Tijana Prodanović rođena je 1978. u Novom Sadu. Astrofiziku je studirala na Matematičkom fakultetu u Beogradu, a doktorske studije završila je na Sveučilištu Illinois Urbana-Champaign u SAD-u, specijalizirajući se na kozmičkim zrakama. Po povratku u rodni Novi Sad, četrnaest je godina bila redovna profesorica na Odsjeku za fiziku Prirodno-matematičkog fakulteta. Godinama se bavi i popularizacijom znanosti, a trenutno radi u start-up firmi koja se bavi primijenjenom fizikom i umjetnom inteligencijom. Pored toga je i velika TikTok zvijezda, na toj je mreži poznata kao Dr Cosmic Ray, a prati je skoro 50 tisuća ljudi. S Prodanović zasjedamo preko Zooma u kasne večernje sate, a ona nam priča opušteno i zaneseno, baš onako kako su njen rad godinama opisivali studenti kojima je predavala. Pred kraj razgovora ispričavamo se i njenom psu koji se zbog naše ćakule morao malo duže strpjeti za svoj uobičajeni večernji đir.

Interesovalo me svašta

Za početak, da čujemo, gdje ste i kako odrastali? Sjećate li se momenta u kojem se u vama probudio interes za istraživanjem svemira?

Odrastala sam u Novom Sadu. Astrofizikom se bavim više od dvadeset godina, a nauka me uvek na neki način zanimala. Čini mi se da je skoro svaka kuća u Jugoslaviji imala onu knjigu "Hiljadu zašto, hiljadu zato". Imala sam sto pitanja i vukle su me naučne knjige. Najranije sećanje koje mi je vrlo jasno ostalo u glavi je vezano uz jedan crtać. Bila su to drevna vremena bez interneta, na TV-u smo imali samo dva kanala, i na njima je bio jedan crtać svaku večer, i nešto duži crtać koji je išao nedeljom. I tako ja kao dete gledam crtać u kojem neki slon ide livadom i čuje neke glasove. Onda slon skuži da glasovi dolaze iz nekog cvetića, i on skonta da u tom cvetu živi čitav jedan svet malih ljudi koji uopšte nisu znali da postoji išta izvan njih i njihovog cveta. Odmah sam otišla da pitam oca kako to da mi znamo da nismo i mi u nekom cvetu? Tek sam mnogo godina kasnije, kad sam bila na postdiplomskim studijama u Americi, skontala da se radi o crtanom filmu "Horton Hears A Who", rađenom prema istoimenoj knjizi Dr. Seussa.

U Srbiji sam dobila ono dobro od tvrdog obrazovnog sustava, onoga što bi rekla da je ruska škola strogih temelja, a u Americi sam dobila otvorenost, zaigranost, kreativnost. Svidela mi se neformalnost profesora u Americi

Jeste li u osnovnoj i srednjoj školi imali profesore koji su poticali vašu znatiželju, pamtite li neke od njih posebno?

Više se takvog poticanja nažalost dešavalo van formalnog obrazovanja. Čitala sam puno naučne knjige koje su mi bile dostupne, poput onih Stephena Hawkinga, a gledala sam i emisiju "Kozmos" Carla Sagana. Interesovalo me svašta, i arheologija, i medicina, i muzika, i psihologija. Ja čak nisam ni znala da svemir može da se studira. Nikome kod nas mama i tata nisu astronomi, nema čuvenih porodica astronoma iz Novog Sada. Imali smo tu neku orijentaciju u srednjoj školi, gde se učenicima daje savjet šta da upišu kasnije. Sećam se da su mi na toj orijentaciji rekli - pa šta da ne studiraš astrofiziku? Tad sam doznala da postoji taj studij u Beogradu. I osnovnu i srednju školu sam išla u Novom Sadu, to mi je do tada bilo jedino poznato. Bilo je naravno dobrih nastavnika u školama u koje sam išla, ali dosta je to sve skupa bilo skučeno.

Je li u Beogradu bilo više mogućnosti po tom pitanju?

Jeste, pogotovo za učenice i učenike u gimnazijama, s kojima profesori dosta aktivno rade, pripremaju ih za učestvovanja u takmičenjima iz nauke i slično. Nudi se i više dodatnih aktivnosti i različitih programa u kojima učenici mogu razvijati svoje interese. Na studiju u Beogradu sam dobila jako temeljno znanje, ali falilo nam je novije literature, u ono vreme smo tek neke stare ruske udžbenike mogli naći po bibliotekama, a internet je tek bio u začetku. Nisu to bili idealni uslovi studiranja, teleskop smo videli na slici, i tako.

