Pre godinu dana sam odao poštu žrtvama i neku vrstu izvinjenja za zlo počinjeno u Vukovaru i okolini. Bio sam više napadan i kritikovan od onih zbog kojih sam imao potrebu da to uradim. I opet bih.

U godini između, obišao sam sva stratišta na kojima je bilo zajedničkih komemoracija. I mislim da je, pored svih drugih aktivnosti na suočavanju sa prošlošću u Hrvatskoj, to imalo jako puno pozitivnih efekata. Lično mislim da je to dobar put koji nije još doneo pune pozitivne efekte, ali nisam ni očekivao da se tako brzo popravljaju odnosi kvareni decenijama ranije.

I mislim da nije dovoljno, kao što su neki lideri tvrdili, da je "konzumirano" saučestvovanje, da su učinjeni neophodni gestovi i da možemo dalje. Nije samo u gestovima, već i u činjenju na duge staze, u ispravljanju nepravdi u svakom mogućem slučaju i u bezrezervnom trajnom suočavanju sa prošlošću.

Kada smo krajem leta 2018. godine Ivica Vrkić i ja odlučili da se zajedno više angažujemo na "pitanju svih pitanja" srpsko-hrvatskih odnosa – pitanju nestalih, kao nezavisni akteri van državnih sistema koji imaju neki ugled i volju da delaju, znali smo da se upuštamo u priču sa nepoznatim krajem. Znali smo da nema jednostavnih rešenja, da su barijere prevelike, ali najiskrenije smo verovali da je u rešavanju najtežih pitanja potrebno učešće svih koji mogu da doprinesu, da je protok vremena stvorio nove dodatne barijere, i da su potrebni novi napori. Bilo je teško objasniti zbog čega dobrovoljno, bez ikakvih nadoknada i privilegija pristajemo da učestvujemo u nečemu što je definisano kao namerno ignorisanje, izbegavanje ili sabotiranje rešavanja problema okarakterisanog kao najveće humanitarno pitanje između dve zemlje.

Neočekivano intoniranu podršku dobili smo u tekstu Borisa Pavelića "Divni gubitnici" objavljenog u Novom listu. Boris je na pravi način pročitao i našu poziciju i imao viziju rezultata, iako to meni tada nije izgledalo tako, mislio sam da je moguće više učiniti.

Na žalost, Ivica je od početka bio pod snažnim osporavanjem od strane nadležne institucije zbog čega je davao i ostavku, a vrlo brzo se i razboleo tako da nismo mogli da razvijamo partnerstvo u koje sam verovao, u koje je uračunato i "gubitništvo" iz naslova Borisovog teksta, a u stvari naslova romana Leonarda Koena.

Nisam gajio iluziju da ću moći da rešavam sveobuhvatno problem nestalih, za to su zadužene nadležne institucije. Nastojao sam da kroz pojedinačne primere shvatim suštinu problema zastoja u rešavanju slučajeva i pojedine slučajeve rešim…

Razgovarao sam sa više desetina potomaka, svedoka, ili drugih kojih su imali neka znanja o nestalima. Sva svedočenja nastojao sam da "provučem kroz sistem" i vidim šta nadležne institucije imaju. Često sam dobijao odgovore da ne postoje informacije, ili da postoje ali da sa njima nije moguće napraviti neki napredak u potragama. Bilo je i situacija u kojima su postojale i eksplicitne tvrdnje da je u pitanju jedini svedok i da će dati informaciju za neku uslugu koja se nije mogla podvesti pod bilo kakav vid koruptivnog delovanja. Gde god je bilo moguće, pomogli smo. Informacije koje smo dobili delili smo sa institucijama i u Hrvatskoj. Više puta sam predlagao da se u sistem uvede propis o nagrađivanju za informacije koje dovedu do pronalaska nestale osobe. Niko nije bio protiv, ali u Srbiji još uvek nema sistemskog rešenja.

