Prevoditeljica Žana Rolović, kći jugoslavenskog ambasadora Vladimira Rolovića kojega su 1971. u Stockholmu ubili ustaški teroristi Miro Barešić i Anđelko Brajković, kaže da joj se godinama u glavi vrti sjećanje na jutro tog 15. travnja. Doručkovala je s ocem, s kojim je bila bliska, pa mu predložila da nakratko odu do jednog dućana u kojem je vidjela neku košulju koja joj se sviđala. On je već imao zakazane sastanke i nije imao vremena. Žana Rolović, vidno dirnuta, kaže: ‘Stalno mislim, bože, da smo svratili u grad, sigurno bih ga tog dana spasila. Nekog drugog verovatno ne bih.’

Kako ste vi i porodica doživjeli skandal s postavljanjem spomenika teroristu Miri Barešiću u njegovom rodnom selu kraj Pakoštana?

Ovih dana smo na to pitanje već odgovorili moja mama, brat i ja: iznenađeni nismo, apsolutno ne, zbog svega što se dešava unazad godinu i po dana prilično učestalo u našem susedstvu. Ne mislim samo na Hrvatsku, nego i na Crnu Goru i Novi Pazar i Bosnu i Hercegovinu… Takvo jedno zamešateljstvo, buđenje fašizma, odobravanje svega toga. Bojim se da se mi jako ubrzano vraćamo u 1990-te godine i veoma sam zabrinuta. Ne znam šta će biti, ali smatram da su političari apsolutno najodgovorniji, da bi oni morali da paze da svako delo i svaka reč budu krajnje odmereni, bar ovde, na ovim našim prostorima. Vidimo da je ovo uzelo maha. Na sve to nekako gledam kao na porodicu i roditelje: oni se trude da od svoje dece naprave dobre ljude, da što bolje prođu kroz život, ostvare neke svoje ideale. Tako bi trebalo da bude i u državi, jer političari su u stanju da u jedan dan – to smo već videli – sa svojom retorikom, sa svojim ekstremnim nastupima, vrlo lako zapale narod. A svi znamo kako to završava.

Tata je bio Jugosloven stopostotno. Svoju decu je tako vaspitao, a ja svoju, nažalost, nisam više mogla, jer te zemlje više nema, ali sam ih mogla naučiti širini i tome da vrednuju ljude takve kakvi jesu

Da li ste iznenađeni odsustvom reakcije hrvatskih vlasti na postavljanje spornog spomenika?

To je sled svih tih događanja o kojima govorim. Njihova reakcija nije bila gromoglasna, naprotiv, bila je to iritirajuća gromoglasna tišina i opet se vraćamo na ono da političari moraju da vode računa kako govore i šta govore, a ovdje su na otkrivanju spomenika bila prisutna dva ministra (ministar branitelja Tomo Medved i ministar kulture Zlatko Hasanbegović, op.a.). Slušamo priče o tome da je Miro Barešić bio vitez i hrvatski heroj, a svi znamo kakav je on heroj i šta je sve bio u svom životu. Meni tu jedino smeta ta javna promocija fašizma, otvoreno i dozvoljeno oživljavanje fašizma, ta pojačana retorika i revizija svega onoga što smo preživeli. Zbog toga imam jedan strah, ne odskora nego poprilično dugo, pošto imam u svojoj duši tragediju koju smo preživeli, ali ne samo mi, nego i toliko hiljada i hiljada ljudi, na ovaj ili onaj način. Možda zbog svoje tragedije ja taj fašizam lakše prepoznajem, ne znam, ali imam loše slutnje. A hrvatsko rukovodstvo? Pa i moj otac je poginuo iz političkih razloga, to je evidentno i jasno. I tada su gledali političari da smire strasti i da to ne bude baš tako rečeno.

Opasne depeše

Srpske vlasti su povodom podizanja spomenika teroristu Barešiću uputile Hrvatskoj službenu notu. Da li je vašu porodicu kontaktirao bilo tko od političara?

Niko. Matrica je ista.

Mog oca je ubilo sve: ubio ga je metak od ustaša, ubilo ga je i ponašanje njegovih saradnika u ambasadi koje je bilo krajnje kukavičko jer su se svi razbežali

Razloge za atentat na vašeg oca nalazite u depešama koje je on te 1971. godine slao u Jugoslaviju, u kojima obavještava o stanju u neprijateljskoj emigraciji u Švedskoj?

