Povod za razgovor sa Tihomirom Stanićem, koji je u pozorištu, na filmu i televiziji od početka 1980-ih odigrao preko stotinu uloga, bavio se produkcijom filmova, a svoje znanje sada nastoji preneti studentima na Akademiji umetnosti u Beogradu, bila je miniturneja njegove predstave ‘Svetlost koja život znači’, koja je početkom februara odigrana u Zagrebu, Karlovcu i Rijeci. Za razliku od brojnih svojih kolega, Stanić nije bio u Hrvatskoj prvi put nakon rata: već 12 godina dolazi ovamo, uz ostalo i na božićni prijem SNV-a, pa ovde ima puno prijatelja, kolega i poštovalaca svoga obimnog dela, među kojima je i potpredsednik SKD-a Prosvjeta Siniša Tatalović koji je, pored SNV-a, zaslužan za ovo gostovanje.

Može li se u Srbiji, ali i regionu, živeti od glume?

Može se živeti na način na koji živi ostatak naroda. Glumci uvek dele sudbinu svog naroda, pogotovo kad narod postane osiromašen zbog estradne eksponiranosti i ekshibicija političara. Kad čovek radi, može da se živi, a sve se kompenzuje time šta radimo posao koji volimo, pa i kad nije reč o glumi. Zbog loših iskustava i dugova više se ne bavim produkcijom, ali sam i dalje promotor Cepterovih proizvoda, predajem na Akademiji i igram nekoliko glavnih uloga u serijama. U takvoj sam psihofizičkoj kondiciji da mi to ne predstavlja obavezu nego zadovoljstvo.

Govorimo istim jezikom

Da li je sadašnja filmska i pozorišna produkcija u Srbiji u uzlaznom ili silaznom trendu i koliko na to utiče stanje u državi?

Ja sam se borio protiv kompromisa, nastojao održati lične kriterije i ne potpadati pod cenzuru, ali čovek s godinama bolje razume ljude koji prave kompromise. Postoje periodi kad nemamo kvalitetne filmove jer njihovi autori kalkulišu i prave one politički korektne: znaju šta bi se od filmskog (ko)produkcijskog programa dopalo ‘narodu’ ili ‘strukturama’, pa radi lične koristi ulaze u konfekcijsku proizvodnju. Kad netko nastoji izaći iz te osrednjosti, a koprodukcije to omogućuju, može da doživi svašta. Pre četiri godine bio sam producent filma ‘Top je bio vreo’ Slobodana Skerlića po istoimenom romanu Vladimira Kecmanovića. Film skoro da nije imao publiku i niko nije hteo da ga prikaže osim na otvaranju FEST-a. Srbi su rekli da je antisrpski, Bošnjaci da je četnički, no lani je ipak prikazan na RT RS-u. Mislim da će politika sve manje uticati na filmove i kulturu i da će doći vreme kad će političari u regionu biti zanimljivi samo jedni drugima i zabavljati samo jedni druge. Narod i kultura će naći svoje zabave. To pokazuju i naša deca koja se dotiču globalnih problema i svetskih tema. Ja sam zvezda TV serije, ali moja deca ne gledaju ono od čega živim: gledaju neke druge i bolje produkcije, jer znaju jezike na kojima se prikazuju. Tako da sam u tom smislu optimista.

Politika regiona je jeftina estrada: sve te izjave koje kobajagi služe tome da se zategnu ili olabave odnosi… Održavanje tenzija u regionu i neodgovorne izjave neodgovornih ljudi služe skretanju pažnje sa bitnih tema

Između vlasti Hrvatske i Srbije je dosta nerešenih pitanja. Koliko se to oseća među običnim građanima i među umetnicima i u kojoj meri kulturna razmena može pomoći u relaksaciji tih odnosa?