Spomenuli ste u jednom od intervjua kako su vaši roditelji bili zabrinuti vašim odabirom astrofizičarske karijere, htjeli su da se radije bavite programiranjem jer je isplativije?

Bili su jako zabrinuti, što je i razumljivo. Bio je to kraj 1990-ih, bila je i velika ekonomska kriza zbog embarga, živelo se teško. Nadali su se da će me proći, da ću se odlučiti za inženjering, za nešto unosnije. Pošto su astronomija i astrofizika na Matematičkom fakultetu, isti je prijemni ispit bio i za smer programiranja, na koji sam također mogla upasti na budžetske studije. Nisam ni ja znala kako ću živeti od astrofizike, ali bilo mi je bitno da upišem ono što volim, pa sam to i uradila. A i tad sam bila u nekoj čudnoj fazi s računarima, verovala sam da otuđuju ljude. Napisala sam maturski rad na računaru, a na prvim sam računarima pisala i neke mini programe kao klinka, ali nije mi se sviđalo da se ukopam u takav posao. A sad radim u start-up firmi koja se bavi umjetnom inteligencijom i non-stop visim na računaru, šta ti je život!

U fizici i astronomiji kod nas je skoro podjednako žena i muškaraca. Dosta sam razmišljala o tome i mislim da je razlog to što dolazimo iz socijalističkih zemalja, gde su žene radile, nisu bile samo domaćice

Godinama ste predavali astrofiziku na PMF-u u Novom Sadu i posebno ste bili voljeni među studentima i studenticama. Što vidite kao prednosti, a što kao nedostatke sustava formalnog obrazovanja?

Meni su se oči po pitanju obrazovnog sistema otvorile već kad sam otišla na studij u Ameriku. To je bilo nešto jako drugačije od našega pristupa koji je u stilu - učenik je tu da dođe i sedi i sluša i ponavlja, i to je formula obrazovanja. Željela sam biti okružena dobrim naučnicima iz čitavog sveta, to mi je isto dala Amerika, jer smo mi u Srbiji bili dosta izolovani. U Srbiji sam dobila ono dobro od tvrdog obrazovnog sustava, onoga što bi rekla da je ruska škola strogih temelja, a u Americi sam dobila otvorenost, zaigranost, kreativnost. Svidela mi se neformalnost profesora u Americi, koliko su predavanja opuštenija i interesantnija. Kod nas mi se uvek činilo kao da čitav kanjon stoji između profesora i studenata, iako svi govore da su kolege. U Americi sam prvi put videla i da studenti ocenjuju profesore, i da to ima stvarne posledice. Pokušala sam kasnije u svom profesorskom radu preneti ono što sam naučila na studiju u Americi, biti otvorena i opuštena sa studentima. Puno sam godina predavala na PMF-u u Novom Sadu i čini mi se da je, uz tu opuštenost i otvorenost, najviše što sam studentima pokušala dati bilo objašnjavanje mehanizama u pozadini stvari, duboko razumevanje nauke, iznalaženje novih načina da razmišljamo. Nitko ne upisuje astronomiju da zaradi pare i bude slavan, to je studij koji ljudi upisuju s velikom ljubavlju, i bila mi je strašna pomisao da im tu ljubav uništim. Zato sam uz rad na fakultetu počela raditi i festivale nauke i Noći istraživača.

Problema sam imala zbog homofobije

Teško je voditi ovaj razgovor, a da se ne dotaknemo toga da je još uvijek malo žena koje vode znanstvene odjele, kako na fakultetima, tako i u firmama. I vi na društvenim mrežama često dijelite objave u kojima iznosite da stojite na ramenima žena koje su došle prije vas i krčile puteve u znanosti?

Moji su uzori odmalena u astronomiji bili muškarci, od Sagana do Hawkinga, zato što su njihovi radovi naprosto bili ono što mi je tada bilo dostupno. Od starijih kolegica bila mi je bitna i inspirativna Jelena Milogradov-Turin, koja se bavila naučnom popularizacijom u Srbiji i stvarno je bila odlična. Astronomija i fizika su kod nas po tom pitanju dosta specifične, jer u istočnoeuropskom regionu, za razliku od zapada Evrope, zapravo ima dosta žena u nauci. U fizici i astronomiji kod nas je skoro podjednako žena i muškaraca. Dosta sam razmišljala zašto je tome tako i mislim da je razlog u tome što dolazimo iz socijalističkih zemalja, gde su žene radile, nisu bile samo domaćice. Bile su i nastavnice i bavile su se naukom. Za razliku od zapada, imamo istorijat takve uključenosti žena u sistem.

