Ženska solidarnost je relativno mladi neformalni feministički kolektiv u Srbiji u okviru kojeg žene neplaćeno rade razne stvari. U različitim formama se bave edukacijom o položaju žena, gostuju u medijima i nameću teme u javnosti, upozoravaju na svakodnevne primjere muškog nasilja, a najvažnije ili makar najvidljivije i najupečatljivije – organiziraju proteste. A ženskih protesta je bilo prilično u Srbiji u zadnje vrijeme.

Jelena Riznić je od početka dio Ženske solidarnosti. Sociologinja je, doktorantkinja na Filozofskom fakultetu u Beogradu s temom seksualnog nasilja na fakultetima, na tom je fakultetu i suradnica u nastavi na studiju Sociologije, istraživačica je na Institutu društvenih nauka. Njezine kolumne možete čitati na portalu Kompas info. Jelena je glasna, hrabra, posvećena i ženskoj borbi i solidarnosti.

Ima nekoliko godina, od 2021., da u javnosti u Srbiji izlaze razni slučajevi seksualnog zlostavljanja – od škole glume Miroslava Aleksića, Istraživačke stanice Petnica, preko učitelja jahanja koji je zlostavljao djevojčice, zatim Njemačke škole u Beogradu, do profesora Fakulteta političkih nauka i Arhitektonskog fakulteta u Beogradu. Je li to domino efekt, koji se, usput, nije dogodio u Hrvatskoj – da su glumice koje su istupile osnažile druge žene i tako su se nastavile žene osnaživati i progovarati?

Tada je krenulo rafalno, bukvalno smo iz meseca u mesec saznavali za nove slučajeve i žene su imale kolektivne trigere. Prvo je zapravo Danijela Štajnfeld u svom dokumentarnom filmu iznela da ju je silovao lokalni filmski moćnik, kako je tada rekla, pa su izašle glumice o zlostavljanju Miroslava Aleksića, onda je Danijela imenovala glumca Branislava Lečića, zatim je krenulo s Jagodinom, Petnicom, konjičkom školom, pa je bilo nekoliko desetina hiljada tvitova #NisamPrijavila. Kada sam čitala o #MeToo u Hollywoodu, videlo se da je ženama potreban osećaj da nisu same, da dele iskustvo seksualnog nasilja pa makar to bilo u digitalnom kontekstu, ali to nam je tada bilo daleko. Onda je ovde krenulo isto iz glumačkog sveta i prelilo se svuda i pokazalo nam da ni jedna sfera nije imuna na seksualno nasilje. Žene su postale spremnije da govore zato što su druge žene spremne da ih slušaju i javno podrže.

 

Čar bivanja u neformalnom kolektivu

Vi ste bili jedna od žena koje su progovorile, i jedina imenom i prezimenom, o onome što se događalo u prestižnoj Istraživačkoj stanici Petnica. Što vam je to donijelo?

Pre tri godine sam objavila tekst o Petnici, zapravo više o mehanizmima koji su stajali iza nasilja u Petnici. Bio mi je to jako težak period u životu i danas nisam sigurna da bih mogla samo tako da se prospem pred javnošću. Ne glorifikujem taj čin mada verujem da sam bila hrabra, ali mnogo je to više bio deo mog procesa suočavanja s tim što se desilo, s tim što je Petnica bila u mom životu i sa saznanjem da nisam bila jedina. U Petnici se negovao rivalitet, pogotovo među devojčicama, i mislim da su to tendenciozno radili, da su nas držali antagonizovane da ne bismo mogle da govorimo o tome što nam se desilo. Kada sam se nakon puno godina našla s devojkama koje su bile u Petnici, shvatila sam da sve nosimo iste priče, ne nužno sa istim akterima, ali nakon toga smo se sve ponašale isto – godine terapije i borbe s tim što nosiš s tog mesta, ali i dalje bez snage i spremnosti da imenuješ to iskustvo. Jer u tako malim i zatvorenim sredinama, kao što su i škole glume, seksualno nasilje je kao standardno iskustvo odrastanja. To je strašno i zbog toga je teško shvatiti što ti se desilo. Godinama prije nego što je Petnica izašla u javnosti teorijski sam dobro znala što je seksualno nasilje, prošla sam i edukaciju za rad na SOS telefonu za žrtve nasilja, ali opšte nisam razmišljala o sebi. Tako da je taj tekst bio i proces suočavanja da to čime se bavim nije samo podržavanje drugih žena, nego i moje iskustvo. To mi je transformiralo to iskustvo u povezivanje sa ženama i borbu za ženska prava i donelo mi je neku vrstu mira. A negativno je što sam ostala obeležena time.

