Naslov Dnevnika doslovni je citat iz izjave Kristin Garine, predsednica Evropske asocijacije organizatora prajdova. Funkcija i mandat daju joj za pravo da njen stav bude uvažen kao više nego relevantnan.
Sležu se utisci u kojim se srećemo sa ekstremnim ocenama da je subotnja šetnja bila “svačiji poraz i ničija pobeda”, “imitacija slobode” do onih da je održavanje šetnja apsolutno najvažnjiji događaj koji svojim značajem marginalizuje bilo kakve kritike od kojih većina stiže sa bezbedne daljine. Zato se ponovo vraćam konstataciji Kristin Garine da je “ono čemu smo prisustvovali u Beogradu prevazilazi nivo koji smo očekivali i to je bilo prvi put da smo se suočili sa tako intenzivnim teorijama zavere i protivljenjem.” Predsednica Evroprajda dodaje da „tmurno vreme i kiša koja nije prestajala da pada, zajedno sa nekoliko nedelja institucionalnih prepreka i pretnji nacionalista, nisu zaustavili održavanje šetnju u okviru manifestacije Evroprajd u Beogradu. Zabrana, pa ukidanje zabrane šetnje, užasna protivljenja sa kojima smo se suočili od vlade i ministara i političkih partija poslednjih par dana, ukazali su nam jasno na njen značaj.“
Ove rečenice su svojevrsna sublimacija svega što (nam se) dešavalo pred očima svih ovih dana. Iako nije neposredno pomenuta, ne treba zaboraviti ulogu Srpske pravoslavne crkve čiji su visoki zvaničnici davali svojevrstan “vetar u leđa” pretnjama, opstrukcijama i zabranama. Nisam jedini koji je ostao zatečen pojedinim stavovima i izjavama patrijarha SPC koje su odudarale od nekadašnjih tolerantnih i uravnoteženih izjava koje su unutar LGBTQi+ populacije doživljavane kao okretanje nove stranice u postepenom približavanju do tada nepomirljivih stavova. Prećutkivanje pretnji vladike Nikanora, podrška otkazivanju Evroprajda, zahtev za povlačenjem udžbenika iz biologije za osmi razred nadovezivali su jedni za drugim u neprekinutom nizu razočaranja garniranih dodelom ordena SPC osuđenom ratnom zločincu.
Dodela ordena Miloradu Vučeliću, liturgija u Končarevu u crkvi – zadužbini Dragana Markovića Palme, odlikovanje Viktoru Orbanu (koji na 80. godišnjicu Novosadske racije u kojoj je ubijeno preko 4000 Srba i Jevreja podiže spomenik Miklošu Hortiju), zbog “zasluga u odbrani hrišćanskih vrednosti” neki su od kontraverznih činova koje su nas svojevremeno zbunili i ostavili bez reči poput radikalizacije stavova prema održavanju Evroprajda.
Ipak, sve ove dileme koje je proizvela konkretna situacija, za mene nisu baš toliko jednostavne, “na prvu loptu”. Bio sam na prvom Prajdu koji je bio neka vrsta testa pošto niko nije znao šta ga čeka. A bila su to očigledno prevelika očekivanja i kada je reč o slobodi medija, demokratiji, ljudskim pravima, manjinskim pravima… svi su bezgranično glumili u procesu osvajanja vlasti. Kada su došli na vlast, jedino im je u fokusu bilo očuvati tu vlast – bez postavljanja temelja demokratske i tolerantne Srbije. Pre nego što su uspostavljene regulatorne institucije, data je privilegija SPC da uvede veronauku u obrazovni sistem. Zato je sada suvišno pitanje odakle toliki uticaj SPC na dnevnu politiku, posebno na podzemnu politiku pod uticajima sila koje nas vraćaju u bezidejni i besperspektivni mrak.
Direktor Beogradprajda Marko Mihailović je na tviteru govorio o genezi statusa ne samo Prajda već i gej zajednice u Srbiji tokom poslednjih decenija. Niko tu nema čiste ruke.
I ranije sam imao informacije koje je Aleksandar Vučić ovih dana iznosio u javnost o sopstvenim stavovima sa navođenjem primera iz šire porodice. Mislio sam da poznajem stavove i zalaganja Ane Brnabić, vladike Porfirija, (ali ne i patrijarha Porfirija). Zato ne mogu da navedem ni jedan opravdani razlog za sve što su govorili odnosno odlučivali u susret Evroprajdu, manifestaciji za koje je država dala pisane garancije i zvaničnu podršku sa najvišeg mesta u Vladi što je sigurno imalo značaja kada se donosila odluka o Beogradu kao budućem mestu održavanja. Mislim da je to primer nedopustivog ponašanja odgovornih državnika, verskih lidera i svih koji imaju državnu ili vaninstitucionalnu moć.
Ono što su radili i kako su se ponašali predstavljalo je očiglednu zloupotrebu prema onima koji su među najnezaštićenijim grupacijama u našem društvu. Zastrašujuće su bile poruke upućene građanima naše zemlje i stvaranje slike Srbije u svetu koje ne odgovara realnosti. Spinovanja, lažne informacije, dominacija nenaučnih stavova koje su vidljive samo u manjinskim delovima razvijenih država, društava kojima težimo… ovladavaju glavnim tokovima naše realnosti. Sve češća je poruka da se odavde možete spasiti jedino bekstvom. I to posle toliko borbe i toliko očiglednih činjenica o nametnutim problemima i neutemeljenim dilemama.
Dan posle pruža nam šansu da se okrenemo unazad i analiziramo što se sve desilo. Voleo bih da saznamo kako i zašto su oni koji su do sada koliko-toliko balansirali izgubili ravnotežu na temi ljudskih prava i zaštite manjine. Neće biti dobro ako se taj balans izgubi i na drugim poljima urušavajući krhke temelje tolerancije i suživota u koje su i sebe ugrađivali. Bar do sada.
Tekst je objavljen na portalu Javni servis
