Osim s fizičkim barijerama s kojima su prisiljene živeti, osobe s invaliditetom se svakodnevno suočavaju s brojnim administrativnim preprekama koje ih onemogućavaju da koriste svoja prava ili ih u tome usporavaju. Gordana Pavić iz Dalja je kao slepa osoba tek od 2001. godine počela primati doplatak za tuđu pomoć u iznosu od 500 kuna mesečno, a u januaru prošle godine podnela je zahtev za ličnu invalidninu. Iako to pravo još nije ostvarila, u osječkom Centru za socijalnu skrb su joj u međuvremenu ukinuli doplatak za tuđu pomoć i negu, tako da je 69-godišnja Gordana već peti mesec bez ikakvih socijalnih primanja na koje kao invalidna osoba ima sva prava.

- Invalid sam postala odmah nakon rođenja jer sam greškom babice, koja mi je u oči sipala pogrešne kapi, ostala potpuno slepa. Završila sam školu za decu oštećenog vida ‘Veljko Ramadanović’ u Zemunu. Radila sam na telefonskoj centrali Vodovoda u Osijeku od 1968. do 1991. godine i živela sam lepo, po meri čoveka - počinje svoju priču Gordana Pavić.

Niti mi vraćaju tuđu pomoć koju su mi ukinuli, niti mi daju rešenje o ličnoj invalidnini – Gordana Pavić

U bivšoj Jugoslaviji je, kaže, primala invalidninu koja je bila jednaka za sve slepe osobe, a u Hrvatskoj je tek od 2001. godine ostvarila pravo na 500 kuna doplatka za tuđu negu. U međuvremenu je saznala da bi kao slepa osoba imala pravo na ličnu invalidninu koja iznosi 1.250 kuna mesečno, pa je podnela za nju zahtev.

- Tri puta sam odbijena uz obrazloženje da nemam pravo na ličnu invalidninu, jer se nisam rodila slepa - kaže Gordana koju to nije obeshrabrilo te je novi zahtev podnela u januaru prošle godine.

Iz Centra za socijalnu skrb u Osijeku uputili su je na Komisiju i Zavod za veštačenje. Nakon što su rezultati stigli u Centar za socijalnu skrb, socijalna radnica je pozvala Gordanu kako bi joj saopštila da joj je medicinskim veštačenjem ustanovljen trajni teški invaliditet IV. stepena i da ima pravo na ličnu invalidninu, ali da joj mora zbog toga biti ukinut doplatak za tuđu negu, koji je primala, jer ne može primati dve vrste socijalnih davanja po istom osnovu.

- Rečeno mi je da ću za petnaestak dana dobiti rešenje o ukidanju doplatka za tuđu negu, a nakon još petnaestak dana i rešenje o ličnoj invalidnini - govori Gordana kojoj se činilo da sve teče kako treba i da će ubrzo ostvariti svoje pravo.

Ipak, nije bilo tako. Prvo rešenje stiglo je u roku i u njemu se navodi kako joj ‘prestaje pravo na doplatak za tuđu pomoć i negu, jer je ostvarila pravo na ličnu invalidninu’. Drugo rešenje, kojim joj se to pravo potvrđuje, do danas nije dobila.

- Kad sam telefonom po ko zna koji put nazvala Centar za socijalnu skrb da se informišem o svom slučaju, socijalna radnica mi je rekla da je koleginica koja to inače radi na bolovanju, a da trenutno nemaju zamenu, te je zamolila za još malo strpljenja - priča Gordana.

Već sledeći put rečeno joj je da se nešto zakomplikovalo, da jedan lekarski nalaz nije u redu te da Ministarstvo, navodno, traži da se predmet dopuni. Šta se zakomplikovalo, Gordana je odlučila da sazna direktno u Ministarstvu za demografiju, obitelj, socijalnu politiku i mlade. Nakon nekoliko dana upornog telefoniranja, uspela je dobiti osobu kojoj je dodeljen njen predmet. Ispostavilo se da Ministarstvo ne odlučuje o zahtevima niti rešava predmete već da je to posao Centra za socijalnu skrb. Predmet je, zapravo, završio u Ministarstvu jer je socijalna radnica iz osječkog Centra poslala upit zbog nekih nejasnoća.

- Socijalna radnica mi je kasnije priznala da je poslala upit jer postoje dva pravilnika na osnovu kojih se odlučuje o pravu na ličnu invalidninu - priča Gordana čudeći se kako za isto pravo mogu postojati dva pravilnika.

- Ako nemam pravo, onda ga nemam. Isto tako bi trebalo da važi i obratno. Zašto mi je medicinska služba dala pravo, a pravna služba me odbija? Nekad je važilo ono što doktor kaže, a pravna služba je postojala da to odradi tehnički. U ovoj državi se ne zna ni ko pije ni ko plaća. Ova država od nas invalida pravi cirkusante - ogorčena je naša sagovornica.

- Niti mi vraćaju tuđu pomoć koju su mi ukinuli, niti mi daju rešenje o ličnoj invalidnini. Hvala Bogu, nisam ja ni žedna ni gladna, ali da mi nije sestre Jadranke i prijatelja koji brinu o meni, ne znam što bih. Znam samo da neću odustati. Svoje pravo ću kad-tad ostvariti. Ako sam ja slepa, nije slepa pravda - zaključuje Gordana.

Odgovor na pitanje, zašto je Gordani Pavić ukinut dodatak na tuđu pomoć iako još nije dobila rešenje o ličnoj invalidnini, šta je u svemu sporno i zašto, nakon što su završena sva veštačenja, toliko dugo čeka na rešenje, pokušali smo dobiti u osječkom Centru za socijalnu skrb, ali bezuspešno. Na naš upit, koji smo e-mailom poslali socijalnoj radnici Centra, ni posle 15 dana odgovor nije stigao.