+++

Da ne bih samo opisivao situaciju, navešću jedan primer koji govori o tome kakvi su nam sve angažmani potrebni kada je reč o nestalima.

Kada me je novinarka Nova TV Ana Malbaša nedavno pitala "i šta se dogodilo od 2018. kada ste počeli da istražujete nestanak Mije Radića tokom sukoba u Vukovaru?", mogao sam jedino da kažem da se dogodilo rođenje Mije Radić, koja ima 15 meseci i koja je za mene pobeda života i borbe protiv zaborava. Mijina mama, Iva Radić, vukovarsko je dete iz mešovitog braka. Ivin otac Mijo, Hrvat, osoba sa invaliditetom, surovo je 1991. otet od porodice iako nije ni mogao da učestvuje u sukobu. Ako ne možemo da rešimo ovaj slučaj, nećemo moći ni jedan drugi.

Iva vodi Etno mrežu, organizaciju koja se bavi zaštitom i razvojem kulturnog nasleđa izrade ručnih radova, umetnosti tkanja, veza, zaštitom kulturnih dobara iz ove oblasti iza koje stoje i ministarstva jer su u pitanju originalni suveniri i očuvanje autohtone kulture, ali i organizacije koje se bave rodnom ravnopravnošću, jer se na ovaj način zapošljava veliki broj žena u seoskim sredinama. Podržavao sam ovu organizaciju ne znajući za sudbinu Ivinog oca. Kada sam postao izaslanik za pitanja nestalih, Iva mi se javila sa svojom pričom i od tada smo zajedno prošli sve ono što prolaze porodice nestalih.

Učestvovao sam u prikupljanju podataka koje je Iva pretvorila u jedinstveni dokument koji je ovih dana poslala i predsedniku Republike Srbije sa molbom da učini dodatne napore da se razotkrije sudbina njenog oca.

Razgovarao sam sa osobom koja je odvezla Miju Radića u nepoznatom pravcu, odakle se nikada nije vratio. Nije želeo da odgovori ni na jedno pitanje koje je imalo veze sa situacijama koje su svedočene od strane porodice. Takođe je odbio bilo kakav razgovor o njegovoj tadašnjoj poziciji, kao i saznanja o svemu što se tih dana zbivalo u tom kraju Vukovara. Nije u pitanju amnezija već odbijanje da se bude čovekom – dobio sam utisak da time čuva status quo, nepovredivost uloge koju je imao, i zasluga koje je dobio, u vrlo pristojnom životu kojem sam mogao da svedočim. Bezvremensko spokojstvo okrivljenog da je "odveo u nestanak" svog komšije, optuženog za silovanje, a protiv vanvremenskog nespokojstva ćerke koja neće imati mira dok ne sazna sudbinu oca.

Sa Ivom sam obišao sva mesta koja se tiču nestanka njenog oca. Pošto sam tražio neke preciznije detalje, posle posete tužiocu Državnog odvjetništva Republike Hrvatske u Osijeku, odvela me kod mame u Vukovar. Prisustvovao sam obnavljanju i spoznavanju sećanja, racionalizaciji događaja iz sata u sat. Mama se kristalno jasno sećala svih situacija, i pretnji od onoga kojim je ovladala potpuna „amnezija“.

Ana Malbaša je ovih dana objavila neku vrstu "ažuriranja" priče, ovog puta sa izjavom predsednika Vučića, koja je Ivi bila novo ohrabrenje…

O ovom slučaju redakcija Insajdera je takođe napravila emisiju:

I nekako, mislim da je misija koju imam više i snažnije vezana za bliskost sa žrtvama, razumevanjem njihove pozicije i pokušajima da se učini sve što je moguće da se otkriju sudbine njihovih najmilijih.