Kako?

Prošlo je vreme od tada, ali i dalje postoji pojam "devojčice iz Petnice" i s tim povezano sažaljenje, kao i teza da u sve učitavam nasilje jer sam ga sama proživela. Ali ne kajem se što sam to objavila.

U tako malim i zatvorenim sredinama, kao što su i škole glume, seksualno nasilje je kao standardno iskustvo odrastanja. To je strašno i zbog toga je teško shvatiti što ti se desilo

Protesti Ženske solidarnosti 2022. zbog intervjua tabloida Informer s višestrukim silovateljem bili su najmasovniji ženski protesti u novijoj povijesti Srbije i bili su drugačiji od ostalih protesta iz regije koje sam gledala – podsjećali su me na ženske proteste u Latinskoj Americi. Kako biste ih vi opisali?

Ti protesti nama i jesu bili inspirativni, recimo kada u Meksiku pred protest za Osmi mart policija štiti policijsku stanicu jer znaju da bi je žene mogle zapaliti jer je policajac optužen za silovanje devojčice. Na našem zadnjem protestu je usred dana i pred policijom demoliran Informer, koji je u tom trenutku vedrio i oblačio Srbijom već 12 godina i niko mu ništa nije mogao. Neko može reći da je to divljački, ali je ženama dalo ideju da ne moramo da budemo fine kada govorimo o tome što nam se dešava i da imamo pravo da se borimo na način na koji želimo. Naše je proteste razlikovala ta spremnost da se pregovara što su i gde granice i da ih se pređe. Nismo se cenzurisale. Protesti su bili i lični i politički i pripadali su svim ženama. Meni je paljenje imena nasilnika na trećem protestu bilo jako važno. Proteste nismo ni prijavljivale jer nismo htele da surađujemo sa policijom koja čuva Informer. Nismo očekivale da će biti tako veliki protesti, već smo se samo brzo organizovale kada je izašao taj intervjuu. To je čar bivanja u neformalnom kolektivu – možemo što hoćemo i kada hoćemo. I taj je prvi protest planuo, i onda ih je bio još četiri i uspele smo da više od mesec dana to držimo kao temu u medijima. To je bilo prvi put da je nasilje nad ženama medijski tretirano kao važan politički problem. Naš protest nije bio samo protiv Informera, nego protiv eksploatacije traume nasilja u medijima, a to su radili i drugi mediji i sve smo ih prozivale.

U vezi preispitivanja granica na protestima: s tih me protesta pred Informerom razveselila, priznajem, snimka aktivistkinje Vladice Čulić dok pokušava u dupe šutnuti glavnog urednika Informera koji se kriomice ušuljava u redakciju, mada istovremeno razumijem i beogradsku kolegicu, novinarku Tamaru Skrozzu, koja mi je na to moje iskazivanje male radosti rekla da nasilje ne bismo trebali nikada podržati pa ni kada je tako benigno. Što vi kažete?

Postoji ideja da na protestima mora da budemo iznad situacije, da budemo bolje od onih s druge strane. A ne možemo da budemo iznad situacije kada smo dio te situacije koja nas guši. I ne mislim da može da se izjednačava nasilje koje vrši sistem nad nama svakoga dana i otpor tome, koji nastaje iz očaja i besa. Čak mislim da je to opasno, da relativizuje nasilje koje vrši ovaj režim, jer mi već u startu imamo manje resursa za borbu protiv vlasti, nemamo na svojoj strani sve ono što imaju oni. Zato mislim da moramo da budemo spremni da prelazimo određene granice, lične ili sistemske, onda kada procenimo da to doprinosi toj borbi. Verujem i da su se velike društvene promene dešavale onda kada su ljudi bili spremni na tako nešto, ili najjednostavnije rečeno – na spremnost da se odreknu sopstvenog komoditeta.

