Thomas Gibert glavni je tajnik francuskog sindikata Seljačka konfederacija (Confédération paysanne). S vrijednošću od oko 83 milijarde eura godišnje i 28 milijuna hektara obrađene zemlje (oko polovice ukupnog teritorija), Francuska spada među članice Evropske unije s najrazvijenijom poljoprivredom. Seljačka konfederacija je treći najveći poljoprivredni sindikat u Francuskoj i članica međunarodne mreže Via Campesina koja se zalaže za prehrambeni suverenitet. S Gibertom razgovaramo o problemima s kojima se susreću mali i srednji poljoprivredni proizvođači u toj zemlji.

Nemogućnost poljoprivrednika da pristojno žive od svog rada nije novost, tako je već desetljećima. Svaki dan barem jedan zemljoradnik počini samoubistvo, a četvrtina ih živi ispod granice siromaštva. Možete li opisati uvjete rada i života poljoprivrednika i razloge protesta koji su počeli sredinom januara?

Najveći problem su uslovi rada, a posebno premali prihodi, što za mnoge od nas više nije održivo. Neki žive sa pola ili četvrtinom minimalne plate, a rade mnogo duže od radnika u nekim drugim sektorima. U pitanju je latentno nezadovoljstvo koje je kulminiralo u januaru. Kao i kod protesta žutih prsluka, jedna je iskra zapalila požar, jer je pokret krenuo nakon vladinog predloga da se poveća oporezivanje plavog dizela. To je za nas bilo neprihvatljivo, no problem je puno dublji. Delovi ovog pokreta protive se i ekološkim standardima, što se mora razumeti jer oni doprinose ekstremnoj nesigurnosti naše profesije. Brojne evropske direktive nameću sve oštrije administrativne procedure i ekološke standarde koji doprinose prekarizaciji seljaka, posebno u pogledu zaštite životne sredine, dok su sporazumi o slobodnoj trgovini sve manje zahtevni, a time je strana proizvodnja puno jeftinija u odnosu na evropsku.

Važno je shvatiti da poljoprivrednici ne koriste pesticide zato što to žele, već zato što su na to primorani zbog konkurencije na međunarodnom tržištu. Pesticidi su oružje protiv takve konkurencije jer kada ih ne koristimo, povećavamo troškove proizvodnje i smanjujemo marže. Mi u Seljačkoj konfederaciji smatramo da nam treba pravedniji model koji će odgovoriti na ekološka i društvena pitanja, no za to su potrebne duboke sistemske i strukturne promene.

Velika većina poljoprivrednika gubi u odnosu snaga s onima koji putem oligopola kontroliraju tržište. Kakvu ulogu ima prehrambena industrija u ovoj krizi kada znamo da 80 posto tržišta drži samo pet kompanija?

Pitanje prihoda je usko povezano sa cenom po kojoj se proizvodi prodaju. Cene su definisane konkurencijom na tržištu i ugovorima o slobodnoj trgovini, pa je neophodno dovesti u pitanje sve te ugovore. Štaviše, ne radi se samo o ekološkim standardima, mi se takmičimo i niskom cenom rada, a pogoršanje naših uslova života direktna je posledica toga. Takođe, da bismo mogli da pratimo tržište moramo da koristimo pesticide, a mi smo prvi koji od toga stradavaju. Hiljade poljoprivrednika dobija karcinome zbog pesticida. Mi u Seljačkoj konfederaciji smatramo da nam trebaju alati za regulaciju tržišta i predlažemo jednostavnu stvar – minimalne ulazne cene. To znači da na naše tržište ne sme ući strana roba sa troškovima proizvodnje nižim od onih u Francuskoj. Ovaj protekcionistički zahtev nije nužno suprotan ostalim našim principima, jer se zalažemo za veće marže i u drugim zemljama.