Kad sam snimao filmove u BiH i Republici Srpskoj, u slučaju nekih napetosti pitao sam lokalne ljude kakva je situacija: kazali su da je za one koji gledaju dnevnik jako napeta, a za one koji ga ne gledaju potpuno normalna. Politika regiona je jeftina estrada: sve te izjave koje kobajagi služe tome da se zategnu ili olabave odnosi… tu garnituru vlasti doživljavam kao pajace. Mislim da održavanje tenzija u regionu i neodgovorne izjave neodgovornih ljudi služe samo skretanju pažnje sa bitnih tema. U času kad politike neće imati moć da nas zaustave, kad budemo slobodni da sarađujemo na razne načine i kad budemo hteli da to radimo – a mi umetnici smo slobodni – kad se privrednicima, sportistima ili bilo kojoj društvenoj delatnosti ostavi da sama uređuje svoje odnose, onda će sve da bude u redu. Kad me pitate o kulturnoj razmeni, istina je da razmenjujemo predstave, filmove, izložbe, itd., ali nemamo prave podatke o toj razmeni, ne znamo šta gledaju naša deca na internetu. Internet je učinio da nema podela, ali i bez njega je ovaj prostor nedeljiv – jer svi govorimo istim jezikom.

Koliko razvoju međudržavnih odnosa mogu pripomoći nacionalne manjine, hrvatska u Srbiji i srpska u Hrvatskoj?

Onog časa kad se u matičnim zemljama bude uvažavalo i osluškivalo šta misle i hoće nacionalne manjine i kad će se uvažavati potrebe sopstvenog naroda koji živi kao manjina u susednoj zemlji, umesto da se njime manipuliše iz svog centra naturajući mu modele kulturnog i političkog života, onda će sve da bude u redu. Kad se nacionalne manjine izbore i pridobiju maticu da podrži njihovu inicijativu, biće u redu.

S obzirom na to da ste detinjstvo proveli u Šeškovcima i Kozarskoj Dubici, šta za vas znači Jasenovac, odnosno stradanje naroda toga kraja u Drugom svetskom ratu?

Moja porodica je u tom ratu otišla na Grmeč a ne na Kozaru, pa nismo stradali u pogromu, ali sam odrastao u Bosanskoj, sada Kozarskoj Dubici u kojoj je stradalo 54 odsto stanovnika, pa su sve priče iz mog detinjstva vezane uz Jasenovac. Pre 12 godina sam verovao da bi film na tu temu bio lekovit i zbog te sam se ideje upustio u filmsku produkciju i producirao četiri-pet drugačijih naslova da steknem reference, izučim zanat i odaberem ljude sa kojima ću moći da snimim takav film. Upoznao sam Danu Budisavljević koja je snimala film o Diani Budisavljević, ženi koja je spasila hiljade i hiljade dece, i verovao sam da bi film o tome zainteresovao javnost za tu priču, ali – osim deklarativno, pred izbore – nigde nisam dobio podršku za to, sem što mi je grad Insbruk, odakle je Diana rodom, pomogao u snimanju nekih kadrova. Zato sam pre dve godine odustao od svog projekta i odigrao ulogu Marka Vidakovića u filmu Dane Budisavljević ‘Akcija D.B.’. No ovih dana pojavili su se producenti zainteresovani za moj scenario, pa se čini da ću se nakon decenije i po vratiti toj temi. Radni naslov mog filma je ‘Mi smo iz Jasenovca’ i to je priča o deci logorašima u kojoj jedna od junakinja traži brata kojeg je izgubila 1942. Druga junakinja deset godina posle rata, u kojem je usvojena od jedne zagrebačke obitelji, otkriva svoj stvarni identitet te nekoliko decenija posle pronalazi svoju biološku porodicu. Na meni, kao i na ljudima koji bi radili taj film, leži velika odgovornost, jer razni ljudi očekuju različite stvari. Znam da moji zemljaci neće biti zadovoljni ako na snimanju ne pobijem 700.000 statista i tako ‘dokažem’ tu brojku ubijenih u Jasenovcu. Zato će moj pristup biti potraga za dobrim u paklu: da vidim koliko je moguće ostati čovek u tragičnim okolnostima i kako plemeniti ljudi nađu način da sačuvaju čovečnost.

Banjaluka se zatvorila

Šta biste izdvojili od svojih uloga i scenarističkih i producentskih ostvarenja i sa kime ste voleli da sarađujete?

