Ana Perović klinička je psihologinja i konstruktivistička psihoterapeutkinja. Rođena je 1988. godine u Smederevu, studij je završila u Beogradu, a danas živi i radi u Zagrebu. Razgovor smo vodile preko Zooma jer je Ana jednu tmurnu zagrebačku nedjelju dočekala kovid pozitivna, što nas nije omelo da pročešljamo sve kutke njenih profesionalnih interesa, a vaša se autorica trudila ne iskoristiti ovaj intervju kao besplatna dva sata vlastite terapije.

Kako biste u kratkim crtama pojasnili konstruktivistički pristup psihoterapiji i vaše zanimanje za konstruktivizam? Najzanimljivijom mi se čini polazišna teza da nema objektivne istine koju pacijent sazna na terapiji.

Za konstruktivistički pravac čula sam u okviru kolegija na fakultetu, mislim na trećoj godini studija. Pre toga sam bila jako privržena raznim psihoanalitičkim teorijama, kojima dugujemo veliku zahvalnost jer prve ideje o našem unutrašnjem svetu kreću od psihoanalize i psihodinamskih teorija. Međutim, ono što mi je kod konstruktivizma bilo novo je ideja da u terapijskom radu najbolje možemo da pomognemo nekome ako krećemo od premise da mi ne znamo bolje od osobe s kojom radimo što je njeno lično iskustvo. Da pojasnim, moja psihoterapeutska polazišna točka nije da odmah kreiram ideje o tuđem iskustvu i da te ideje namećem. Mislim da je jedna od dragocenijih veština koju konstruktivizam razvija kod terapeuta baš širina i otvorenost u sagledavanju tuđeg iskustva. Ono što je također bitno je da mi nikada ne možemo da razumemo šta neko bira da radi u životu dok ne vidimo koje moguće alternative ta osoba vidi pred sobom. Moja uloga je da osobu usmeravam, da nudim hipoteze, ideje, da otvaram mogućnosti. Pravac promene ne diktiram suštinski ja, samo ga nudim, a osoba je ta koja prosto vežba da neki pravac čini sebi dostupnijim. Terapija je vrsta zajedničkog puta i timskog rada i terapeut nije neki neprikosnoveni autoritet koji ima mudrost i uvek zna najbolje.

Mislim da mi je rad u izbegličkom kampu dao neku dozu zdrave skromnosti. Ne poniznosti, ne grižnje savesti, nego svesnosti vlastite privilegije

Tokom 2015. i 2016. godine pružali ste psihološku pomoć izbjeglicama u Beogradu i Preševu. Približite nam iskustvo rada s ljudima u pokretu.

Na samim počecima tzv. balkanske rute pridružila sam se radu nevladine organizacije koju je vodio moj drug i kolega Marko Tomašević, to je bila prva organizacija koja je u Beogradu organizovala psihološku pomoć izbeglicama. U projektu, koji su podržali ADRA Srbija i UNHCR, imali smo tročlane timove koje su činili psiholog, lekar i prevodilac. Odlazili smo na teren prvo u Beograd pa smo dobili projekat u Preševu, u izbegličkom kampu između Srbije i Makedonije. Mislim da je to jedno od top deset iskustava koja su utjecala na mene i na neki me način formirala. Provela sam šest meseci u izbjegličkom kampu, usred zime. Došla sam tamo sa 27 godina, sa znanjem kako da pružim intervenciju u krizi, ali i gomilom predrasuda. Nisu to bile predrasude koje diskriminišu, ali svi smo mislili da znamo kako će da se ponašaju ljudi izbegli s jednog teritorija, kako će da se ponašaju ljudi izbegli iz ovog ili onog razloga. Razgovor s izbeglicama urušio je sve ono što smo mislili da znamo – u prvom planu je bilo baš specifično ljudsko iskustvo i njihove autentične priče koje ne možeš da staviš u ladicu.

 

Nežnost se smatrala slabošću

Možete li podijeliti s nama neku konkretnu crticu koja vam je ostala u sjećanju?

