Snažan unutrašnji motiv pokrenuo je tridesetogodišnjeg Ljubišu Šljivića na jedinstvenu avanturu. U jesen 2021., nakon što je tri mjeseca proveo u Biljanama Donjim pokraj Zadra, Ljubiša se pješke uputio iz svog sela u Kragujevac, grad u kojem živi od 1995. U 62 dana prehodao je 1020 kilometara kroz Hrvatsku, Bosnu i Hercegovinu i Srbiju, sve kako bi potaknuo ljude, koji su njegov poduhvat iz dana u dan podržavali na društvenim mrežama, da izdvoje novac za liječenje dječaka Ilije Milanovića iz Kosjerića koji boluje od spine bifide.

Ruta kojom je koračao nije nasumično odabrana. Njome je Ljubiša 1995., kao dvogodišnjak, izbjegao u Srbiju s majkom i sestrom nakon vojne operacije Oluja. Dok je trajalo njegovo mukotrpno putovanje na nogama, s 20 kilograma tereta na leđima, pratiteljima i slučajnim prolaznicima je namjerno prešutio da prolazi istim putem kojim se kretala izbjeglička kolona u ljeto 1995. Suočavanje s vlastitim traumatičnim iskustvom u tom trenutku nije htio miješati s prikupljanjem sredstava za bolesno dijete, ali ljudima je, govori nam, ubrzo postalo jasno da se kreće upravo tim tragovima. Sve što je doživio na tom putovanju objedinio je u knjizi "Povratnik – kako sam prošao put kojim sam došao" koju ovih dana promovira u gradovima širom bivše države.

Ljubiša, inače diplomirani ekonomist, zaljubljenik je u planinarenje, biciklizam i pješačenje. Čim je 2017. završio fakultetske obaveze, uputio se na prvo bicikliranje - od Kragujevca do Barcelone - jer mu bila želja, kaže, da izađe iz Srbije na biciklu. Barcelonu kao krajnje odredište je izabrao jer nije imao uvjete da sa svojom generacijom ode na ekskurziju u srednjoj školi, a i zato što je opsjednut španjolskom kulturom i načinom života.

U Dalmaciji je bilo smešno što me niko nije zvao da se napijem vode, nego vina. Tovarili su me pršutom i vinom, nisam mogao da im objasnim da nemam gde s tim

- Već naredne godine, 2018., išao sam od Kragujevca do Lisabona; 5000 kilometara, 52 dana vožnje, devet zemalja. Svoj najveći biciklistički san ostvario sam 2019. Sanjavalo mi se to što mi se kasnije i dogodilo, da dođem biciklom do najsevernije tačke Evrope – Nordkappa - prepričava Ljubiša i dodaje da je svaka njegova ekstremna akcija imala humanitarni karakter.

Dok je 2021. pješačio od Biljana do Kragujevca naišao je na neočekivanu podršku ljudi. Jedni su mu donosili nove patike, drugi flastere, treći su brinuli da ne bude gladan i žedan, a ostali su mu ustupali prenoćište. Jedna žena ga je u Sanskom Mostu pratila u autu petnaestak kilometara jer se bojala da mu se nešto ne dogodi. Neki su mu se čak pridružili u pješačenju. U početku je planirao da noći u šatoru, ali na kraju je samo u Radučiću spavao pod otvorenim nebom.

- Sva ostala noćenja su bila pokrivena, ljudi su se javljali i gostili me, iako su za mene bili potpuni stranci. Kako su pomagali meni, tako su saznali za Iliju i svi redom su uplaćivali novac, koliko je ko mogao. Za ovu avanturu sam bio mentalno najspremniji. Pored motiva da pešačim za Iliju, istinski sam uživao na čitavom putovanju. To je jedina ruta gde nisam sebi rekao: stani, odmori, možda bi mogao da se vratiš. Ne, odlučio sam da stižem do Kragujevca i to je to. Ljudi su mi dali snagu da idem dalje. Neki su se uplašili kad su me videli, ali svi su bili gostoljubivi. U Dalmaciji je bilo smešno što me niko nije zvao da se napijem vode, nego vina. Tovarili su me pršutom i vinom, nisam mogao da im objasnim da nemam gde s tim - prisjeća se Ljubiša.

Trudio se da u napuštenim selima razgovara s ljudima kojima nedostaje socijalni kontakt. I samom knjigom htio je dočarati, prije svega ljudima u Srbiji, tko su povratnici, kako žive i razmišljaju 30 godina poslije rata. Tri mjeseca nakon završetka putovanja vratio se u Biljane da napiše knjigu. Ta lokacija mu je bila vrlo važna zbog emocije koju osjeća dok je tamo. Osim toga, u zimskom periodu mogao se sasvim osamiti i udubiti u pisanje.

- Za mene su povratnici ozbiljni borci. Vratiti se u rodni kraj nakon rata i izbjeglištva, to je velika stvar. Hteo sam drugima da prenesem ko su oni, ali i ja sam hteo da saznam više. Zato nisam pravio detaljnu rutu hodanja. Znao sam da idem od Biljana preko Benkovca do Knina, ali nisam znao kroz koja sela ću tačno proći. U startu sam znao da će se knjiga zvati "Povratnik". Prvih 60 stranica je sastavljeno od svedočenja majke i sestre kako smo prošli kolonu, šta su one doživele i videle, kako sam se ja tad ponašao. Dosta sam ih ispitivao i vraćao u te dane jer mi je bilo bitno da zapišem svaki detalj. Na primer, sestra je nosila torbu sa slikom Mickeya Mousea u kojoj su bile knjige za treći razred osnovne škole. Majka je na sebi je imala haljinu, uspela je da ponese par stvari, presvlaku za bebu i ništa drugo. U ostatku knjige je detaljno preneseno moje pešačenje iz dana u dan. Moja porodica i ja smo za nepunu minutu izbegli granatiranje Petrovačke ceste 1995. A dok sam pešačio, dva puta je malo falilo da me pregazi šleper - objašnjava Ljubiša. Prisjeća se i života u kolektivnom centru u Kragujevcu među stotinjak ljudi. Tamo je proveo devet godina.

- Znate kako kažu: jednom izbeglica, uvek izbeglica. To je moja trauma koju sam imao u detinjstvu, kad kažeš prijateljima u školi da živiš u izbegličkom centru, pa se čude zašto nemaš kuću, pitaju me gde je taj Knin, a ja ne znam kako da objasnim deci od sedam ili osam godina. Ja nisam imao pojma zašto sam u Kragujevcu, gde su te Biljane Donje, zaseok Veljane. Sve sam to znao samo iz priča. Prvi put sam selo obišao 2017. i video uništenu kuću. Tad sam prvi sam video Velebit, prvi put sam shvatio težinu tog kamena i vazduha o kojem su mi pričali. Shvatio sam i značenje zavičajnih pesama koje sam slušao u detinjstvu - prepričava Ljubiša.

Kuću u Biljanama obnovio je 2019. preko programa obnove. U samo deset dana je bez veće pomoći uspio spojiti vodovodne instalacije na bunar kako bi imali pitke vode, a dovukao je i struju. Ljubiša i dalje čvrsto vjeruje da će se vratiti u selo pa zato priželjkuje da tamo nađe posao.

- Poznati su mi svi problemi povratnika na području Benkovca. Ja za tri godine tamo nisam imao neprijatnu situaciju. Drugačije je kad se tamo stalno živi, svestan sam toga. Ipak, ja se jako lepo osećam kad se vratim u selo i kad se prošetam kroz Zadar - zaključuje Ljubiša Šljivić.