Kada se 2020. godine tokom pandemije koronavirusa većina ljudi povukla u svoje domove, nisu svi imali gdje otići. Uslijed obustavljanja rada u većini mjesta na kojima se ljudi okupljaju, zatvorene su i narodne kuhinje u Novom Sadu, inače jedina mjesta na kojima osobe u situaciji beskućništva i slabijeg socioekonomskog statusa mogu dobiti topli obrok. Tada je nekolicina ljudi okupljenih oko Omladinskog centra CK13 pokrenula Kuhinju solidarnosti s ciljem da na dvotjednoj bazi volonterski kuhaju hranu kojom se pomaže najugroženijem dijelu stanovništva u Novom Sadu.

Kako nam govori Ivan Arsenov, volonter Kuhinje solidarnosti, s obzirom na to da su neformalno udruženje, nemaju nikakve određene uvjete i kriterije koje ljudi moraju ispuniti da bi dobili hranu – ljudi se jednostavno pojave, a nakon što dobiju obrok volonteri ih stave na spisak da vode računa o količini hrane koju će pripremati.

- Jako smo opušteni s tim, dosta korisnika će doći u CK13, jesti tamo i poneti u teglama kući ono što ostane. Nosio sam i ja nekada kada nam ostane, donesem kući dve tegle sočiva pa jedemo i supruga, i ja, i tašta, i svastika, i još nam ostane. Drago mi je da to ljudima onda ne bude jedini obrok, već možda imaju još dva ručka od toga – objašnjava Ivan.

Kuhinja se vodi antidiskriminatornom politikom, na principu nenasilja prema životinjama i ljudima, a u skladu s time svi obroci su veganski. S obzirom na to da nemaju prostor za skladištenje, ne mogu primati donacije u hrani već je kupuju doniranim novcem. Ukupno u kuhinji imaju oko 130 volontera, što se čini kao dostatna brojka, ali aktivnih i stalnih volontera zapravo je oko 30 do 40.

- Nedavno smo saznali da smo jedina kuhinja u centralnoj Evropi koja ustvari distribuira obroke po kućama. Imamo korisnike kojima obroke donosimo na adresu, a distribucija je jako bitna jer tako dolazimo i do korisnika koji su bolesni, koji možda ne žele da dolaze u prostor, koji su osobe sa invaliditetom ili moraju u to vreme biti na poslu, koji možda ne žele da provode vreme sa drugim ljudima ili da budu viđeni u položaju u kojem moraju tražiti hranu – objašnjava Ivan te dodaje kako više od polovice korisnika dolazi u CK13.

Kada su tek počeli s ovom inicijativom, dovoljno je bilo skuhati oko 40 obroka po danu, dok je sada ta brojka porasla na 220, dva puta u tjednu, s tim da u zimskim mjesecima bude pet do deset posto više ljudi. Ivan nam govori kako do kraja godine očekuju i 250 korisnika, što je veliki teret, ali i dokaz kako se država nosi s time.

- U Novom Sadu postoji Narodna kuhinja Crvenog krsta i oni distribuiraju tri obroka dnevno, ali kod njih morate imati dokumente, što oni često nemaju, kao i rešenje centra za socijalni rad. Oni imaju svega 600 korisnika, što je ništa za grad veličine Novog Sada. Postoje i stege koje vas drže u sistemu, ne smeju se propuštati obroci i slično, zbog čega ljudi nemaju slobodu – kaže Ivan.

- Tu je CK13 kao prostor idealan za nas, jer služi i kao centar za druženje gde ljudi imaju svoju privatnost, dok ostale kuhinje rade to na glavnim gradskim trgovima. Čovek koji dolazi uzeti hranu već je u poniženom položaju, a stajanje na punktu u centru grada gde ga prolaznici gledaju je dodatno stigmatizirajuće – dodaje.

Pakiranje obroka za dostavu

Jedna od inicijativa Kuhinje je i skupljanje odjeće i sličnih potrepština, ali bi vrlo rado htjeli da to mogu planirati i raditi u nekim redovitijim intervalima, u čemu ih koči činjenica da nisu registrirana, formalna organizacija. Trenutno razmišljaju o tome da se registriraju kako bi mogli pristupiti fondovima za financiranje putem projekata.

- Ideja kuhinje je antikapitalistička, zato ne primamo donacije od firmi jer ne želimo da sarađujemo sa nekim ko učestvuje u ovakvom sistemu, ko je kriv za to što su ljudi na ulici i što su gladni. Opet, to projektno finansiranje bi nam pomoglo da funkcionišemo, naši troškovi su porasli duplo, broj obroka je porastao duplo, a naše donacije pokriju pola ili još manje od cifre koja nam treba. Tako se dogodi da guramo par meseci, onda bude frka pa ljudi ulete i skupimo to za dva-tri meseca, pa opet guramo par meseci – kaže Ivan.

Kuhinja solidarnosti sada je po prvi puta morala pauzirati s radom, i to na mjesec dana, kako bi se prostor CK13 mogao srediti, a također i kako bi interno napravili reorganizaciju. Fale im volonteri, a najteže pronalaze vozače koji bi distribuirali hranu. Osim toga su u konstantnom stanju neizvjesnosti zbog situacije s prostorom. Prijeti deložacija, a broj korisnika Kuhinje samo raste.

- Voleo bih da broj korisnika raste jer ih više saznaje za Kuhinju, ali zbog toga kako se i koliko oglašavamo (isključivo na društvenim mrežama, op.a.), mislim da je društvo sve gore, kapitalizam nas jede i čini se da sve više ljudi završava na ulici ili u kućama gde nemaju struju ili vodu. Nažalost, siguran sam da je to posledica predatorskog kapitalizma i sve većeg osiromašenja ljudi koji jednostavno ne znaju da li će imati gde da spavaju i šta da jedu – govori Ivan.

Velika je i diskriminacija u javnim ustanovama, uključujući i zdravstvene, poput domova zdravlja u kojima se beskućnike ne želi pregledati kada zatraže pomoć, ili ih se pregleda u hodnicima.

- "Mi znamo njega, on je alkoholičar", to je ta stigmatizacija gde se beskućnike krivi za to što su beskućnici. Ljudi uvek zaborave da se upravo zbog tog života u beskućništvu ljudi odaju nečemu što im pomaže da prežive. Ali čak i da su sami krivi što su tamo, ne trebaju biti tamo. Želimo da radimo sa njima i da im omogućimo šta možemo, voleli bismo da imaju i prostor gde mogu da se istuširaju, da se presvuku, ali to je nešto na čemu se nadamo da ćemo imati prilike da radimo – objašnjava Ivan te dodaje kako institucije dosta problema ne vide i ne zanimaju ih.

Bez obzira na to, Kuhinja nastoji i želi surađivati s institucijama upravo zbog činjenice da je beskućništvo društveni problem, a tom se slučaju svi trebamo uključiti kako bi se on riješio. Naravno, kaže Ivan, da institucije ipak trebaju mnogo više raditi, ali na njima je da se nadaju.

- Dosta korisnika sada prosto deluje bolje, oni sami vide taj dolazak kao proces reintegracije u društvo, tretiraju to kao deo njihovog života koji im prija. To se vidi fizički i kroz osmehe i razgovor, možda malo i kroz kilažu, ali više po njihovom stavu. Promena svakako postoji – zaključuje Ivan.

 

Tekst je izvorno objavljen u prilogu Novosti Nada - društvenom magazinu Srpskog demokratskog foruma