Tek što je prošla 22. godišnjica srebreničkog genocida, koja u Srbiji, izuzev inicijativa nevladinih organizacija, ne samo da nije obeležena nego je atmosfera bila daleko najgora u poslednjih 10 godina, baš 14. jula, na godišnjicu zločina u selu Kravice, gde je ubijeno 1313 ljudi, a za što je postojala optužnica na osnovu koje je počelo i suđenje u beogradskom Specijalnom sudu za ratne zločine, saznalo se da je Apelacioni sud doneo odluku da poništi optužnicu za ovaj slučaj. I to sa apsolutnim pravom.
To ukazuje na nedostatak političke volje, kao da naša politička elita želi pitanje suđenja za ratne zločine da skine sa svoje agende, kaže Marina Kljajić iz Fonda za humanitarno pravo
Pisali smo već da je početkom februara počelo suđenje osmorici bivših pripadnika Specijalne brigade MUP-a Republike Srpske, i to nakon trećeg pokušaja jer je odbrana čak tražila izuzeće sudskog veća zbog propusta da se odbrana, ali i samo sudsko veće, upozna sa imenima zaštićenih svedoka. Taj propust je ispravljen, a već na prvim ročištima odbrana je ukazala na jedan drugi, mnogo veći, propust – optužnica je podignuta u trenutku kad Tužilaštvo za ratne zločine formalno nije imalo svog prvog čoveka. Od 1. januara 2016. godine Vladimir Vukčević odlazi u penziju, a od tada pa narednih godinu i po Tužilaštvo ne samo da nema prvog čoveka, nego nema ni vršioca dužnosti (VD).
Goran Petronijević, advokat prvooptuženog Nedeljka Milidragovića, znanog kao Neđo Kasapin, od samog početka je ukazivao na ovaj problem. Tužilaštvo su, u ovom slučaju, predstavljali zamenici.
- Zamenik tužioca nema ovlašćenja koja crpi iz ovlašćenja koja ima javni tužilac. Oni su samo službenici i zamenici i po zakonu su samo izvršioci njegovih naredbi. Nepostojanjem inokosnog organa, državnog tužioca za ratne zločine, čitavo Tužilaštvo nema ovlašćenja koje je preuzelo na sebe. Onaj koji žuri da taj postupak ubrzava, on ga na taj način usporava - kaže nam Petronijević, objašnjavajući da do drugog epiloga nije moglo ni doći.
- Često se takvih ishitrenim potezima sa namerom ubrzanja postupka u krajnjem dovede do usporavanja. To nije dobro, svako od tih ljudi ima pravo da mu se sudi u razumnom roku, a isto tako i žrtve i njihove porodice imaju pravo na satisfakciju u razumnom roku – dodaje advokat.
To je jedan nivo problema, a drugi, odnosno glavni problem, je odnos države naspram ratnih zločina. Jasno je da to nije nimalo prijatna tema, posebno onima koji i sami snose deo odgovornosti, pa se čekalo godinu i po dana da bi se izabrao novi tužilac za ratne zločine, onakav kakav odgovara vlastima, što nova tužiteljica Snežana Stanojković svakako jeste jer je na vrh liste svojih prioroteta stavila procesuiranje slučajeva ratnih zločina protiv Srba. Sam tužilac mogao je ne biti izabran još toliko vremena, ali opravdanja za nepostupanje po zakonu, odnosno neimenovanje VD tužioca nema, ističe za Novosti Marina Kljajić iz Fonda za humanitarno pravo.
- Prema zakonu o javnom tužiocu u situaciji kad prestane funkcija tužiocu, republički javni tužilac postavlja vršioca te funkcije sve do stupanja na dužnost novog. Republički tužilac to nije učinio, a pitanje je zašto. Na taj način je Tužilaštvo za ratne zločine, nepostupanjem po zakonu, odnosno nezakonitim radom, dovedeno u situaciju da ostane samo sa zamenicima, koji samim tim što nema tužioca gube ovlašćenje za postupanje zato što je tužilaštvo inokosni samostalni državni organ. Ako nema tužioca, ni VD tužioca, zamenici nemaju ovlašćenja – kaže Marina Kljajić.
Ona smatra da je u pozadini svega toga očigledan nedostatak političke volje da se ovaj i ostali slučajevi ratnih zločina procesuiraju.
- Problem da je Tužilaštvo za ratne zločine uopšte dovedeno u situaciju da nema svog prvog čoveka nije stvar suda. Problem je političke odluke. Koliko dugo tužioca nema, koliko smo čekali da vlada prosledi predlog, pa na izbor tog tužioca… To ukazuje na nedostatak političke volje, kao da naša politička elita želi pitanje suđenja za ratne zločine da skine sa svoje agende. Kad imate akcioni plan za 23. poglavlje i nacionalnu strategiju za suđenja za ratne zločine, a nemate tužioca ni VD tužioca, onda je očito da je problem na strani političke volje, a ne na strani suda – pojašnjava ona.
Slučaj Srebrenice je svakako najvažniji slučaj od nastanka Specijalnog suda za ratne zločine u Beogradu, a kad sa takvim slučajem napravite to što ste uradili onda se šalje jasna poruka, pre svega žrtvama.
- Jako je veliki problem što se ovo dešava upravo u predmetu Srebrenica, najozbiljnijem predmetu koji je kod nas vođen. Ne smemo zaboraviti da se tu radi o 1313 žrtava – napominje Marina Kljajić i ukazuje na još jedan potencijalni problem.
- Takođe ne smemo zaboraviti da je to predmet iz BiH. Potpisani su sporazumi tužilaštava gde je predviđeno da se može ustupiti predmet samo ako porodice žrtava daju saglasnost. Ta saglasnost je data. Ako znamo šta se dešava sa predmetom to je izrugivanje žrtava i gubljenje poverenja u ovakvo pravosuđe. Šta će biti sa drugim slučajevima kad nam opet bude trebala saglasnost žrtava za vođenje postupka? Ovakvim nezainteresovanim postupanjem i odugovlačenjem sa donošenjem odluke o izboru Tužioca nanesena je ogromna šteta u postupcima suđenja za ratne zločine. Iako oni ne zastarevaju, nama je vreme veliki neprijatelj jer, kako sami optuženi, tako i svedoci koji su često jedino dokazno sredstvo, umiru ili postaju nesposobni. Ovakvim radom nećemo imati protiv koga da vodimo postupke niti ćemo imati koga da pozivamo kao svedoke- zaključuje Marina Kljajić.
Osim ovog slučaja, prema podacima Fonda, od odlaska starog tužioca do dolaska novog podignuto je još sedam optužnica, među kojima izdvajamo onu izmenjenu za slučaj ‘Štrpci’, kad je u februaru 1993. godine iz voza oteto 19 osoba, koje su potom ubijene. I danas se ne zna gde su tela nestalih. Svaka od tih optužnica mogla bi doživeti identičan epilog kao i ova srebrenička. Tužiteljka će svakako imati i ličnih problema sa njima, a ako se, za početak ne pobrine da podigne novu optužnicu za Srebrenicu, makar zločine ne okarakterisali ‘genocidom’, onda možemo reći da je Srbija stavila tačku na slučajeve suđenja. Verujemo da do toga ipak neće doći, ako ne zbog postojanja volje, onda barem zbog pritiska sa strane. Ali da ni svaki pritisak ne donosi željeni rezultat govori nam baš taj srebrenički slučaj.