Imamo oko 2000 nerešenih slučajeva nestalih. Taj broj ne bi predstavljao veliki izazov kada bismo imali snažnu posvećenost porodicama nestalih. Da se do kraja istraže sve moguće prilike, sve moguće naznake sudbina, i sva svedočenja jer je očigledna šansa da se bar polovina slučajeva nestalih reši ako bi se obe strane dogovorile – u periodu od ne više od 3 godine.

Nemoguće je napraviti bilo kakav napredak u potrazi za nestalima ako nema zajedničkog rada, pod pokroviteljstvom međunarodnih organizacija ili svetskih sila koje su bile uključene u posmatračke ili mirovne misije.

Kada se pogledaju rezultati, najradije bih naveo one iz nekog neutralnog ugla, sažimanja u knjizi "Hrvatska 1990. – 2020." Iva Goldštajna: "…čini se da se može smatrati kako su u ratu u Hrvatskoj poginule ukupno 22.283 osobe. Od toga je na hrvatskoj strani stradalo 8147 vojnika i 6605 civila. Na srpskoj strani bila su 6222 poginula, od toga gotovo dve trećine vojnici, a nešto više od trećine (35.8%) civila. Tim brojkama valja dodati i nestale. Tijekom 2007.-08. objedinjene su brojke nestalih iz 1991. godine i nestalih iz 1995. godine s obje strane (i hrvatske i srpske), tako da je u studenome 2011. broj prvih bio 991, a drugih nešto manje od 800. … Osam godina posle, 2020. godine još je nepoznata sudbina 1468 osoba te mesto ukopa ostataka 401 smrtno nastradale osobe, što je ukupno 1869 nerešenih slučajeva. Sve to sve više potiče bojazan da se posmrtni ostaci većine nestalih nikada neće pronaći. Tijekom rata bilo je i 37.180 ranjenih."

Kada pogledamo izvor Komisije za nestale Republike Srbije koji su dostavljeni Uredu za nestale Republike Hrvatske, možemo videti i brojeve i aktivnosti srpske strane.

Ne ulazim u precizne cifre, ali čini mi se vrlo ilustrativnim da nema pomaka iz godine u godinu, tj. decenije u deceniju …  I da je neophodno napraviti novi model saradnje po pitanju potrage za nestalima koji će biti potpuno odvojen od međudržavnih odnosa na političkom nivou.

Od početka svog angažmana zalažem se za taj princip zajedničkih timova, specijalizovanih za različite teme i periode, da imamo zajednički tim eksperata za Vukovar i okolinu i 1991. godinu, ili za Oluju i 1995. godinu, jer ova dva događaja nose najveći broj nestalih. Mislim da je važno da se fokusiramo zajednički na ove teme i istrage kako bi bili efikasniji u potragama za nestalima. Komisija za nestale Republike Srbije je sledeći izveštaj uputila i Uredu za nestale Ministarstva branitelja.

Kada se vratim nekom početnom pitanju da li je vredelo i kako je biti „divni gubitnik“ i to danas kada imamo veoma dramatične poglede na nestale, i kada imamo zahtev jedne strane da druga sve razotkrije, i kada čujemo predsednika Hrvatske da tvrdi da je 2000 nestalih ekshumirano u Hrvatskoj i preneto u Srbiju, i da zbog toga nema pomaka u odnosu na evropske integracije Srbije… Onda moram da naglasim da svi zajedno treba da insistiramo da se razotkriju ovakve tvrdnje, i zbog sudbine nestalih i zbog porodica i zbog svega onoga što politički i istorijski nose ovakve tvrdnje sa sobom.

