Prošla godina u Srbiji mogla bi se gledati kao prekretnica u odnosu prema silovanju i silovateljima. Čitav niz svedočenja žena koje su skrenule pažnju javnosti na problem silovanja i seksualnog zlostavljanja svoj vrhunac doživeo je na ulicama Beograda i to ispred redakcije Informera koji je nedavno objavio intervju sa višestrukim silovateljem, koji je tek koji dan pre nego što se obreo u novinama izašao iz zatvora. Opravdani bes, kao i strah do sada je u tri navrata izveo na ulicu nekoliko stotina žena sa transparentima kao što su "Nasilnike u zatvore, ne u medije" i "Na nasilje se ne klikće, nasilje se kažnjava". I stiče se utisak da se na tome neće stati.

Koordinatorka Centra za ženske studije iz Beograda, Nađa Duhaček, pobunu žena vidi kao rezultat višedecenijskog rada na podizanju svesti žena, kao i na podršci ženama žrtvama seksualnog nasilja.

- Sve je to slaganje kockica da se fenomen razume bolje. I ono što možemo sada da posmatramo sa nekom dozom optimizma jeste pobuna na ulici koja ukazuje na to gde su sve problemi. Dobro je što postoji pobuna, artikulacija, ali vidi se da smo tek zagreble problem. Tabloidi imaju ogroman prostor da predstave priču na različite pogrešne načine, da relativizuju, da daju jeziv prostor nekome ko ne bi trebalo da ima mesta da nam drži bizarne lekcije, već bi uloga medija trebala da bude da objasni fenomen. Ali mi kao društvo još treba da učimo mnogo, a čeka nas možda i najteži zadatak – da se odučimo od matrica i šablona koji nas okružuju i u kojima je uvek lakše pitati zašto žena nije prijavila, šta je obukla, nego pitati odakle izgovor za nasilje, uključujući i silovanje - objašnjava Duhaček.

Borba će dugo trajati jer izgovor za nasilje, u većini slučajeva, nije ni potreban.

- Čitava Srbija je prekrivena seksualnim zlostavljačima, progoniteljima i mi koji radimo na terenu to znamo. To je organizovano seksualno nasilje jednako kao što je bilo tokom rata. To je ista matrica - kaže nam Staša Zajović, jedna od osnivačica Žena u crnom.

(Foto: Dejan Kožul)

- Mene najviše zanima kako se taj zločin iz rata protegao do današnjeg dana, kako se rat vratio kući i kako u Srbiji nikad nije bilo trenutka u kome je bila drugačija klima - dodaje Zajović i primećuje da su "svi ratnici srpskog imena koji su silovali po Foči, po Vukovaru, Sarajevu, apsolutno ugledni članovi ovog društva". Podseća i na Miroslava Aleksića, kome se sudi za silovanje polaznica njegove škole glume, a u tom slučaju vidi, kako kaže, "licemerje palanačkog moralizma".

- Kako je moguće da Fakultet dramskih umetnosti ne zna da je to ratnik, arkanovac, da je to čovek koji je maltretirao, mučio đake, polaznike i polaznice ugledne beogradske čaršije i kako da im to nikad nije zasmetalo? To pokazuje totalnu kontaminaciju nasiljem, licemerjem, moralizmom, palanaštvom - ukazuje naša sagovornica i dodaje Dragana Markovića Palmu kao još jedan slučaj "kontinuiteta ratnog nasleđa".

- Rat se vratio kući, koliko god Srbija govorila da nije bila u ratu. Palma je isto arkanovac, i svi su išli na njegove žurke. Videli smo kako su ga abolirali bilo kakve odgovornosti, kao i sve zločince, pedofile, seksualne progonitelje unutar SPC-a. U slučaju Palme to je nastavak ekonomije ratnog profiterstva. Ti feudalni gospodari, domaćini, direktna su veza crkve i države i eksploatišu beskrajnu patnju žena - ocenjuje Zajović.

Baš zbog te duboke povezanosti smatra da umesto pred Informer treba da se ide pred kabinet Aleksandra Vučića, a Informer i njegovog glavnog urednika smatra nevažnima i samo delićem mašinerije zla.

- Poštujem protest, ali neophodno je vršiti pritisak na pravosudne organe - smatra.

Podseća i da Žene u crnom već više od tri decenije organizuju proteste na ulici, a jedan od njih je usmeren ka tome da Srbija prizna ratni zločin silovanja jer je, kako kaže, "ona jedina država koja to nije priznala". Razočarana je i brojem onih koji su dolazili na njihove skupove.

(Foto: Dejan Kožul)

- Apsolutno je zanemariv broj žena koje dolaze, pa mi je ovo malo čudno. Nama, koje smo fokusirane na žrtve, da odjednom neki monstrum, ratni huškač, propagandna mašinerija režima zaslužuje toliko pažnje. Ali bitno je pitanje zašto patnja onih koje su drugačijeg imena, čak i u demokratskoj javnosti Srbije, ne zaslužuje nikakvo poštovanje. Da li je u ovom gradu ikad postojala mogućnost da se izrazi saosećanje sa ženama silovanima u Foči? Nikad. Srbija će početi da se transformiše onog momenta kad shvati da je bol drugih ljudi jednako važna. Najvažnije je da se nikako ne solidarišemo sa onima koji su ubijeni u ime srpskog identiteta. Kad u Beogradu i Srbiji silovana žena u Đakovici ili Vukovaru ili Foči bude imala istu vrednost, istu pažnju, dostojanstvo, brigu, onda ću misliti da počinje neka demokratizacija. Do tada je sve deo jednog bednog, palanačkog, licemernog, paternalističkog odnosa prema žrtvama, uključujući i ovo šta se dešava oko Informera - govori Zajović.

Koliko god značajni mogli biti, protesti su samo gašenje požara. Nađa Duhaček napominje da feminističke organizacije osećaju pritisak da se požari gase, pa ističe da dobar deo svog vremena provode popunjavajući rupe, što je posao države i institucija. Čine to tako što popunjavaju rupe centara za socijalni rad, obrazovnih institucija itd. Ali pitanje je kako prekinuti te cikluse i kako uspostaviti drugačiji sistem vrednosti.

- Jedan pristup govori da treba da radimo sa mladim ljudima, da podržavamo decu koja pripadaju različitim marginalizovanim grupama - naglašava Duhaček i napominje da desni pokreti sve više preuzimaju ideje civilnog društva.

- Svedočimo ogromnom siromašenju, povećanju nasilja i drugim problemima. Kad posmatramo obrazovni sistem, gde bi ovakve ideje trebalo da budu deo sistema, svedočimo izvrtanju tih ideja. Čim se pojavi mogućnost da se ne samo drže pojedinačni časovi i radionice, već da se sistem menja, svedočimo jakom kontraudaru desnice, crkve... Ceo septembar gledamo kako se država povlači iz svog posla obrazovnih politika i taj prostor prepušta desnim strankama i crkvi - ističe ona.

Stoga ulica jer, kako kaže, "ne smemo da se plašimo da izlazimo na ulicu".

- Trebaju nam prostori gde će se sam fenomen nasilja razumeti, gde ćemo graditi neke drugačije odnose i gde će nasilja biti manje, pa na kraju možemo da imamo društvo u kom ćemo se baviti drugim temama, a ne da se stalno vraćamo unazad - govori Nađa Duhaček.