U to vreme, kad je tata poslao te depeše, a poslao ih je 25. ili 26. marta, bio je svega pet-šest meseci tamo, ali je nekako za kratko vreme uspeo da stekne utisak o svim dešavanjima u našoj ekonomskoj, ali i neprijateljskoj emigraciji, o tome ko se na koga oslanja, od koga dobija pomoć, političku i finansijsku i ostalo. Bilo je dosta naših radnika koji su radili u fabrici Volvo i sećam se da je tata često tamo odlazio, a i oni su dolazili u ambasadu. Kada su te depeše stigle u Savezno ministarstvo inostranih poslova (SIP), tako su nam bar pričali, izazvale su veliki zemljotres, jer tako eksplicitno, otvoreno, bez ikakvog uvijanja reći da je krajnje vreme da se stane na put toj sprezi između ustaške emigracije i hrvatskog rukovodstva preko Matice hrvatske nije do tada bilo uobičajeno. Svi su bili zgranuti kako je neko uopšte na taj način mogao oceniti situaciju u neprijateljskoj emigraciji. Ne treba zaboraviti da je to bila 1971. godina, Maspok u usponu. Ono što je meni bitno, to je da se u tim depešama pominje ime Branka Salaja. Ako znamo da je on 1990. godine ubrzo po ustoličenju Franje Tuđmana uvršten u vladu kao ministar informisanja, pa posle kao diplomata, onda je sve jasnije i mene ništa ne iznenađuje. E sad, neko ko zna više od mene verovatno bi mogao više da kaže – od nas se krilo sve. Mi kao porodica nikada ništa od SIP-a zvanično dobili nismo, ovo što znamo, znamo preko prijatelja. Jedino su prijatelji u poverenju dolazili i ponešto nam otkrivali, takva su valjda vremena bila, vunena, ništa što nije dogovoreno partijski nije moglo da ide dalje. Mog oca je ubilo sve: ubio ga je metak od ustaša, ubilo ga je i ponašanje njegovih saradnika u ambasadi koje je bilo krajnje kukavičko jer su se svi razbežali… Prvi savetnik, koji je bio u sobi do njegove, uspeo je onu tešku nemačku kasu natčovečanskom snagom da pomeri i dogura do vrata da i njemu ne uđu ustaše, a ostali su pobegli niz stepenice. Od svih u ambasadi jedino su reagirali šofer Pera kojem sam, nažalost, zaboravila prezime, i sekretarica Mira Štempihar, Slovenka koja je pritrčala vratima kada je čula buku i koja je i sama bila ranjena nakon što je počela da doziva tatu. Od nje niko od nadležnih nikada nije tražio izjavu, a vozač Pera je sam došao u zemlju i otišao u SIP, tražeći da da izjavu. Nisu ga primili i on je iz revolta napustio posao u SIP-u i prešao kod jednog generala. Hoću da kažem, kao ni sada, ni tada nije bilo volje i želje da se dođe do istine, i tada je bilo ‘ne talasaj’ i bilo je iritirajuće sve što bi se pitalo.

Te depeše su i danas zaštićene biljegom državne tajne?

Mi bismo voleli da se te depeše obelodane, jer se zna da je ta jedna linija delovanja između vlasti u zemlji i neprijateljske emigracije bila okrnjena. Kada su depeše stigle u SIP i kada je to krenulo da vri, sazvan je kolegijum, koji je vodio hrvatski kadar, jedan čovek koji više nije živ. Odlučeno je da se tata pozove, a kasnije i opozove, jer je to opisano kao nemanje sluha i doslovno ‘nefleksibilan odnos prema hrvatskoj domovinskoj organizaciji’. Znam da je tata mojoj majci rekao, kada je poslao te depeše, da se ne iznenadi jer će najverovatnije biti opozvan, na što je ona bila presrećna, jer nije baš neka atmosfera tada bila u Stockholmu – bila sam tada sa njima, pa to znam. Pre toga je bio upad ustaša u naš konzulat u Geteborgu, tamo su naši ljudi bili kidnapovani, pa vraćani, pa vezivani, pa je bilo nemira u Malmeu… Dan uoči atentata došao je iz Danske jedan čovek, ne sećam se više koju je funkciju imao, upravo zato da se razmotre pitanja bezbednosti, tako da je već bila ta atmosfera nesigurnosti u kojoj su preporuke bile da se ne izlazi, da se držimo na okupu, da ne napuštamo rezidenciju. Prošlo je već 45 godina od tada i ne znam zašto javnost nema uvida u te depeše. Verovatno iz istih razloga kao i danas: nešto se kaže, mnogo toga se prećuti. Politika je prljava stvar!