Zbog toga se zalažem za zajedničku potragu za nestalima i traženje pomoći od svih mogućih aktera, uključujući i upotrebu satelitskih snimaka zahvaljujući kojima je otkriven niz primarnih, sekundarnih i drugih masovnih grobnica u BiH, ili lociranju grobnica na jugu Srbije. Ako je bilo prebacivanja tela u Srbiju, verujem da bi se uz upotrebu ovih snimaka lako razotkrila istina. Komisija za nestale Republike Srbije nedavno je zatražila pregled satelitskih snimaka za jednu moguću masovnu grobnicu vezanu za Bljesak, ali još nema odgovora tj. saglasnosti oko pregleda istih. I oni koji su bili svedoci naših sramota, takođe i danas saučestvuju na neki način, ne otvarajući sopstvene arhive, i pristupe npr. satelitskim snimcima.

I kada razmišljam o odnosu prema porodicama nestalih, mislim i o tome koliko je važno posvetiti im pažnju, saslušati i učiniti sve što je moguće da se saznaju sudbine njihovih najmilijih, i da mogu da vide da se čini sve što je moguće. Ovako, i oni i svi drugi vide koliko smo van sistemske empatije i posvećenosti razrešenju sudbina nestalih, i koliko su naše elite udaljene oko onoga što svi nazivaju prvenstveno humanitarnim pitanjem.

Tužno je koliko smo neproduktivni kao društva kada je reč o elementarnoj ljudskosti, i koliko se ta neproduktivnost multiplikuje. Kada pogledamo prugu Beograd – Zagreb, možemo očitati kakve su i veze između dve zemlje. Iako je 2018. potpisan protokol o saradnji na obnovi ovog evropskog koridora kako bi se putovanje umesto sedam i po smanjilo na tri sata do danas po tom pitanju ništa nije urađeno. Ništa se ne radi ni na rešavanju problema granice i niza drugih životnih pitanja.

Kao da smo zarobljeni u nerešavanju sudbina nestalih i kao da nije moguće raditi i na rešavanju tih sudbina i suočavati se sa prošlošću, ali i raditi i na aktuelnim problemima i stvarati uslove za bolju budućnost dve zemlje i regiona.

 

Ključni slučajevi za koje pored ostalih, predstavnici institucija Republike Hrvatske potražuju od institucija Republike Srbije

Vukovar – lokacije sekundarne grobnice Ovčara – 58 osoba prisilno odvedenih iz vukovarske bolnice. U ovom slučaju u Srbiji je sproveden sudski postupak, sa pravosnažnim presudama a počinitelji su na izdržavanju kazni zatvora.

Vukovar, Sajmište – tijekom rujna i listopada 1991. godine odveden je veći broj osoba, deo njih u obližnju kasarnu JNA, gde im se gubi svaki trag,

Vukovar, Velepromet – izdvojen i nestao neutvrđeni broj osoba nakon sloma organizacione odbrane grada 18.11.1991. godine,

Borovo Naselje, Borovo Commerce – nepoznata je sudbina još 55 osoba odvedenih iz skladišta „Borovo Commerca“, nakon sloma organizirane odbrane Borova Naselja 19.11.1991. godine

Petrovci – Republika Hrvatska traga za većim brojem hrvatskih branitelja nestalih u pokušaju  proboja iz Vukovara nakon 18.11.1991. godine,

Sotin –  Republika Hrvatska traga za još 11 meštana Sotina nestalih 1991. godine (2013. godine okviru sudskog postupka vođenog u Srbiji za ratni zločin u Sotinu, pronađena je jedna sekundarna masovna grobnica),

Cerić – nepoznata je sudbina 15 osoba, većinom hrvatskih branitelja, nestalih početkom oktobra 1991. godine,

Banski Kovačevac – i dalje se traga za 6 osoba starije životne dobi nestalih 1992. godine. U RS je vođen sudski postsupak za ratni zločin protiv civilnog stanovništva sa  donetom pravosnažnom presudom.

Svojevrsni tabu još uvek predstavljuju Srbi ubijeni i nestalih pre početka  opsade Vukovara. Za njima se takođe traga, uglavnom na osnovu potrage porodica i Srpskog narodnog vijeća.

Tekst Verana Matića objavljen je na portalu Javni servis