Jelena Riznić (Foto: Marko Risović)

Mnogo više verujemo sebi i jedna drugoj

Od protesta su mi posebno bili potresni prizori studentica Fakulteta političkih nauka u Beogradu koje su svojim tijelima morale izboriti da se višegodišnji nasilnik Slaviša Orlović, protiv kojeg je postojala deset godina stara prijava studentice, ne izabere za dekana. Na isti način mi je bio potresan i protest studentica Akademije dramskih umjetnosti u Zagrebu protiv pijanog profesora koji ih je vrijeđao. Potresni su mi zbog toga što su mlade žene u obrazovnim institucijama, koje bi ih trebale štititi, prisiljene boriti se za goli minimum – da ih ne zlostavljaju profesori.

Taj je protest bio užasno važan. Postavio je presedan da je muškarac na vrhuncu karijere prvi put naišao na zid, i to na zid koji su postavile studentkinje, a ne institucije ili njegove kolege koje su trebale da štite studentkinje. Nadam se da će to biti inspiracija studentkinjama na drugim fakultetima jer su se tih dana Ženskoj solidarnosti javile studentkinje sa svih fakulteta u Beogradu – od tehničkih, Filološkog, Filozofskog, Pravnog, Medicinskog... To je transgeneracijsko iskustvo, devojke jedna drugoj ostavljaju u amanet od koga treba da se štite. Strašno je što smo tada saznale da je prije deset godina tadašnji dekan napravio kompromis s Orlovićem da se skloni prijava studentkinje ako on odbaci prijavu protiv te iste studentkinje. Muškarci u odelima prave kompromise, a devojke koje trebaju da polažu ispit kod tog čoveka ne prave kompromis, nego su stale imenom i prezimenom i rekle: Nisi moj dekan, ne želim te ovde. Zahtevaju da ne bude više ni profesor jer su stigle neke nove prijave studentkinja otkako se desio prosved. Tako da je taj prosved najveća pobeda od svih stvari što su se desile jer smo odmah videle produkt, i to je velika stvar. Profesori koji su bili protiv njegove kandidature su bili dosta suzdržani u medijima. Nisu baš hteli da podržavaju studentkinje, kao da su taktizirali da vide kako će to da se razvija, i kada su videli da je javnost protiv toga da Orlović bude dekan, onda su počeli da se povlače sa svojih pozicija. Na kraju je on podneo ostavku na mesto na koje nije formalno ni bio izabran, jer je bio apsolutno ponižen.

Nakon protesta protiv nasilja na porodu videla sam da nas se lekari plaše, da neće ići u emisije da diskutuju s nama. Drago mi je da se institucije plaše žena i protesta. To može doneti promenu

Svašta ste već naveli što se dogodio od te 2021. do danas, no što je za vas najvažnija promjena?

To što mislim da žene mnogo više veruju sebi i mnogo više veruju jedna drugoj. Kada se sada događaju neke afere, pišu nam brojne žene i žele odmah na ulice. Ulice nisu više izbor samo kada se desi krađa izbora. Kada su počeli protesti protiv Informera, govorilo se da odvlačimo pažnju sa važnih tema i da treba da budemo ujedinjeni protiv većih stvari. Uvek ima nešto što je važnije od žena, i kada je bio protest protiv femicida i protiv akušerskog nasilja, isto se govorilo. Sada imam utisak da je žene za to baš briga, da su osnažene i da žele protestovati za žene bez obzira na to što to možda neće rezultovati neposrednom pobedom. To je ogromna promena i mora da se odrazi na institucije.

Onda ne pretjerujem kada feministički pokret u Srbiji vidim kao sve moćniju i masovniju političku snagu?

Kako žene imaju više hrabrosti, snage, volje da politizuju pitanja koja su im važna i da se to ne postavlja kao incident, nego kao društveni i politički problem pa onda mora i da se rešava u političkoj sferi, tako počinje da se shvaća da su žene važne. To se dešava i mislim da je taj proces nezaustavljiv. Malo imam osećaj i da je ljude postalo strah besa žena. Nakon protesta protiv nasilja na porodu videla sam da nas se lekari plaše, da neće ići u emisije da diskutuju s nama. Drago mi je da se institucije plaše žena i protesta. To može doneti promenu. Nije stvar zakonskih promena. Srbija ima Evropsku uniju kao pokretnu metu koju nikako da dosegne, a koja menja zakonodavstvo. Ali to ne menja svest žena o tome da su naša pitanja politička. Svest menjamo mi same namećući kao političke probleme teme koje su nam važne. Mislim da sada prvi put imamo taj moment da žene veruju da su važne ne zato što postoji obavezna kvota žena u skupštini, nego zato što mogu same sebe da predstavljaju.

