Kad Američka filmska akademija 25. aprila bude dodeljivala novu turu kipića, film "Dara iz Jasenovca" igraće tek treći dan u bioskopima po Srbiji. Pandemija je poremetila pravila igre pa je film nominovan iako još nije doživeo srpsku premijeru. Odluku Filmskog centra Srbija da baš taj film bude kandidat za Oskara osporavalo je više filmaških udruženja, predbacujući neregularnosti i kršenja uobičajenih kriterija pri izboru tog filma, a ne nekog drugog, recimo nagrađivanog "Oca" Srdana Golubovića. Sporni su i tema i pitanje da li je reč o nacionalističkoj propagandi, posebno ako se zna da je iza filma finansijski stala država Srbija, pa se on sa pravom zove državnim projektom. Ako je suditi prema recenziji cenjenog časopisa "Variety", film Predraga Antonijevića upravo "odiše neskrivenim antihrvatskim i antikatoličkim tendencijama, namerno naglašenima kako bi rasplamsale postojeće razmirice između Srbije i njenih komšija". Piše autor i da je nesporno da su ustaše bili poznati po svom sadizmu, kao i da zbog svega Jasenovac ima posebno mesto u kolektivnoj svesti Srba. A onda je sve izmaklo kontroli.
Filmsku internetsku platformu IMDb preplavili su "filmski kritičari" deleći ocene. Srbi, ten points, Hrvati, one point. I IMDb čak ukida mogućnost glasanja. Iz lista "LA Times" stiže još gora kritika – Srbija se proziva za cinizam što sa ovim filmom ide u trku za Oskara. Nato je pokrenuta peticija Srba iz Amerike protiv "LA Timesa", pa se čak i najavljuje tužba protiv autora teksta, jer da on negira genocid koji je počinjen nad Srbima.
Istoričarka Sanja Petrović Todosijević, naučna saradnica Instituta za noviju istoriju Srbije, za Novosti kaže da "polemika ili polemike koje se trenutno vode o filmu 'Dara iz Jasenovca' omalovažavaju zdrav razum, a ne žrtve". A tu uključujemo i novostvorenu mantru da je ovo prvi film o Jasenovcu, koji još finansira država, jer da se u vreme Jugoslavije to nije smelo snimati. To baš i nije najpreciznije – naša sagovornica ističe da je odmah po završetku rata politika sećanja "primarno bila orijentisana ka stradalim borcima partizanskog pokreta". Situacija po pitanju civilnih žrtava rata menja se sredinom pedesetih.
- Relativno skoro sam čitala tekst Stanislave Barać, saradnice Instituta za književnost i umetnost iz Beograda, koja piše o delu književnice i scenaristkinje Fride Filipović, koja je inače preživela holokaust. Filipović još 1956. u zbirci pod naslovom "Do danas" oblikuje motiv bliskog susreta zločinca i žrtve u fašističkom okruženju u kontekstu NDH. Ista autorka devet godina kasnije zajedno sa rediteljem Živoradom Žikom Mitrovićem potpisuje scenario za film "Gorke trave". Početkom šezdesetih Boško Bošković i Ilija Nikolić režiraju "Nebeski odred" po scenariju Aleksandra Obrenovića i Đorđa Lebovića, takođe preživelog iz holokausta - nabraja Petrović Todosijević.
Ističe i rad Ane Kršinić Lozice na temu "Medijska arheologija izložbenih praksi i prikaza Jasenovca na filmu u periodu od 1945. do 1973.".
- Upravo su njena istraživanja pokazala da Jasenovac, bar kada je film u pitanju, nije predstavljao tabu kako se to danas često može čuti. Ona prati prikaz Jasenovca na igranom i dokumentarnom filmu od "Devetog kruga" Franca Štiglica iz 1960., preko "Crnih ptica" Eduarda Galića iz 1967., pa do filmova "Jasenovac" Bogdana Žižića i "Ponedjeljak ili utorak" Vatroslava Mimice iz 1966. itd. - dodaje Petrović Todosijević.
Osvrnimo se i na konstantno isticanje da je "Dara iz Jasenovca" pravljena po istinitoj priči, a u svrhu davanja dodatnog kredibiliteta spominje se da je kao konsultant na scenariju radio direktor Instituta za holokaust Majkl Berenbaum.
- Ako neko ima nameru da ovaj film učini ikoničnom predstavom stradanja srpskog naroda u Drugom svetskom ratu, onda je to pogrešno - kaže Petrović Todosijević i ističe da "pripadnici srpskog naroda nisu živeli i stradavali samo na prostoru NDH".
Dok hrvatske političke elite relativizuju stradanje Srba u NDH, srpske to stradanje troše na pogrešan način u cilju "bildovanja" narativa o "večitoj žrtvi".
- Bez ovih ograda film, ne samo ovaj već bilo koji drugi, može postati propagandna igračka u rukama neodgovornih političkih, ali i svih drugih elita. Takva igra ne okreće se samo protiv filmske umetnosti, umetnika i umetničkog stvaralaštva, već pre svega protiv društva u celini, nanoseći mu veliku štetu u sadašnjosti i budućnosti, a to sa prošlošću nema skoro pa nikakve veze - zaključuje istoričarka.
