Sećanje neizbežno redukuje činjenice. U ovom slučaju imamo dvostruku redukciju: osiromašujem sopstveni doživljaj, a jedan moćni i složeni artefakt svodim na proste oblike. Pretpostavljam da se to događa svakom ko bi da bude pošten u svojim sećanjima. Mislim na sećanja koja pretenduju na dokumentarnost, a ne na sopstveni preobražaj u artefakt – u ovom kratkom, egzaktnom uvodu u reminiscenciju o "Mekanim brodovima" Kugla glumišta, performativnoj teatarskoj procesiji koji je legendarna zagrebačka grupa izvela na Bitefu 1978., Mirjana Miočinović kao da je sažela osnovne postulate svog intelektualnog i ljudskog habitusa: s jedne strane, rigorozna preciznost misaonih postupaka; s druge, gustina i kompleksnost doživljavanja umetnosti i sveta; s treće, jasna etička komponenta; s četvrte, stvaralački, ludički poriv koji u njenom delu možda uvek ostaje tek u slutnji, ali neizostavno pomalja svoje vragolasto lice i među najozbiljnijim iskazima. Četiri dimenzije kao prostor-vremenska skulptura, ali i kao četiri elementa – zemlja, voda, vatra, vazduh – koji u neprestanom dinamičkom dijalogiziranju i amalgamiranju tvore Peti element, jedinstven, neponovljiv i nezamenljiv, poput Mirjane Miočinović.
Teatrolog, prevodilac, profesor (namerno koristim muški rod jer je ona insistirala na tome), Mirjana je u svakom polju svog delovanja postavila parnasovske standarde koji bi, u svakom zdravom društvu zasnovanom na kontinuitetu i očuvanju svog istinskog kulturnog nasleđa, bili tretirani kao merilo kojem treba težiti. Na prostoru cele nekadašnje Jugoslavije, njeno teatrološko delo je od kapitalne važnosti za uspostavljanje diskursa o modernoj drami i avangardnom pozorištu. U tom polju se pojavila, reklo bi se, silovito i suvereno: njen briljantni prevod Artoove seminalne knjige "Pozorište i njegov dvojnik" objavljen je već 1971. Četiri godine kasnije, izvanrednim "Esejima o drami" posvećenim Krleži, Crnjanskom, Momčilu Nastasijeviću i Aleksandru Popoviću, te zbornikom programskih tekstova najvećih dramskih i pozorišnih stvaralaca na prelazu iz 19. u 20. vek, "Rađanje moderne književnosti – Drama", Mirjana je iscrtala koordinate poimanja, reflektiranja, čak i polemičkog potencijala savremenog dramskog i pozorišnog nasleđa u Jugoslaviji i u svetu. Samo godinu dana kasnije, 1976., pojavljuje se njena, u svetskim razmerama jedna od najmeritornijih, studija o delu Antonena Artoa, "Surovo pozorište". Podatak da je ova studija doživela tri izdanja, s tim da je prvo bilo objavljeno u 1.000 primeraka, a treće u 100, govori sam za sebe o tome kakve su se promene u polju kulture ovih prostora dogodile u 45 godina koliko je proteklo između njih. Usledio je još celi niz knjiga, mada možda ne u onom broju koji se činio srazmernim Mirjaninim prevodilačkim i spisateljskim, analitičkim i kreativnim kapacitetima. Mirjana je sama birala knjige koje je želela da prevede. Zahvaljujući tome, srpskohrvatsko govorno područje poseduje neke od ključnih knjiga iz teorije dramske književnosti i pozorišta, poput dela An Ibersfeld, Florans Dipon ili Žan-Pjer Sarazaka.
Knjige su tu i čine materijani deo Mirjaninog nasleđa. No, generacije njenih studenata na Fakultetu dramskih umetnosti mogu svedočiti o neprocenjivoj vrednosti predavanja iz Istorije jugoslovenske drame i pozorišta, pravom poligonu za sve aspekte Mirjanine erudicije i kreativnosti. Nema jačeg uticaja na mladog čoveka od unikatnog profesora, istovremeno rigoroznog i strasnog, obdarenog intelektualnom oštrinom i pesničkom zanesenošću. Njena predavanja su bila istinski praznik bravuroznih tokova misli, s obiljem digresija koje bi se, volšebno, na kraju uvek povezale i ulile u glavni tematski tok, ostavljajući nas, studente, omamljenih glava i ruku utrnulih od grozničavog zapisivanja. Odgovorno tvrdim da je Mirjana bila prava zvezda među profesorskim kadrom FDU-a koji je, pogotovo na Katedri za dramaturgiju i Katedri za istoriju i teoriju, tokom kasnih 70-ih i 80-ih godina prošlog veka, bio ravan Panteonu.
