Šta je obeležilo prve dane otkako ste na čelu Osječko-poljske i baranjske eparhije?
U prvih mesec dana episkopskog rada upoznavao sam se sa problemima i teškoćama sa kojima se naš narod susreće, kako duhovnim tako i životnim problemima, koji su uvek aktuelni u životu svakog čoveka i svakog hrišćanina pojedinačno. I sami znate da je život ovde veoma težak i susrećemo se s raznim problemima, ali vera u boga i crkvu daje nam garant života i opstanka na ovim prostorima.
Crkva je prepoznala energiju mladog čoveka jer kad je čovek mlad ima veći entuzijazam, ali svakako je mišljenje starijih episkopa veoma bitno
Rođeni ste u Vukovaru 30. jula 1987. godine i najmlađi ste eparh na ovim prostorima, što za Vas to znači?
Na neki način jesam najmlađi ali s druge strane osećam i veliku dozu odgovornosti prema onome što mi je povereno od strane naše crkve, tj. od našeg Sabora. Veliko je breme episkopske službe uopšte nositi na svojim plećima i rukovoditi narodom u duhovnom smislu. Svakako da je tu i težina mog poziva koji su mi arhijereji dali u zalog, ali uvek se uzdam u one reči jevanđelja da treba da nosimo svoj jaram jer je breme Hristovo lako ako shvatimo suštinu našeg poslanja.
Šta je najviše uticalo na Vaš duhovni razvoj?
To je svakako božji priziv koji sam dobio da pođem putem bogoslovskih škola, a to je bilo u vremenu opredeljenja koju školu da upišem. To je ostavilo najveći trag u mom životu, kao i odlazak u moju duhovnu majku, manastir Krku, koji je za mene univerzitet duhovnosti na ovim prostorima. Naravno, dubok trag na mene ostavio je moj susret sa mojim duhovnim ocem, episkopom Fotijem, sa kojim sam na neki način upoznao šta je to jevanđelje, hrišćanska vera i to kakva je lepota u vršenju i ispunjavanju božje zapovesti. On je čovjek vrline koji je plenio svojim životom i svakako je bio sigurno pristanište svima nama mladim bogoslovima.
U prvoj besedi nakon ustoličenja rekli ste da je Vukovar mesto biblijskog stradanja iz čega se da zaključiti da prema rodnom gradu imate poseban senzibilitet?
Naravno. Vukovar je mesto mog telesnog rođenja, školovanja i u njemu sam proživljavao sve teskobe grada kroz period mog života u njemu. Nisam slučajno rekao da je Vukovar mesto biblijskog stradanja jer on to zaista jeste. Uljuljkane međuljudske odnose koji danas postoje i koji nisu dobri, trebamo graditi u jednom novom duhu, a to su jevanđeljske vrline, jer su one trajne. Jedino na takav način možemo izgraditi pozitivno društvo. Vukovar zaslužuje da bude jedno mirno mesto kao što je bilo, a mi Srbi ćemo tome doprineti.
Vašem su ređenju, između ostalih, prisustvovali hrvatski nadbiskupi Đuro Hranić i Antun Škvorčević koji su istaknuli da su zbog prošlog rata poljuljani međunacionalni odnosi koji opterećuju ekumensku saradnju. Verujete li da bi ti međunacionalni odnosi i ekumenska saradnja u neko dogledno vreme mogli biti, ako ne prevaziđeni, barem bolji?
Svakako da nada postoji. Dolazak biskupa na moje ustoličenje je dobar znak da ti naši odnosi treba da se izgrađuju. Ja sam ih u pozdravnoj reči za trpezom nazvao braćom u Hristu i zaista ih tako doživljavam. Te naše otežavajuće odnose trebamo prevazilaziti jevanđeljem, a mi to najbolje znamo. Trebamo širiti ljubav, a ne mržnju i onda će doći do boljih međuljudskih odnosa.
Uz ne tako davno novoizabranog episkopa dalmatinskog Nikodima, najmlađi ste episkop u istoriji Srpske pravoslavne crkve. Duvaju li to neki novi vetrovi u SPC-u?
Mislim da je crkva tu malo prepoznala energiju mladog čoveka jer kad je čovek mlad ima veći entuzijazam i više želi, ali svakako da je mišljenje starijih episkopa u savetodavnom smislu veoma bitno jer od njih se trebamo učiti iskustvu, a sa našom mladošću nadograđivati. To što sam najmlađi ne smatram nekom velikom prednošću, ali svakako velikom odgovornošću.
U slobodno vreme bavite se pčelarstvom, a svojevremeno ste sarađivali na realizaciji emisije Reč pravoslavlja na Hrvatskom radiju Knin. Koliko danas imate vremena za takve i slične aktivnosti?
Danas je jedna nova okolnost i nove su obaveze tako da nemam baš puno vremena za aktivnosti te prirode kao što sam nekada imao. Pčelarstvo je bio moj hobi u kojem sam uživao i tražio neki moj prostor za odmor, a rad na radijskoj emisiji je bilo moje izgrađivanje na jednom drugom obliku misije, a to je putem medija. Smatram da je danas veoma važno biti u medijima, pa svakako i rečju jevanđelja, jer se i tu dobija misionarski prostor koji je neophodan za život crkve.
