Na Dan primirja, 11. novembra u opštini Srebrenica održana je Investiciono-razvojna konferencija ‘Srebrenica 2015’, na kojoj je premijer Srbije Aleksandar Vučić objavio da je vlada kojom predsedava opredelila investiciju od pet miliona eura za opštinu Srebrenica. Konferencija je, prema rečima premijera, imala dvojaku funkciju, jednu metaforičnu i drugu doslovnu: porodicama srebreničkih žrtava trebalo je da otvori ‘pogled u drugačiju budućnost’, dok je na planu razvoja ‘trebalo da postavi temelje budućeg mosta između Srbije i BiH’. Dve decenije su trajale spekulacije o tome kako bi trebalo da izgleda izvinjenje koje bi legitimni predstavnik Srbije uputio Bošnjacima u Srebrenici, ali premijer Vučić je uspeo da nadigra sve intelektualne opservacije a da pritom ostane dosledan samom sebi i svojoj viziji rata devedesetih i onoga što se dogodilo u Srebrenici. On je najpre iskoristio sve svoje snage da blokira usvajanje britanske Rezolucije o Srebrenici, potom je otišao na komemoraciju u Potočarima odakle se vratio razbijenih naočara, da bi već u novembru implementirao svoj predlog pomirenja, koji je svojevremeno nudio i hrvatskoj javnosti preko intervjua datom ‘Jutarnjem listu’.
Dakle premijer ne želi da gleda u prošlost već jedino u budućnost. Saradnja je moguća samo ukoliko se izbegne svaki pomen prošlosti i odgovornosti. Takođe, potrebno je pronaći i modalitet za ekonomski održivu saradnju, kako je to sada demonstrirano u Srebrenici. Na primer, sa Vukovarom bi se mogao napraviti odličan model za jedan ‘drugačiji pogled u budućnost’ da je kojim slučajem preživela tvorevina poznata kao Republika Srpska Krajina. Ovako, projekti vučićevskog pomirenja mogu da se realizuju samo sa onim što je danas poznato kao jedan od entiteta u BiH, tj. kao Republika Srpska. Tako se dogodilo i ovog puta, u novom regionalnom pohodu Aleksandra Vučića, zagovornika ‘budućnosti blagostanja’ koja, prema blerovskoj delivery unit filozofiji, neminovno proističe iz tabuisane ratne prošlosti.
Vučić je pokušao da jednim udarcem ubije dve muve: da se nametne kao faktor politike pomirenja (gradonačelnik Srebrenice Ćamil Duraković poziva i ostale regionalne lidere da krenu tim putem!) i da istovremeno okrene novac preko Republike Srpske
Sam Vučić je nakon konferencije poručio srebreničkoj javnosti da ‘niko sestrama ne može da vrati braću, ni majkama sinove ili decu, ali možemo da gledamo u budućnost i da je učinimo drugačijom’. Međutim, ovako uspostavljena veza između investicije od pet miliona eura u Srebrenicu s jedne strane i žrtava genocida s druge gubi se u bespućima vučićevske zbiljnosti. Mala opština od 21.000 stanovnika na istoku RS-a trebalo bi da uloži ovaj novac u infrastrukturne projekte o kojima je spremno govorio drugi činilac ovog nesvakidašnjeg oblika pomirenja – Milorad Dodik. On je, naime, napomenuo da će uložiti tri miliona maraka u tu opštinu (‘mada zna da su neki očekivali više, ali za sada, toliko’), što bi jezikom evropske administracije moglo da se nazove mečingom, odnosno iznosom kojim primalac sredstava garantuje privrženost razvoju projekata za koje je prethodno aplicirao kod donatora, u ovom slučaju kod premijera Vučića. Jedan od glavnih projekata, naglasio je Dodik, biće svakako i razvoj Guber banje, ali i susednih opština, Bratunca i Vlasenice. Da bi se ovakav projekat ostvario neophodan je i posrednik u investiciono-razvojnom lancu Vučić-Dodik. To je u slučaju Srebrenice njen gradonačelnik Ćamil Duraković, koji je imao funkciju medijatora i normalizatora Vučićeve regionalne politike. On je bio tu da u ime Bošnjaka ‘verifikuje’ investiciju pohvalnim rečima o srbijanskom premijeru: ‘On je hrabar čovek i dao je novac od srca!’ Zato je i sam govor premijera na konferenciji bio kolokvijalan, bez suvišnih administrativnih floskula. ‘Dva miliona evra prebacujemo direktno na račun opštine Srebrenica’, poručio je Vučić sa govornice, gledajući u smeru gradonačelnika Durakovića: ‘Poštovani Ćamile, imaćete taj novac u ponedeljak.’ A zapravo je mislio: ‘Dragi Mile, ništa ne brini, kada se ovaj novac provuče kroz račun opštine Srebrenica, imaćeš taj novac najkasnije u utorak.’
Šta je izgubljeno u ovom velikom pomiriteljskom projektu Aleksandra Vučića? To su svakako porodice žrtava genocida u Srebrenici. One su te koje nikada neće biti obeštećene, ni moralno ni materijalno. Predsednica Udruženja ‘Majke Srebrenice’, Munira Subašić, međutim, pozdravila je ovaj Vučićev gest, naglašavajući kako veruje da je ‘premijer Srbije prihvatio da se u Srebrenici desio genocid’. Premijer Vučić, s druge strane, na pitanje novinara o genocidu u Srebrenici diplomatski je odgovorio da ‘način na koji je pognuo glavu u Potočarima sve govori’. Neprestano ističući da je njegov glavni kredo ekonomija über alles, čak i kada su u pitanju stvari iz domena tranzicione pravde, Vučić nije propustio da se na konferenciji ‘Srebrenica 2015’ pohvali kako sprovodi fantastične reforme, koje su u Srbiji već urodile plodom, tako da je u međuvremenu došlo do ‘drastičnog povećanja plata i penzija’. Njegova ‘investicija u Srebrenicu’, međutim, neće prouzrokovati nemire srbijanskih desničara i radikala, jer su njihovi lideri već namireni novcem iz državnog budžeta, tako da sada mogu mirno da se baškare u rijalitijima i pričaju o tome kako je Toma Nikolić nesposoban i nenačitan.
Premijer Vučić za svoju politiku ne traži blanko podršku, već je direktno kupuje, bilo preko partijskog zapošljavanja, bilo preko direktnih investicija. ‘Srebrenica 2015’ opominje da se sada otišlo i korak dalje, čime je Vučić pokušao da jednim udarcem ubije dve muve: da se nametne kao faktor regionalne politike pomirenja (gradonačelnik Duraković poziva i ostale regionalne lidere da krenu tim putem!) i da istovremeno okrene novac preko RS-a. Na kraju, ostaje nada da će se život konačno otkočiti u Srebrenici. Naime, zbog prisustva VIP zvanica u vreme konferencije sve je bilo blokirano, škole nisu radile, centar grada bio je zatvoren, prekinut je saobraćaj između industrijske zone u Potočarima i grada. Sa Vučićevim odlaskom iz te opštine život je konačno ponovo počeo da teče.