Sećam se da je jedna mlada Afganistanka iz Kabula, u tom trenu jedina osoba u kampu koja govori farsi i engleski, držala lekciju čoveku iz Afganistana kako da tretira svoju ženu koja je sedila pored njega. Prevodila je ono što smo mi kao psiholozi govorili, ali usput dodala i svoja razmišljanja (smijeh). Općenito, najteži dio ovog iskustva bio je nivo bespomoćnosti koji osećaš jer znaš da možeš da uradiš jako malo, većina ljudi se u kampu zadržavala dan, dva. Pričala sam nedavno s nekim psiholozima koji rade s ljudima u Gazi i istu stvar su mi rekli – celo vreme znaš koliko je tvoj doprinos minoran jer mnoge suštinske potrebe ljudi u ovakvim situacijama ostaju nezadovoljene i ti ne možeš ništa da uradiš. Ali s druge strane, ta zahvalnost koju dobiješ samo jer razgovaraš s nekim i uvažavaš njegovo iskustvo, makar je tvoja pomoć malena, ta zahvalnost je stvarno posebna. Da skratim, jer bih o ovoj temi mogla da govorim ceo intervju, mislim da mi je rad u kampu dao neku dozu zdrave skromnosti. Ne poniznosti, ne grižnje savesti, nego svesnosti vlastite privilegije i svakako skromnosti.

Imala sam sveprisutni osećaj frustracije, mogu reći i tuge, što velik broj ljudi u našem regionu nema pristup psihoterapijskoj podršci, teško mi se s tim miriti pa sam odlučila da nešto napravim

Sa skromnosti prijeđimo na nježnost. Mlađe generacije hrvatskih književnika i književnica, primjerice Alen Brlek i Sven Popović, već godinama za svoj rad koriste sintagmu "radikalna nježnost". I tekst književnice Dore Šustić za Novosti o nesretnoj tribini na Vrisku zvao se "Nježni put", a ona piše kako je upravo nježnost sposobnost izgradnje novog svijeta. I vi ste u različitim gostovanjima više puta spomenuli nježnost kao važnu riječ za vaš život i rad. Što ta nježnost podrazumijeva i zašto vam je važna?

Odgovorit ću vam kao konstruktivistička terapeutkinja – da bismo razumeli što nešto znači za nas, često je dobro da razumemo što je za nas ono suprotno. Za mene je suprotno od radikalne nežnosti neka vrsta okrutnosti, dehumanizacija. Mislim da nije slučajno da mi je tema nežnosti ovoliko važna, odrastala sam devedesetih na Balkanu, u Srbiji. Na primer, u školi smo imali romske učenike, mi bismo sedeli na jednom kraju, oni na drugom. Tako je bilo i s izbeglicama s Kosova, isto smo bili odvojeni. Ovake primere moj lični terapeut, koji je Britanac, naziva "usputnom okrutnošću". Usputna okrutnost formirala je naše živote, a moj odgovor na tu okrutnost bila je od ranog detinjstva nežnost, jedna drugačija pozicija koja me na početku koštala. Verujem da ćete razumeti jer dolazite iz Dalmacije – nežnost se smatrala slabošću, nežnosti se podsmejava, ignoriše je se, a ponekad i kažnjava. A zapravo, okrutnost je jeftina. Lakše je nekoga dehumanizovati, brže je postaviti stvari crno-belima. Nežnost je moja nada da okrutnost nije jedina opcija i u svom radu se zaista trudim pokazati da prepoznavanje ljudskosti u sebi i drugima nije slabost, nego da ide ruku pod ruku sa ličnim razvojem. Uostalom, nijedna terapijska promena ne može da dođe iz okrutnosti.

Prošle ste godine u organizaciji udruge Skribonauti na zagrebačkom Vrbiku s pjesnikinjom Monikom Herceg održali radionice terapijskog pisanja poezije pod nazivom "Nježnije prema sebi". Što se pisalo, tko je pisao, kako su prošle radionice?

Odradile smo dva ciklusa radionica na kojima su pisale žene od dvadeset do preko sedamdeset godina, većina tih žena nikada ranije nije ništa napisala. Ciklus smo vodile tako da smo prvo iz pozicije nežnosti pisale o drugima – svima je bilo prilično lako pisati s nežnošću o deci, roditeljima, partnerima… ali kada su trebale iz iste pozicije reći nešto o sebi, to je već bilo izazovno. Mnoge su onda pisale duhovite pesme, zezale se na svoj račun.

Ana Perović (Foto: Mila Pejić)

Izjavili ste da vas je dosadašnji terapijski put doveo u kontakt s klijentima iz različitih kulturoloških pozadina. Koliko je važno prilagoditi pristup osobi ovisno o njezinoj kulturološkoj, ali rodnoj i klasnoj pozadini? Odakle sve dolaze vaši klijenti?

