Femicid i sigurnost žena žrtava nasilja ozbiljan su problem u Srbiji. Kad se podvuče crta ispod broja femicida u poslednjih pet godina, bez ove godine, on daje zbir o 127 žena žrtava, a po godinama izgleda ovako: 30, 26, 26, 20, 25. U ovoj godini zasad se stalo na 17. Poslednji slučaj femicida u Novom Sadu jedan je od tipičnih primera. U kozmetičkom salonu mladić je ubio 27-godišnju devojku, a zatim i sebe. To je treći femicid u Srbiji od početka maja. Muškarac koji je počinio ubistvo bio je prijavljivan za nasilje, pa mu je bila izrečena i mera zabrane prilaska.
Svesne da takve mere ne sprečavaju nasilnike žene nerado i nečesto čine poslednji korak ka zaštiti, kako sebe, tako i dece – traže spas u sigurnim kućama u kojima u Srbiji ima 190 mesta, što je za 74 posto niže od onoga što je propisao Savet Evrope, pokazala je to analiza stanja u prihvatilištima koje je sprovelo Udruženje građana za borbu protiv trgovine ljudima i svih oblika rodno zasnovanog nasilja Atina. I daleko od toga da je to jedini problem. Navedimo još neke. Od 13 sigurnih kuća njih11 radi, a samo pet ima licencu za rad. Prekršena je tajnost lokacija, a 42 posto prihvatilišta nema definisanu proceduru kojom se štiti bezbednost korisnica. Kada je reč o planiranju napuštanja prihvatilišta, u 71 posto prihvatilišta se ne uzima prioritetno u obzir mišljenje žene, već druge okolnosti (procena centra za socijalni rad, socijalna mreža podrške itd.). 82,6 posto prihvatilišta nema definisan posebni protokol za žrtve seksualnog nasilja i sigurnosni protokol nakon seksualnog napada.
Žena prijavi nasilje, a onda policija prikuplja dokaze i dođe do kršenja različitih principa u radu gde se isputuju nasilnik i žrtva u istoj prostoriji. Žrtva nije dobila nikakvu zaštitu i naravno da izgubi to malo poverenja što je imala. Policija kaže da je žena lažno prijavila, opisuje stanje Jelena Hrnjak
Apsurdno je da pored svega toga borba protiv nasilja nad ženama nikako da dođe na red za rešavanje u Srbiji, čak i danas, kaže nam programska menadžerka Atine Jelena Hrnjak, aludirajući na česte slučajeve femicida, ali i sveprisutno nasilje koje sve više okupira pažnju građana. Organizacije civilnog društva se preklinjalo da se pozabavi standardima u sigurnim kućama, odnosno da preuzmu na sebe posao koji država, ili sistem, ne rade. U tom smislu, Srbija se razlikuje od zemalja u regionu, ističe Hrnjak.
- Od svih sigurnih kuća samo jednu vodi nevladina organizacija. Centralizacija je glavni problem. Organizacijama civilnog društva se ne otvara prostor da one budu te koje pružaju usluge. Mi 20 godina vodimo sigurnu kuću za žrtve trgovine ljudima, od toga je poslednjih šest godina to licencirana usluga za stanovanje kod Ministarstva za rad i za to od njih nemamo podršku. Ni finansijsku, kao ni podršku da razgovaramo kako da unapredimo standarde, objašnjava naša sagovornica. Sigurne kuće su pod okriljem državnih, odnosno gradskih institucija, odnosno lokalnih samouprava. Za njih postoje neki standardi da bi se dobile licence, ali kao što smo već naveli, tek ih pet ima licence, a dve su u postupku obnove, precizira Hrnjak te pojašnjava:
- Funkcionalni standardi se odnose na to da li ima dovoljan broj soba, kako su raspoređene, da li su ispunjeni osnovni standardi za život žena. Drugi deo se odnosi na to da li imaju dovoljan broj zaposlenih, stručnih radnika, potrebne saradnike i ostalo, ali dešava se to da neke sigurne kuće nemaju licencu za rad, a nisu ni podnele zahtev da rade, navodi Hrnjak.