U svetlu njene predavačke i pedagoške briljantnosti, Mirjanina odluka da u jesen 1991. dá otkaz na Fakultetu dramskih umetnosti ima gotovo tragičnu težinu. Ali, za nju i njenu etičku vertikalu nije bilo izbora: zahuktala ratna mašinerija, koja se neće zaustaviti kroz celu deceniju, krenula je u rušenje zemlje čiju je književnost i pozorište Mirjana predavala. U bombardovanju Dubrovnika, Mirjana je izgubila i bliskog prijatelja, pesnika Milana Milišića. Njena je odluka u javnosti, usred buke i besa, prošla gotovo neprimetno, ali je, vremenom, sve više dobijala na značaju.
Taj radikalni rez na koji se doslovno niko drugi među intelektualcima osim nje nije odlučio, predstavljao je definitivnu prekretnicu u Mirjaninom životu, započetu već smrću Danila Kiša 1989. Njihove biografije su nerazdvojne, i kao životnih saputnika od studentskih dana sve do početka 80-ih, ali pre svega kao dva duha koja su se razumela, uzajamno podržavala i podsticala u svim dimenzijama. Kiš je do kraja Mirjani poveravao svoje rukopise na čitanje i komentarisanje. Stoga je logično da je Mirjana na sebe preuzela ulogu čuvara Kišovog nasleđa, kao još jedan kapitalni projekt u njenoj biografiji kojim je zadužila kulturu ovih podneblja.
Kosmička dramaturgija učinila je da Mira u poslednjim mesecima života ipak doživi početak najradikalnijih promena koje je Srbija ikad iskusila. Da "dramaturška intervencija" bude još veličanstvenija, te promene su započele upravo među studentima Fakulteta dramskih umetnosti – škole koju je njeno delovanje tako presudno obeležilo
Izlaskom iz prosvete, Mirjana je ušla u prostor aktivnog javnog delovanja. Kao jedina žena među osnivačima Beogradskog kruga, neformalne platforme intelektualaca, profesora i javnih radnika koji su digli glas protiv rata, ona je od 1992. sve do kraja pisala i govorila u ime one Srbije koja, kako je rekao Radomir Konstantinović, ne pristaje na zlo. Osim Beogradskog kruga, nije pripadala nijednom klanu, političkoj opciji ili bilo kakvoj kliki. Stajati sam sa svojim principima bilo je nešto što je delila i sa Kišom i sa raznim briljantnim ljudima tih generacija. Nije se obazirala na napade, čak i kad su, paradoksalno, dolazili iz redova "naših ljudi". Skromna i samozatajna kakva je bila, tvrdila je da je jasnim javnim opredeljenjem protiv rata i velikosrpske nacionalističke politike zadobila mnogo više prijatelja nego neprijatelja.
Iako je postojano ustrajavala u borbi za svoja uverenja, već dugo nije gajila nadu da će doživeti njihovu pobedu. U emisiji koju je 2016. realizovao jedan od njenih prvih studenata, reditelj Naum Panovski, na pitanje o tome kako vidi budućnost Srbije, ona odgovara, s mešavinom humora i sete, citirajući svog tapetara koji jednom rekao, "Promene se neće dogoditi u mojoj sezoni". Kosmička dramaturgija je, međutim, učinila da Mira, u poslednjim mesecima svog života, ipak doživi početak najradikalnijih promena koje je Srbija ikad iskusila. Da "dramaturška intervencija" bude još veličanstvenija, te promene su započele upravo među studentima Fakulteta dramskih umetnosti – škole koju je njeno delovanje kao profesora tako presudno obeležilo i zadužilo.
I, za veliko finale, čudesni niz sinhroniciteta: na dan Mirjanine smrti, na Marulićevim danima u Splitu igrala je predstava "Smrt u Dubrovniku" dramskog studija Prazan prostor (Piter Bruk kao jedna od najznačajnijih figura u Mirjaninom teatarsko-teatrološkom univerzumu) iz Podgorice (prestonice Kišove druge postojbine), koja započinje pesmom i smrću Milana Milišića, prve žrtve bombardovanja Dubrovnika. Dok završavam ovaj tekst, stiže vest da je predstava ove male nezavisne grupe dobila glavnu nagradu na Marulićevim danima. Splet okolnosti i namernih slučajnosti dostojan kakve Kišove pripovetke o počecima i krajevima, zatvorenim i beskrajnim krugovima.
Veze između ljudi, događaja, njihovog delovanja i međusobnih uticaja, mnogo su dublje i složenije od onoga što nam je dostupno na prvi, linearni, pogled. Stoga verujem da su život i delo Mirjane Miočinović jedno celo blistavo sazvežđe u galaksiji koja tek nastaje: onoj koja, kroz pobune i buđenje, kroz kvantne skokove i tektonske promene, vodi Srbiju i svet u budućnost kakvu je i Mirjana sanjala.
