Borisav Jović ubuduće će ležati u Aleji zaslužnih građana u Beogradu zajedno sa Ivom Andrićem, Brankom Ćopićem, Zoranom Radmilovićem, Danilom Kišom, Duškom Radovićem, Radivojem Koraćem, Zoranom Đinđićem i drugim velikanima. Njegove se zasluge, istina, pomalo razlikuju od nabrojanih "komšija" u Aleji. Jović je imao destruktivniju ulogu, pre svega onu u pripremi ratova i raspadu Jugoslavije na čijem čelu je, kao predsednik Predsedništva SFRJ, bio od 15. maja 1990. do 15. maja 1991. Do kraja života objavljivao je knjige o raspadu države.
"O tim turbulentnim i neretko presudnim vremenima po Srbiju, Borisav Jović je i pisao na jedinstven način, bez zadrške i sakrivanja činjenica, čime se njegove knjige svrstavaju u svojevrsno dokumentarno svedočanstvo iz zaista jedinstvenog ugla", napisao je u svom saučešću Jovićevoj porodici predsednik Srbije Aleksandar Vučić.
Istoričar Milivoj Bešlin ističe da on svoj angažman nije krio, kao i da je sa godinama "bivao samo radikalniji u interpretaciji i svoje uloge i odbrani jedne destruktivne i isključive politike koja je vodila u rat i konflikte širokih razmera".
- U pripremi ratova na samom kraju 1980-ih i početkom 1990-ih Jović u svom dnevniku zapisuje da je delovala svojevrsna šestorka koju su uz njega i Slobodana Miloševića sačinjavali i generali Blagoje Adžić i Veljko Kadijević, kao i crnogorski član saveznog predsedništva Branko Kostić i predsednik Crne Gore Momir Bulatović. Iako je jasno da je Milošević ključna ličnost, u tim prelomnim godinama do početka rata i u prvim ratnim mesecima 1991. i Jović je i prema svojoj funkciji, člana Predsedništva SFRJ iz Srbije i u jednom trenutku predsednika institucije kolektivnog šefa države, ključna ličnost. O njegovoj važnosti govori i činjenica da je Milošević njemu prepustio tokom 1991. i 1992. funkciju šefa svoje partije, SPS-a. Iako je izbegao sudove za ratne zločine, jer u vreme najvećih pokolja nije imao formalne državne funkcije, njegova uloga u pripremi rata i razbijanju Jugoslavije je ogromna i pred istorijom je neće izbeći - govori Bešlin za Novosti.
U međuvremenu će istorija u Srbiji Jovića pamtiti isključivo kao nekog ko je 1991. izveo tenkove na beogradske ulice tokom devetomartovskih demonstracija. O ulozi u raspadu Jugoslavije malo je reči. A to govori o Srbiji danas, koja se gotovo nije odmakla od Srbije 1990-ih.
- Danas kada čitate sve te dokumente i svedočenja Jovića, vidite lako da se model po kome je Milošević režim uspostavljen i po kome je delovao vrlo malo promenio. I tada je tražen jak lider, pričano je o slaboj Srbiji pod prethodnim vladama, snaga države nije bila u zakonitosti ili čvrstini institucija, već u režimu lične vlasti, a samo takva Srbija je predstavljana kao garant zaštite, navodno, ugroženih Srba u regionu. Tako je otvoreno takozvano srpsko pitanje, ne kao demokratsko nego kao teritorijalno i tako se otišlo direktno u rat, jer je pitanje teritorija – pitanje granica. Sve procese koje danas gledamo u Vučićevoj Srbiji možete vrlo lepo da iščitate u knjigama Borisava Jovića i da ih prepoznate i krajem 1980-ih i početkom 1990-ih - zaključuje Bešlin.
Na kraju dodajmo i izjavu saučešća Ivice Dačića, predsednika SPS-a, stranke kojoj je Jović godinu dana bio predsednik: "Borisav Jović je ime kojim će se Socijalistička partija Srbije ponositi i pamtićemo ga po posvećenosti svojoj partiji, našoj zajedničkoj ideji solidarnosti i socijalne pravde i upornosti da se ti ideali ostvare."
