Dr Miodrag Stojković rođen je 1964. godine u Leskovcu. Nakon završenih osnovnih studija veterine na Beogradskom univerzitetu odlazi u Njemačku, gdje na minhenskom Univerzitetu 'Ludvig Maksimilijan' doktorira iz oblasti embriologije i biotehnologije. Od 1997. jedan je od prvih naučnika u Evropi koji zajedno sa profesorima Ekhardom Volfom i Valerijem Zakharčenkom počinje da se intenzivno bavi kloniranjem domaćih životinja. Oktobra 2002. prelazi u Njukasl u Engleskoj da bi radio sa ljudskim embrionalnim matičnim ćelijama. Tu najprije radi u Centru za humanu reprodukciju i prvi u Velikoj Britaniji uspijeva da dobije i u potpunosti okarakteriše novu liniju ljudskih embrionalnih matičnih ćelija. Od decembra 2003. je asistent, a zatim i profesor na Medicinskom fakultetu, gdje radi kao zamjenik direktora Instituta za humanu genetiku. Izoluje nove linije matičnih ćelija sa ciljem da se one što prije primijene u ćelijskoj terapiji i liječenju ljudskih bolesti.

Zahvaljujući svojim naučnim dostignućima, iskustvu i demonstraciji praktičkog izvođenja projekta, avgusta 2004. dobija dozvolu vlade Velike Britanije da prvi u Evropi i uopšte u zapadnom svijetu počne sa dobijanjem ljudskih embrionalnih matičnih ćelija iz kloniranih embriona. U Valensiju odlazi 2006., gdje vodi Centar za istraživanja 'Princ Filip' i grupu koja se bavi biologijom i aplikacijama matičnih ćelija. U Srbiju se vraća 2009. sa suprugom Petrom, Njemicom i saradnicom na naučnim projektima. Zajedno vode svoju specijalnu bolnicu za vantjelesnu oplodnju, čije su postojanje i rad usrećili mnoge porodice, ne samo u Srbiji. Stojković je član Evropske akademije za nauku i redovni profesor humane genetike na Medicinskom fakultetu u Kragujevcu. U prošlom sazivu je bio poslanik i predsjednik skupštinskog odbora za obrazovanje i nauku u srpskom parlamentu, izabran na listi DS-a, stranke u kojoj je od 1990.

Za prosječne čitaoce su matične ćelije i kloniranje riječi koje ih ispunjavaju strahopoštovanjem i nevjericom. Kako ste se uopće time počeli baviti i šta je bilo presudno da u toj oblasti steknete svjetsku slavu?

Prvi koraci su se dogodili u Minhenu, imao sam sreću da mi kao studentu doktorskih studija prvi učitelji budu profesori Brem i Volf. Kloniranje smo koristili najviše kao metodu kako da reprogramiramo, tj. nateramo odraslu ćeliju da bude ponovo ona najmoćnija, tzv. pluripotentna, iz koje se opet može dobiti preko 200 tipova različitih ćelija. Minhen je bio prvi korak, ali najvažniji je bio prelazak u Veliku Britaniju i želja da se bavim matičnim ćelijama kako bi one što pre našle put do pacijenata. U Velikoj Britaniji smo slavili neke od uspeha i to se brzo pročulo, jer fascinacija matičnom ćelijom odavno postoji, kao i želja da se njeni potencijali u borbi protiv bolesti što bolje iskoriste.

Potrebni su nam stručnjaci

Mada ste imali doslovno globalni izbor, vratili ste se u Srbiju i zajedno sa suprugom embriologinjom osnovali u Leskovcu Specijalnu bolnicu za vještačku oplodnju. Šta vas je motivisalo na takav izbor?

Odlazak od kuće davne 1991. nije bio sa kartom u jednom pravcu. Želja za povratkom je uvek bila prisutna i jačala kako su godine prolazile. Dodatno, kada u tuđini nešto uradite, vrlo često uhvatite sebe, kao što bi Nemci rekli, da se 'jedno oko smeje a drugo suzi'. Za mene lično, bilo bi lepše da smo sve to postigli ovde, na našim prostorima. Zato je i povratak bio motivisan željom da nekome drugome stvorimo mogućnost i uslove da takođe bude uspešan ili još uspešniji od nas. Povratak kući je upravo to, stvaranje specijalne bolnice za lečenje steriliteta (u to vreme južnije od Beograda nije postojala takva ustanova), a onda i jedan centar gde bi se okupljali mladi naučnici. To je ono što se nadam da dolazi – Centar za regenerativnu medicinu pri Medicinskom fakultetu u Kragujevcu.