Godinama se govori i to da vaš otac nije trebao biti ubijen, nego otet i razmijenjen za pripadnike ustaškog pokreta koji su bili u švedskim zatvorima?

Mi to ne znamo, ja sam samo čitala u novinama izveštaje s održanih suđenja. Ono što znam je da je tata bio Jugosloven stopostotno. Svoju decu je tako vaspitao, a ja svoju, nažalost, nisam više mogla, jer te zemlje više nema, ali jesam ih mogla naučiti širini i tome da vrednuju ljude takve kakvi jesu. Gledajući sve ovo danas, ne samo kod nas nego i sveukupno, kuda ide ovaj svet i što se sve radi – ja se bojim za budućnost.

Barešiću je neko to dao

Sam Barešić nije odslužio kaznu za atentat: od doživotne robije u startu došao je u poziciju da se početkom 1990-ih vrati u Hrvatsku, u kojoj je i poginuo početkom rata. Kako to komentirate?

Njegova biografija je veoma interesantna i ništa ovo nije od sada i ne dešava se od sada. Razgradnja Jugoslavije, i sve drugo, traje mnogo dugo. Njegova biografija, od puštanja iz zatvora u Švedskoj nakon otmice aviona, do odlaska u Španiju, pa u Paragvaj i Ameriku, gde se čak zaposlio kao telohranitelj paragvajskog ambasadora u New Yorku, deluje iznenađujuće, ali u sklopu svega ovoga to nije iznenađujuće. On je otkriven samo zahvaljujući nekoj svojoj ličnoj čarki, pa se ustanovilo da je tamo pod lažnim imenom. Ali sve je to neko morao da mu da, da mu plati i da ga postavi na ta mesta, nije to ništa slučajno. Ništa me više ne iznenađuje, sve nekako dolazi na svoje mesto i sada samo čitam i posmatram, tražim neku sredinu u onome što se prejudicira ili prešućuje, pokušavam da budem koliko-toliko objektivna.

Činjenica je i to da nikada ozbiljna istraga o atentatu u tadašnjoj Jugoslaviji nije provedena, niti ste vi kao porodica dobili bilo kakvo službeno objašnjenje?

Dolazili su kod nas razni, ali sve je to bilo tiho, ispod glasa. Nikoga nije zanimalo što su imali za reći šofer i sekretarica koja je tamo godinama radila. Meni je, inače, sasvim svejedno ko je bio nalogodavac, da li jugoslovenska ili hrvatska Udba, bilo ko. Već je tada uvelike krenulo raslojavanje u Jugoslaviji.

A visoki političari tog vremena? Da li se Tito oglasio?

U jednim švedskim novinama je nakon atentata masnim slovima objavljen naslov ‘Tito plače’, ali ja ne verujem u to, nisu bili tako emotivni, niko od njih. Sećam se velike sahrane i tog bučnog aviona, ne znam da li je bio vojni, i kovčega sa vencima, pa i toga da je crnogorsko rukovodstvo tražilo da se prvo sleti u Crnu Goru, pa onda produži za Beograd, što je moja mama odbila. Sećam se i Mirka Tepavca (tadašnji ministar vanjskih poslova, op.a.) na aerodromu, on i tata su bili bliski, nisu se toliko privatno družili, ali su se uvažavali. Bili su saborci u ratu, imali su iste ideje, bili su Jugosloveni. Mislim da je tata pošteno radio svoj posao i valjda je u tom smislu Tepavac rekao da je to kraj i njegovih ideala, da se sada sve raspada. Priča se da su tražili od njega da se ne oglasi, a on je ipak napisao jedan veoma politički i emotivni govor, biranim rečima i mudar, koji je pročitao na sahrani. Rekao je šta ima da kaže, da ne uvredi nikoga, ali da ipak u tim nijansama i finesama bude ubojit. Pamtim rečenicu: ‘Svi su ti dužni i svi su ti zahvalni. Samo ti više nikome ništa nisi dužan.’