Moj rad s ljudima iz veoma različitih kulturoloških pozadina vezan je za široku mrežu prijatelja posvuda na svetu. Trenutno i sama imam terapeuta koji nije iz naše kulture, pa znam što znači kada trebaš da prevedeš svoj referentni okvir nekom drugome. Mislim da se malo zavaravamo kada unapred pretpostavljamo da bez pitanja razumemo ljude iz našeg regiona – toliko je različitih priča jer nam se svima toliko toga desilo – recimo, ako radiš s nekim Slovencem ili ženom koja živi na Kosovu, često to nisu slična iskustva.

Ponekad je opuštenija pozicija raditi s nekim iz skroz drugačije kulturološke pozadine jer puno manje pretpostavljam, puno više pitam. Primera radi, čak se i mi na Balkanu, unatoč konzervativizmu i patrijarhatu, neretko u nekom trenu konfrontiramo s našim roditeljima i u procesu odrastanja i emancipacije postavimo kakve-takve granice. Naučila sam da u nekim drugim kulturama to nije slučaj. U nekim se bliskoistočnim kulturama maltene podrazumeva da je vrhunac emancipacije vođenje gotovo paralelnog života – ti si emancipovana odrasla osoba van primarne porodice, a drugačija kada si sa svojim roditeljima. Iz našeg konteksta izgleda kao da ti ljudi obmanjuju svoje roditelje, ali u njihovoj kulturi je ovo referentni okvir. I sada, ako ja kao terapeutkinja osobi kažem "pa porazgovarajte otvoreno s roditeljima o granicama, o vašim željama", ja toj osobi ne činim nešto dobro ako ne razumem da je cena takvog razgovora možda puno veća nego što je osoba spremna da prihvati i moram da razumem odabir strategija koje sam malopre pomenula.

 

Ne verujem da je terapija mesto vaspitanja

Koliko je teško raditi s nekim s čijim se osnovnim vrijednostima ne slažete?

Mislim da je pošteno da terapeuti dobro prate svoje osećaje koji se javljaju kada dođemo do nekih fundamentalnih razlika u vrednostima s ljudima s kojima radimo i da je svako od nas obavezan da se javi na superviziju ako proceni da udara u plafon svojih kapaciteta. Nije neophodno da delimo vrednosti s ljudima kojima pokušavamo da pomognemo, ali na nekom nivou to nam može ograničiti rad. Kada kažem da nije neophodno, ne verujem da je terapija mesto vaspitanja, nije naš zadatak da menjamo nečiji vrednosni sistem. S druge strane, desilo mi se nekoliko puta da sam otvoreno rekla osobama da je iskustvo, onako kako ga oni opisuju, vrednosno dosta različito od onoga kako bi ga ja doživela. U tom slučaju ponudim svoje viđenje, neku drugačiju perspektivu, koja nije nužno bolja, ali ne želim da prešutim. Jedan od primera je svakako situacija u Gazi jer povremeno u radu s ljudima osetim da stojimo na dosta različitim pozicijama i to adresiram – različite pozicije nekad su tu zbog različitih vrednosti, nekad zbog nedovoljne informisanosti. Ali da li bi mogla ili uopće želela da radim s nekim tko se po vrednostima baš radikalno razlikuje od mene, mislim da ne bih imala kapaciteta za to, što ne znači da takvi ljudi ne zaslužuju terapiju. Naravno da zaslužuju i ima terapeuta kojima su ove razlike manje važne u radu.

Terapija je vrsta zajedničkog puta, timskog rada i terapeut nije neki neprikosnoveni autoritet koji ima mudrost i uvek zna najbolje

Osim konstruktivističkog pristupa psihoterapiji, bavite se i nekim oblicima tjelesno usmjerene terapije. Organizirali ste radionicu "Kako razgovaraš sa svojim telom". Svidjelo mi se kako ste jednom prilikom rekli da prerijetko zastanemo i zapitamo sami sebe "kakva je klima u mom autonomnom nervnom sistemu", da se prema tijelu ponašamo kao prema alatu koji mora ispunjavati naše planove. Recite nam više o tom pristupu.