Obrazovni sistem doživljava veliku krizu koja se kroz poznate afere 'Mala matura', 'Indeks', Megatrend, lažne diplome i doktorate samo da naslutiti. I umesto da iskoristimo (ne)priliku koju te afere donose i jednom zauvek raščistimo sa time, one se jednostavno guraju pod tepih jer su u njih vrlo često umešani i političari

Srbija već dugo živi u stanju nezavršene tranzicije i krize koja nema puno veze sa stanjem u razvijenijim dijelovima svijeta. Kakav je ambijent za bavljenje naukom u Srbiji i na kakve sve probleme nailazite?

Nažalost, nauka u Srbiji ima problem ne samo sa finansiranjem (300 evra po naučniku godišnje), već i sa nedostatkom strategije svog razvoja. Zato i nastaju problemi finansiranja kvalitetne nauke, a po tome je Srbija na dnu lestvice u Evropi. Takođe, po broju prijavljenih patenata, ali i po odlivu mladih stručnjaka, drugi smo u svetu. Postoji veliki broj naučnika koji se dovijaju i snalaze, vrlo često pokušavaju da se dobiju internacionalni projekti, no problem je da morate da dokažete preliminarne rezultate i konkurentnost, a kada na potrošni materijal (hemikalije i ostalo za laboratorijski rad) ponekad čekate i do 12 meseci, onda je teško biti konkurentan. I na kraju, problem je što naučna populacija nije interesantna za političare, verovatno zbog malog broja potencijalnih birača.

Šta je, po vašem mišljenju, neophodno uraditi da se stanje u naučnoj oblasti popravi i promijeni kako bismo uz pomoć znanja brže uhvatili priključak sa svijetom?

Kontinuitet u strategiji. Evo, doživljavam i četvrtog ministra za nauku. Često se dešava da nema nastavljanja i realizacije projekata, već stalnog menjanja pravca, što nas ne samo vraća na početak, nego i baca godinama unazad. Na odgovorna mesta vrlo često dolaze ljudi koji su politički podobni, ali nikada naučni rad nisu objavili. Kako neko ko se nije bavio naukom može da razume gde su problemi nauke? Potrebni su stručnjaci, ljudi koji prate trendove razvoja nauke, ljudi koji guraju nauku kao investiciju, koja treba da daje proizvode i tehnologiju koji će se prodavati. Zato se kaže: ko ne ulaže u nauku, ne ulaže u budućnost.

Kriza obrazovnog sistema

Društveno ste i politički angažovan čovjek. Nije česta pojava da se svjetski poznata imena u nauci nađu i u toj oblasti. Šta je tome razlog?

Razlog je taj što nauka i naučnici zaslužuju bolji tretman. Razlog je i to što se pored bavljenja naukom bavim i obrazovanjem dece. A obrazovni sistem u Srbiji doživljava veliku krizu koja se kroz poznate afere 'Mala matura', 'Indeks', Megatrend, lažne diplome i doktorate samo da naslutiti. I umesto da iskoristimo (ne)priliku koju te afere donose i jednom zauvek raščistimo sa time, one se jednostavno guraju pod tepih jer su u njih vrlo često umešani i političari. Moje shvatanje je da političar treba da bude pozitivan primer, a ne primer kako da političkim laktašenjem ili, još gore, prevarom dođu do titule. Borba za bolje i fer obrazovanje je borba da sva ta deca imaju jednake šanse za budućnost. Neko ko se bavi prevarom nema prava da im uzima budućnost, takav nikako ne može da bude primer drugima. Sa druge strane, kroz aktivnost u parlamentu možete da ubrzate donošenje ili poboljšanje zakona. Meni kao povratniku je važno da se olakša nostrifikacija diploma radi daljeg školovanja ili posla kako bi se olakšalo dalje obrazovanje ili povratak stručnjaka.

U državama bivše Jugoslavije kriza je na svakom koraku, industrija nestala, bavimo se proizvodnjom jevtinih sirovina koje kasnije skupo uvozimo u obliku proizvoda. Ustalilo se mišljenje da će nam neko drugi dati ili pomoći, zaboravljajući da sve ima svoju cenu, čak i pomoć. Ako se ne oslonimo na sebe, zašto bi se neko oslanjao na nas?

