNA više nema, to je možda bilo moguće pre desetak godina, tako da taj argument ne stoji. Pitanje nestalih je komplikovano i otvara polje za razne interpretacije. Moje iskustvo je takvo da mislim da nema više jakih političkih razloga zbog kojih bi se skrivale masovne grobnice. Tu često postoji i politička trgovina. U Srbiji se često govori da Hrvatska zna gde su lokacije na kojima su sahranjeni Srbi, ali da se ne ekshumiraju. To manje radi država, a više Savo Štrbac i Veritas, koji imaju najviše podataka. S druge strane, iz Vukovara i udruga nestalih stalno se protura teza o tajnim masovnim grobnicama u Srbiji i da je sada, dok Srbija pregovara za članstvo u EU-u, vreme da ju se pritisne da preda posmrtne ostatke. Lično mislim da ne postoje papiri i dokazi o tome. Užasno je ono što ću reći, ali mislim da za vreme rata nije uvek bilo pažljivog odnošenja prema posmrtnim ostacima. Ljudi su ostavljani na raznim mestima, mimo Ženevskih konvencija i mnogi nikada neće biti nađeni. S druge strane, srpska policija nije nevina u vezi događanja u Hrvatskoj i možda još ima ljudi koji nešto znaju i iz JNA. Tom pitanju se mora vratiti kao humanitarnom, a ne političkom. Treba promeniti i ton koji vlada u komisijama za traženje nestalih. Hrvatska komisija nije ona ista koju je vodio Ivan Grujić. Sada tamo dominiraju negativni tonovi, a i udruženja žrtava nisu nikakvi istražni organi, kao što to pokušavaju biti. Moraju se stišati negativni tonovi da bi se postigli neki rezultati.