Fer je da na ovo pitanje prvenstveno odgovorim iz pozicije klijentkinje. Kada sam krenula na telesnu terapiju, ispočetka sam bila u fazonu što ova terapeutkinja priča, što da odgovorim kako se osećam u svom telu. Ali ubrzo sam postala svesna da nikada nisam smatrala da su naši telo i um razdvojeni, odcepljeni jedno od drugog, vidim ih samo kao različite nivoe na kojima doživljavamo ono što nam se dešava. Svaka naša emocija, svaka naša misao ima i fiziološku osnovu. Ta dva nivoa mogu bolje ili lošije međusobno komunicirati. Na terapiji sam shvatila da sam tokom odrastanja pokupila ideju da je ono što mislim, ono o čemu mogu da intelektualizujem, moje sigurno mesto, moje uporište, a da su telesne reakcije nešto čime mislim da treba da ovladam, da u njih guram neprijatnost, nesigurnost, da prekoravam svoje telo, ubrzavam ga, tretiram, kao što ste rekli, kao alat koji radi za mene. Kada sam to osvestila i kada sam osvestila da je to za mene krivo, počela je velika promena. Želim da radionica koju držim bude prvi korak nekome tko želi istražiti svoj odnos s telom u ovom kontekstu.

Ana Perović (Foto: Mila Pejić)

Odmor je more

U decembru 2019. godine pokrenuli ste inicijativu "Besplatne seanse tokom praznika", s ciljem brige o mentalnom zdravlju u, za mnoge, najranjivijem periodu godine. Kako izgledaju besplatne seanse i s kim surađujete?

Imala sam sveprisutni osećaj frustracije, mogu reći i tuge, što velik broj ljudi u našem regionu nema pristup psihoterapijskoj podršci, teško mi se s tim miriti pa sam odlučila da nešto napravim. Ideja je da ljudi imaju pravo na jednu besplatnu psihoterapijsku seansu između 15. decembra i 15. januara, sa punom svešću da jedna seansa ne znači mnogo, što otvoreno kažem svake godine kada najavljujemo projekat. Ipak, zadnjih pet godina dobijam fidbek da ljudima i taj jedan razgovor znači više nego šta mogu da zamislim. Seanse su namenjene prvenstveno onima koji nemaju pristup psihoterapiji, ne mogu je priuštiti, ali i ljudima koji se nalaze u akutnoj krizi, ljudima koji nikada nisu pričali sa terapeutom, a žele da probiju led, kao i onima koji prosto ne znaju gde potražiti pomoć. Na web-stranici inicijative budu naznačeni slobodni termini i biografije terapeuta iz regiona koji nude besplatnu terapiju – prošlog decembra imali smo 70 terapeuta i održano je preko 200 seansi što je stvarno lep broj, pogotovo jer je projekat potpuno volonterski.

Gostujete na mnogim podkastima u Srbiji, od "Tampon zone" preko podkasta "U raljama osećanja", podržavate javno rad brojnih kolegica. Koliko vam je važna povezanost sa zajednicom i što ona za vas uopće znači, tko čini tu zajednicu?

Moje prisustvo u javnom prostoru desilo se prilično slučajno, sadašnju drugaricu Đurđu Timotijević upoznala sam pre nešto više od dve godine kada me zvala da gostujem u njenom podkastu "U raljama osećanja", nakon što je pročitala moj tekst o HBO seriji "Prizori iz bračnog života". Razgovarale smo o partnerskim odnosima i odmah smo kliknule, bilo mi je veliko uživanje razgovarati s njom. Nakon toga gostovala sam dva puta u "Tampon zoni" Ive Parađanin. Moram svakako da pomenem i Milijanu Nešković i podkast "Snaga uma", kao i moje koleginice koje stoje iza "Psihološkinje". Važno mi je da podržim žene koje daju medijski prostor temama koje smatram bitnima, verujem da svi ovi podkasti počivaju na istim vrednostima i među njima postoji velika solidarnost. Tako gradimo neku kontra težu gomili ozbiljno problematičnog sadržaja u medijskom prostoru, koja je važna u vremenu kada smo zapljusnuti senzacionalizmom i crno-belim pogledom na svet. Volela bi da te oaze smisla prerastu u veću zajednicu.

S obzirom na to da ste u prethodnim odgovorima već rekli što vam daju nadu, martovski intervju završavamo krilaticom "Odmor je otpor". Kako se i gdje odmarate?

Posao terapeuta je dosta ispunjen raznim stresnim temama, prilično je daleko od nekog osećaja mira i opuštenosti pa mi je važna kontra teža, koju nalazim u blizini mora. Putovanja mi trebaju da bi se odmorila jer za usporiti trebam promeniti kontekst i okruženje, a boravak kraj mora, naročito na ostrvima, to mi usporavanje znatno olakšava. Tako da odmor je more, to je moj način brige o sebi.

 

Tekst je izvorno objavljen u prilogu Novosti Nada - društvenom magazinu Srpskog demokratskog foruma