Kako tumačite to da se pomenute afere oko lažnih doktorata pokušavaju zataškati od strane političkih faktora?

 Mislim da je gore odgovor. Dodatno mislim da nam za rešavanje takvih kompleksnih problema treba tim ljudi koji imaju petlju da sve to razreše. U zemlji gde se čeka šta će jedan čovek reći ili odobriti, timskog duha ne da nema, nego me često plaši i da nije dozvoljen.

Kako ocjenjujete angažman akademske zajednice, čiji ste istaknuti predstavnik, oko problema i afera u visokom školstvu?

Jako pasivan, jer smo samo od cenjenih pojedinaca čuli ozbiljnu kritiku i predloge kako krizu rešiti. Istaknute institucije ćute, prebacuju nadležnost na druge, stvarajući utisak da će ljudi, preokupirani vlastitim životnim brigama, brzo na sve to zaboraviti. Ogorčenje je jako veliko u akademskoj i široj zajednici, ali ne postoji politička volja niti želja da se malo ozbiljnije zagrebe po svakoj aferi. Izgleda da se mnogo toga tu nakupilo, a za politički marketing je bolje da se to ne dira. Na kraju, kako rešiti aferu Megatrend kada sam univerzitet nema stavku u svom pravilniku o plagijatu doktorskih radova?

Od reformi samo retorika

Aktuelna vlast očito ima izvjesnu podršku zapadnih političkih faktora, mada se vide njene brojne mane unutar srpske stvarnosti. Kao opozicionar, kako to vidite?

Vidim kroz poređenje obećanja i (ne)ostvarenih rezultate. Dve godine su prošle i od reformi vidim, nažalost, samo retoriku. Imamo globalni pad standarda, umanjenje plata i penzija, pad investicija, aferu za aferom. Ono što naročito smeta je loše stanje slobode medija, postojanje latentnog straha šta se sme a šta ne sme reći, objaviti u novinama ili čak tvitovati. Ako neko misli da smo ostvarili demokratiju zato što imamo parlament, jako se vara. Biće je onda kada vlast dobije pet minuta u vestima u udarnom terminu, a isto toliko, ni manje ni više, i opozicija za svoju pro ili kontra argumentaciju. Opozicija se, nažalost, ne vidi i ne čuje, a to nije dobro jer kritika treba da bude motivacija za bolji rad i ispravljanje grešaka koje svako može da načini.

Kako vidite Srbiju i region za deset godina u oblasti ukupnog života i razvoja uopšte?

Oprezan sam u optimizmu, gledajući stanje u državama bivše Jugoslavije. Kriza na svakom koraku, industrija nestala, bavimo se proizvodnjom jevtinih sirovina koje kasnije skupo uvozimo u obliku proizvoda. Ustalilo se mišljenje da će nam neko drugi dati ili pomoći, zaboravljajući da sve ima svoju cenu, čak i pomoć. Ako se ne oslonimo na sebe, zašto bi se neko oslanjao na nas? Jedan od najvećih problema, pored nedostatka radnih mesta i proizvodnje, u Srbiji i na Balkanu je demografija – sve je više starih, a mladih sve manje. A upravo su sopstvene snage i mladi glavni faktor razvoja. Tako kaže lekcija iz istorije. Ako je Leskovac 1930-ih godina mogao da ima preko 30 fabrika tekstilne industrije, može i sada da bude nešto kao i tada, 'Mali Mančester', možda u drugom pogledu, jer te fabrike nisu otvarali ljudi iz sveta, nego upravo Leskovčani. Njukasl u Velikoj Britaniji, gde sam radio, nekada je bio grad rudara i industrije, sa nestankom uglja nestala su i radna mesta, da bi se vrlo brzo okrenuli biotehnologiji, IT-u i turizmu i sada je najznačajniji centar na severu. Vremena se brzo menjaju i onaj ko ne prepozna u kom pravcu se stvari kreću, zaostaje i radiće za druge i za malu platu. A svima nama u narednih deset godina želim da ostvarimo neke standarde, pogotovo da najbolji i najstručniji dobijaju radna mesta, jer onda sledi i nacionalno, a ne samo individualno poboljšanje ekonomskog standarda.