Slično nam je u razgovoru za Nadu rekla i astrofizičarka Dora Klindžić, da su po pitanju žena u znanosti u Europi u vrhu zemlje istočne Europe, i da misli da je to ostavština socijalističkog pristupa obrazovanju i radu.

I ja razmišljam na tom tragu. Kad sam se počela baviti naučnom komunikacijom, bilo mi je bitno da sam kao žena tu, da dajem primer, ali ne mogu reći da sam osobno velikih problema imala zato što sam žena u ovoj profesiji. Većih sam problema imala zbog homofobije, koja je općeprisutna i u akademiji. To mi je stvaralo puno prepreka, iako to možda ne bi očekivali od akademske zajednice, ali ni ti prostori nisu operisani od diskriminacije.

U nas je još premalo ljudi koji se bave naučnim TikTokom, iako se lagano povezujemo mi iz regiona koji smo u tome. Primjerice, astrofizičarka iz Hrvatske Vernesa Smolčić je sjajna

Sada ste poznati kao TikTok profesorica, uz redovni posao objavljujete stalno i na svom TikTok profilu Dr Cosmic Ray. Otkud vi na TikToku?

Još prije TikToka sam se godinama bavila predavanjima o nauci, i radila na tome da populariziram nauku van uskih krugova fakulteta. Sve je to zapravo krenulo nakon jednog događaja koji mi se urezao za čitav život. Radi se o 1999. godini. Te godine bilo ono veliko pomračenje Sunca, koje se kod nas moglo videti. Šta se tada desilo? Desilo se to da se cela Srbija sakrila u mišju rupu. Ulice su bile prazne, roletne spuštene, i nitko nije gledao pomračenje Sunca. Čak ni mi tada s fakultetom nismo imali organizirano gledanje. Sami smo se organizirali, nas par studenata, i išli gledati taj fenomen na severnoj granici s Mađarskom, u Horgošu. Pomračenje Sunca je običan astronomski, nebeski fenomen, koji se dešava otkako je Zemlje i Sunca. Bilo mi je poražavajuće da se na pragu novog milenijuma ljudi sakrivaju u strahu od nebeskog fenomena. Tad sam shvatila da treba ići među ljude i pričati o nauci. Razlog za takvo ponašanje ljudi sigurno je ležao i u tome da mi naučnici nismo dobro radili svoj posao, a delom ga dobro ne radimo ni danas. To se vidi i u ovoj pandemiji. Ljudi nas ne poznaju, nismo dovoljno jasni, nismo dovoljno bliski. Imaš neki problem, nauka istražuje, skupi podatke, skonta najbolje trenutno rješenje, a onda kad se skupi još podataka, predlaže novo rješenje - baš zato što je prikupljeno još podataka, ne zato što nemaju pojma šta rade. Iz perspektive naučnika podrazumeva se taj princip, ali tu priča s naukom ne staje, ona se mora širiti prema svim ljudima, jer se tiče svih ljudi.

TikTok je onda bio logičan produžetak vašeg rada?

Društvene mreže su prirodan nastavak mog komuniciranja o nauci. TikTok mi se jako svidio baš zato što sam shvatila da je na njemu trenutno najviše jako mladih ljudi. Imam dva sestrića i oni su me navukli na to. Baš sam se prijatno iznenadila kad sam videla koliko ljudi reaguju i komentiraju, koliko ih toga zanima. Čini mi se da je to trenutno mreža na kojoj ljudi najviše pričaju, verovatno najveća svetska učionica. Dostupna je zaista velikom broju ljudi. Ja kad tamo radim live sat vremena, okupi se dvesta ljudi i mi lepo ćaskamo o svemu. Tu nema nikakve barijere, ljudi se ne osećaju ugroženo, nisu u strahu od postavljanja pitanja. U nas je još premalo ljudi koji se bave naučnim TikTokom, iako se lagano povezujemo mi iz regiona koji smo u tome. Primjerice, astrofizičarka iz Hrvatske Vernesa Smolčić je sjajna, ona na TikToku vodi Astroučionicu. Polako se menjaju stvari i kod nas, ali ide sporije nego vani. Ja čitavu pandemiju pratim na TikToku par sjajnih imunološkinja, jednu profesorku u penziji i jednu istraživačicu koja radi u laboratoriju, i one bukvalno drže odlična imunološka predavanja. Kod nas se u akademiji još smatra da se takvim angažmanima obezvređuje i banalizuje nauka, ljudi se valjda boje da će izgledati neozbiljno. Ja se ne bojim neozbiljnosti, sviđa mi se autentičnost i opuštenost TikToka, osećam se tamo kao naučnica u kafani ili na ćevapima.