Jelena Riznić (Foto: Marko Risović)

Zloupotrebe s desnice

Na protestima pred Informerom se uzvikivalo "Ženska revolucija!" Kako će izgledati ženska revolucija i može li se provesti bez sudjelovanja muškaraca?

To je često pitanje na našim seminarima koje radimo sa ženama – kako zamišljamo ženski svet. Onda žene zamišljaju da mogu da šetaju mračnom ulicom bez straha, jer domete naše mašte određuje i tačka u kojoj smo. Ja zamišljam da ćemo sebe da vidimo kao politički subjekt i da ćemo predvoditi revoluciju koja mora biti i antikapitalistička, jer mnoga važna pitanja za žene su pitanja odnosa proizvodnje. Mislim da će muškarci imati važnu ulogu kao saveznici, ali nadam se da će biti više raspoloženi da postavljaju pitanja i da slušaju, nego da zadaju kurs te borbe. Žensko oslobođenje moraju predvoditi žene.

Mislim da će muškarci imati važnu ulogu u ženskoj revoluciji kao saveznici, ali nadam se da će biti više raspoloženi da postavljaju pitanja i da slušaju, nego da zadaju kurs te borbe

Koliko je točno da današnji feminizam u Srbiji ne nose više samo privilegirane žene, čije viđenje stvarnosti rijetko uključuje znanje i svijest o životima žena koje žive na margini, kako je to, sad već davno, pisala bell hooks?

Teško mi je to reći. Ja sam iz Kragujevca, iz radničke porodice, i kada odem kući, vidim da žene tamo prepoznaju ženske probleme, ali ne i feminizam kao odgovor. Feminizam još nije dovoljno vidljiv da bi ženama bio prvi odgovor kada se nešto dešava niti se neki problemi još uvek ne vide kao feministički, na primer, društveni status trudnica i porodilja i ženska radnička prava s tim povezana. Večno je pitanje kako da se povežemo i nemam rešenje za to, ali mislim da je važno da prigrlimo teme koje jesu feminističke, ali ih gotovo po pravilu otima i zloupotrebljava desnica. To su pitanja materinstva, radničkih prava žena itd. Dakle, važno je prepoznati da je borba za materijalnu realnost u kojoj žene mogu slobodno da odluče da budu ili ne budu majke itekako feminističko pitanje. Kada ih mi ne prepoznamo kao takve, ti problemi ne nestaju; samo se njima bave oni koji u majčinstvu vide prostor za tlačenje žena i dece.

Feministički kolektiv Ženska solidarnost počeo je 2018. kao zatvorena grupa na Facebooku gdje se stvarao siguran prostor u kojem su mlade žene dijelile iskustva nasilja i međusobno se upozoravale na problematične likove s ljevice. Kako mladi ljevičari tretiraju žene, ima li generacijskih pomaka?

Nisam više deo tih krugova tako da ne znam ima li pomaka, ali kada smo se okupile kao aktivistkinje sve smo bile deo tih alternativnih ljevičarskih kolektiva. Međusobno smo se upozoravale koga treba izbegavati za partnerske odnose i za saradnju. Ne mogu da u potpunosti povlačim paralele s feminističkim pokretom u Americi '60-ih i '70-ih, ali ima dosta sličnosti, recimo, radikalni feministički pokret je nastao u sličnom kontekstu – žene koje su bile deo levičarskih kolektiva su nakon suočavanja sa seksizmom različite vrste odlučile da se samoorganizuju. I, naravno, ne može se vršiti generalizacija, ali sam ja lično često nailazila na nekakav "benevolentni" seksizam. Dakle ne samo po pitanju toga šta govore o ženama, već koje teme vide kao značajne, kakvo tumačenje feminizma nude, da li žene imaju istu poziciju kakvu imaju i muškarci u tim kolektivima.

 

Tekst je izvorno objavljen u prilogu Novosti Nada - društvenom magazinu Srpskog demokratskog foruma.