Drugi naš predlog je garantovana minimalna cena. Cene koje plaćaju prerađivači trebale bi biti dovoljno visoke da pokriju troškove proizvodnje, naknadu za rad i naknadu za socijalno osiguranje. Nije normalno da seljaci nemaju istu socijalnu zaštitu kao ostatak francuskog društva. Na primer, u slučaju bolovanja dobivamo 24 eura dnevno, dok zamenski radnik košta sto eura po danu. Te troškove trebala bi pokrivati agroindustrija, no postojeći zakoni ne propisuju da veliki distributeri i proizvođači plaćaju išta iznad troškova same proizvodnje. Zbog toga redovno prodajemo sa gubitkom jer zavisimo od tržišnih cena i neravnopravnog položaja. Svugde je zabranjeno prodavati sa gubitkom osim u Francuskoj i taj bi problem trebala da reši država.

Postoje dva bloka s različitim stavovima i zahtjevima. Možete li nam dati pregled zahtjeva oba bloka i posebno objasniti ulogu sindikata FNSEA koji direktno pregovara s vladom?

Imamo tri velika sindikata. FNSEA je većinski, a promoviše preduzetnički duh. Drugi je Ruralna koordinacija, koja ima populističke zahteve i povezana je s ekstremnom desnicom. Naša Seljačka konfederacija je grupa različitih levičarskih seljačkih pokreta, okupljenih 1987., a cilj nam je kvalitetna i svima dostupna proizvodnja uz očuvanje životne sredine. FNSEA već decenijama surađuje s vladom u sprovođenju poljoprivredne politike. Toliko su bliski s vlašću da samo što nemaju kancelariju u Ministarstvu poljoprivrede. To osuđujemo jer zbog toga nije zastupljen sindikalni pluralizam, već se u obzir uzima samo liberalna dogma koju zastupa FNSEA, a oni se ponašaju kao lobi agrobiznisa.

Štaviše, često čujemo kako nema komunikacije između farmera i Arnoa Rusoa, njihovog predsednika koji nije poljoprivrednik već agromenadžer. On upravlja ogromnim farmama i svoje je bogatstvo izgradio na špekulacijama poljoprivrednim sirovinama. On nema interesa da dovodi u pitanje slobodnu trgovinu, a vlada je shvatila da bi pokret mogla iskoristiti uz pomoć FNSEA-e jer imaju zajedničku liberalnu i ekološki štetnu agendu. To takođe objašnjava zašto ministar unutrašnjih poslova Žerald Darmanin ovaj pokret nije ugušio kao druge protestne pokrete.

Postoji li način da imamo ekološku poljoprivredu a da ona istovremeno farmerima omogućava dostojanstven život?

Zalažemo se za promenu poljoprivrednog modela koji će nam donositi veće prihode. Godine 1990. u Francuskoj je bilo milion zemljoradnika, a danas nas je samo 380 hiljada. Plata poljoprivrednika je pola minimalne plate, a zemlji treba još farmera. Pritom je naš zahtev "milion farmera", ali realnost na terenu zahtevala bi 2,5 miliona farmera. Predlažemo i socijalizaciju ishrane po principu zdravstvenog osiguranja, kako bi se svima osigurao pristup kvalitetnoj hrani jer rast naših prihoda nema smisla ako će to morati da plate francuski potrošači.

Vlada je najavila niz mjera, primjerice suspenziju smanjenja upotrebe pesticida i povećanja cijene plavog dizela. Kako vidite ove mjere?

Vlada je najavila nekoliko nezadovoljavajućih mera, među kojima je i napuštanje ekoloških standarda. To je dovelo do ponovne autorizacije pesticida i ukidanja neovisnosti francuske kancelarije za biodiverzitet, OFB. Prošle nedelje smo se sastali s predsednikom Emanuelom Makronom, koji nam je rekao zastrašujuću rečenicu da je "slobodno tržište kao Olimpijada u kojoj ima gubitnika i pobednika". To je za nas zapanjujući prezir.

Poljoprivreda i hrana nisu igra, odbijamo se igrati sa životima stotina hiljada seljaka. Predsednik je potpuno isključen iz naše realnosti, no naše ideje napreduju u seljačkom svetu. Bili smo jedini sindikat koji je pozvao na nastavak mobilizacije, pa i na zaoštravanje pokreta blokiranjem nabavnih centara. Kolege su shvatili da branimo interese poljoprivrednika jer se jedino mi zalažemo da svi koji se bave poljoprivredom imaju dostojne prihode.

 

Ovo je zadnji tekst iz temata o agraru. Prvi tekst pročitajte na ovom linku.