Kao jedan od problema navedena analiza je pokazala da se u 82,6 posto prihvatilišta sprovodi psihoterapijski i savetovdavni rad sa ženama i decom sa iskustvom nasilja, ali da ni u jednom prihvatilištu nema osobe koja je zaposlena na poziciji savetnice ili psihoterapeutkinje, kao i da po postojećim standardima ta pozicija uopšte nije definisana, pa se postavlja pitanje ko i kako sprovodi psihoterapiju u prihvatilištima.
Izvesno vreme je postojala zabrana zapošljavanja u državnim službama, a kako su sigurne kuće pod pokroviteljstvom države stručni radnici nisu se ni mogli zaposliti "ili se zapošljavaju po ugovoru o delu, a standard je jasan da oni moraju imati ugovor jer ti ljudi moraju snositi odgovornost za to što rade".
- Ne možete da procesuirate nekog ko nije ni zaposlen, napominje Hrnjak.
Jedan od primera pozitivne prakse je da se, po izlasku iz kuća, nastavlja praćenje korisnica, iako to nije definisano standardima. Tu problemi nisu završeni.
- U momentu kad izmeštate tu ženu sa decom ta deca treba da nastave da idu u školu i ta žena u novim okolnostima, ako smo rešili bezbedonosnu pretnju, treba da nađe neki posao. Ako je duboko istraumatizovana to je jedna od prepreka. Žena kojoj visi život o koncu ne razmišlja, a nije ni sposobna da razmišlja, da se odmah nađe posao. To je proces i to može da traje duži vremenski period. A pitanje je i kolika su to primanja koja mogu da zadovolje potrebe da ona iznajmi stan gde će da živi sa decom. Suština je da ona ne može bez podrške. Društvo i sistem moraju da naprave platformu da toj ženi olakšamo da možemo da govorimo o nekom oporavku jer nije rešenje da sve prepustimo njoj samoj, naglašava naša sagovornica i ukazuje da je osnaživanje dugotrajan proces, pod uslovom da je zadovoljavajući posao sa zadovoljavajućim primanjima lako naći, a što nije slučaj.
Praćenje se stoga odužuje. Hrnjak ističe da prvim stabilnim poslom smatraju onaj koji je žena zadržala duže od godinu dana.
- Sve drugo je vraćanje u krug nasilja i zato prevashodno sistem socijalne zaštite mora da nađe snage da podupre ove žene, ako hoćemo da govorimo o prekidu kruga nasilja, zaključuje naša sagovornica.
Analiza je pokazala još jednu bitnu stvar: čak 95 posto prihvatilišta insistira na prijavi nasilja policiji bez obzira na mišljenje žene, a u 34 posto slučajeva se u situacijama da žena ne želi da prijavi nasilje krši politika poverljivosti i nasilje se bez obzira na njenu želju prijavljuje.
- Ne mislim da je na ženi da ona treba da prijavi nasilje, to je krajnja stvar. Na nama je da primetimo to, da prijavimo, da treba kako umemo i znamo da privolimo institucije. A institucije treba da počnu da primenjuju sopstvene zakone, napominje Hrnjak i stiče i da policija često prijave kvalifikuje kao lažne.
- Žena prijavi nasilje, a onda policija prikuplja dokaze i dođe do kršenja različitih principa u radu gde se isputuju nasilnik i žrtva u istoj prostoriji. Žrtva nije dobila nikakvu zaštitu i naravno da izgubi to malo poverenja što je imala. Policija kaže da je žena lažno prijavila, objašnjava ona te ističe da u većini slučajeva sistem ne reaguje.
- Ako žrtva sve mora sama onda ne razumem zašto taj sistem i postoji? Ako mora da prijavi, da nađe dokaze, da učestvuje, a kad dođe do pitanja prava neko može da ostvaruje svoja prava, neko ne može, pa to onda nisu prava nego mogućnosti. Kao pravo na abortus, ako nemate novac da platite da li je to pravo ili mogućnost i da li to znači da u ovom društvu niko ne želi da reši taj problem, pita se na kraju Jelena Hrnjak.