Nekako sam sklon tome da naglašavam ono šta me tek čeka; voleo bih da moja uloga u seriji o Ivi Andriću, koju pripremam sa ekipom scenarista, bude bolja od svega šta sam do sada uradio. U pozorištu ostaju varljiva sećanja, mi glumci ne možemo da budemo objektivni prema onome šta smo napravili – tek se u nekim slučajnim susretima sa ljudima koji su vas videli pre dvadeset ili trideset godina i koji pamte neke od vaših uloga izdvoji ovo ili ono. Ono šta bih ja sam izdvojio možda bi bilo izdvojeno samo u ovom intervjuu i nigde više. Dugo nisam radio na filmu i TV-u, jer sam bio jako vezan uz pozorište i mislim da je tamo najznačajniji reditelj Dejan Mijač. On mi je bio profesor i nisam sa njim mnogo radio, ali sve šta znam naučio sam od njega pre četrdeset godina. Radio sam i sa profesorom Zlatkom Svibenom, a izdvojio bih i Dušana Kovačevića i Savu Mrmka, koji je režirao brojne drame i serije, zbog serije ‘Kraj dinastije Obrenović’.

Onog časa kad se u matičnim zemljama bude uvažavalo i osluškivalo šta misle i hoće nacionalne manjine, onda će sve da bude u redu

Svojevremeno ste bili umetnički direktor Narodnog pozorišta Republike Srpske u Banjaluci: koliko se taj grad može etablirati kao jedan od regionalnih centara kulture, ne samo kao poligon za snimanje filmova?

Mislio sam da može, ali se tamo ponašaju kao provincija srpske kulture i politike. Odveo sam onamo Petra Kralja i Svetlanu Bojković da igraju sa mladim ljudima i da ih osposobe za veliki repertoar, jer tamo postoji i škola i akademija. No desilo se da su se zatvorili, ne samo za region nego i prema Srbiji. Kako je Banjaluka geografski blizu svim velikim gradovima u regionu, mogla bi sa Teatar festom da bude još jedan regionalni centar, ali kao da niko nema hrabrosti to pokušati.

Po mišljenju mnogih, uloga Dabe u ‘Neprijatelju’ jedno je od vaših najboljih, ako ne i najbolje filmsko ostvarenje: kako uopšte ocenjujete filmove na temu ratova 1990-ih?

Osim Dabe, igrao sam i u ‘Turneji’, filmu koji nije vrednovan na pravi način, ali ne bih o tome. Mislim da filmova o pomenutim ratovima treba da bude više. Mnogo je bolje da samo snimamo filmove o ratovima, iako mnogi tvrde da treba da dignemo ruke od toga: bolje da se o traumatičnim temama i o onome šta nas žulja i boli izrazimo u formi filma, pozorišta i druge umetnosti nego da stalno ratujemo. U tim filmovima ima i mrtvih i razaranja, ali to je ipak kobajagi. Da smo se ranije ozbiljnije bavili Jasenovcem, verujem da ne bi bilo ni Srebrenice ni drugih mesta zločina iz ratova 1990-ih. Daj bože da što više filmova snimimo na tu temu, da damo što manje povoda našim potomcima da snimaju filmove o nekim budućim ratovima.

Biste li nam kao predavač na beogradskoj Akademiji umetnosti mogli kazati šta konzumenti filmova, predstava, TV drama i serija mogu očekivati od budućih generacija?

Na sva pitanja prijatelja o tome kakvi su mladi ove generacije odgovarao sam da nije to u pitanju, da je pitanje kakav sam ja profesor. Nemamo ni prava ni mogućnosti da mlade ocenjujemo, oni su u sferi koja je nama nerazumljiva, jer će živeti u budućnosti o kojoj tako malo znamo. Mi znamo prošlost i opterećeni smo njome u svakom pogledu, a o budućnosti znamo neuporedivo manje od njih: oni je osećaju. Grešimo kad pokušavamo da ih ocenimo, usporimo i ograničimo. Oni znaju put, a na nama je da im se na tom putu nađemo da se za nas pridrže ako zatrebaju.