"Ne bojim se neozbiljnosti, sviđa mi se opuštenost TikToka" (Foto: Srećko Milosavljević)

Obrazovanje mora da se menja

Koje god da pitanje o svemiru i fizici muči ljude, vi ste spremni na TikToku dati odgovor. Što ste primijetili kroz dosadašnji angažman, što vas ljudi najčešće pitaju, koje ih teme najviše zanimaju?

Imaju neke standardne astronomske teme koje me uvek pitaju, tipa vanzemaljci i crne rupe. Ima ih puno koje zanimaju pitanja vezana uz postojanje Boga i religiju općenito. Ima i onih koji šalju videa na kojima su neke pojave na nebu koje im nisu poznate pa ih zanima što je to. Primećujem da ljudi ne veruju svemu što vide i jako traže da provere neku informaciju, pa me često i taguju da pitaju je li neki video tačan. Interesovanja su široka, nakačili su se i na neke teže teme za koje nisam očekivala da će dobro proći, kao što je kvantna fizika, radio talasi, Dopplerov efekt. Ako uspostaviš vezu s nečim što je ljudima blisko i poznato, sve zapravo prolazi. Pričala sam im o tome zašto mačke prežive pad sa sedmog sprata, pa objašnjavala o vazduhu, terminalnoj brzini, o masi mačke koja je takva da kad pada s veće visine to je za nju bolje, jer dosegne kritičnu brzinu, opusti se i raširi kao padobran. Kroz sav taj rad sam naučila jasnije i jednostavnije govoriti o nauci, a pritom ne mislim da sam išta izgubila ili ispustila. Mislim da obrazovnom sistemu ne bi škodilo da nešto od TikTok metoda uvede u učionice. Obrazovanje stvarno mora da se menja.

Kad smo kod mijenjanja… Život vam je u najvećoj mjeri posvećen proučavanju svemira. To je vaša konstanta, svakodnevica, a kod stvari koje su nam svakodnevne opčinjenost se nekad malo utiša s vremenom. Koje vas spoznaje o svemiru, ili manjak spoznaja, i dalje duboko fasciniraju i inspiriraju?

Kad gledam što mi je najfascinantnije, to je i dalje to što mi ne znamo više od 90 posto svemira. Da većini svemira još nemamo način da pristupimo, to je ono što me duboko inspirira. Sve što znamo je samo mali deo onoga što postoji, i teško je zamisliti na koje sve načine i što sve još uopće može postojati. Negde smo na ivici da skontamo čega još ima, ali fali nam za to par velikih puzzli - ne znamo što je tamna materija, ne znamo što je tamna energija. Za tamnu materiju mislim da smo bliže otkrivanju i nadam se da će se to desiti za moga života. Veoma bi me radovalo.

Muzika vam je odmalena druga velika ljubav. Nalazite li vremena za nju i dalje, na koje načine?

Svirala sam violinu kao mala i završila sam muzičku školu. Posle sam učila saksofon sama, a nakon toga i gitaru. Muzika je još uvek tu. Pre mesec dana sam išla u Lidl po hleb i mleko, a vratila sam se kući sa setom električnih bubnjeva. Ne znam da ih sviram, ali sad sam odlučila da ću da naučim. Tako da sam trenutno u bubnjarskoj fazi. Nađe se na mom TikToku i pokoji muzički duet, pošto pevam u horu godinama, a na mom YouTube kanalu ima i snimak pesme za koju sam pisala i muziku i tekst.

Ima li neka muzička kojoj se uvijek vraćate?

Reći ću vam što uvek pevam na karaokama, a to je David Bowie i "Life on Mars". Ako su nas vanzemaljci na Zemlji posetili, on je sigurno jedan od njih bio.

Ove razgovore uvijek rado završimo s pitanjem o nadi. Na što se vi oslanjate kad vas život stisne, iz kojeg džepa vadite nadu?

Sad kad razmišljam ovako, nadu mi daje kad vidim te klince na TikToku. Mnogo su osvešteniji i svjesniji nekih stvari, i za razliku od starijih generacija pričaju dosta rano i otvoreno o teškim temama. To je jako bitno i mnogo mi je drago da mi omladina daje nadu.

 

Tekst je izvorno objavljen u mjesečnom prilogu Novosti Nada - društvenom magazinu Srpskog demokratskog foruma