Miodrag Sovilj novinar je N1 televizije u Srbiji. Na meti srpskih tabloida našao se prije nekoliko dana, i to nakon što je predsjedniku Republike Srbije Aleksandru Vučiću postavio pitanje o navodnoj umiješanosti oca ministra unutarnjih poslova Nebojše Stefanovića u šverc oružjem. Ministrov otac Branko Stefanović navodno je povezan s privatnom firmom GIM koja je prodavala oružje u Ujedinjene Arapske Emirate. Problem je nastao kada se otkrilo da se prodaja odvijala po povlaštenim cijenama, nauštrb srpske državne tvrtke Krušik. Tabloidi, ali i neki od političara, sugerirali su da je upravo Soviljevo pitanje izazvalo bol u predsjedničkim grudima, nakon čega je Vučić preko vikenda hospitaliziran. Hajka na Sovilja nastavak je hajke na N1 televiziju u Srbiji, u kojoj su mediji gotovo u potpunosti pod kontrolom vladajuće partije.
Kako komentirate optužbe da je vaše pitanje o navodnoj povezanosti oca ministra unutarnjih poslova s trgovinom oružjem dovelo predsjednika Srbije Aleksandra Vučića na rub infarkta?
Kao dosad verovatno najbizarniju konstrukciju koju sam imao priliku da čujem od prorežimskog medijskog tima, što je prilično velika stvar jer mi je u opisu posla, između ostalog, i da čitam srpske tabloide i moram da priznam da sam se nagledao zaista svakakvih tumačenja. Optužba je u potpunosti besmislena – to je čak eufemizam – i više bi odgovarala nekom satiričnom portalu, ali nažalost, nije šala, već očigledno realnost na koju treba da se pripreme svi koji planiraju predsedniku da postavljaju pitanja od javnog značaja. Spin je, međutim, kompleksna stvar. Bez obzira na to koliko ovaj konkretno vređa inteligenciju, ispunio je svoju originalnu ideju – skrenuo je pažnju javnosti sa pitanja koje sam postavljao, a koja se tiču sumnji u umešanost oca ministra unutrašnjih poslova u trgovinu oružjem.
Koliko je danas u Srbiji opasno kada vlast okači metu na novinarska leđa? Bojite li se za svoju sigurnost?
Osećaj nije nimalo prijatan jer već danima od jutra do mraka slušam ponavljanje svog imena u najrazličitijim mogućim kontekstima, gde god se okrenem. U zemlji koja ima strašna iskustva s ubistvima novinara opreza kod ovakvih stvari nikada dosta. U pitanju je klasičan obračun, i to je više nego jasno. Međutim, bila to taktika izbegavanja stresa ili ne, trenutno mi je od sopstvenog straha jači osećaj fasciniranosti time dokle su ‘specijalni odredi’ spremni da idu.
Osim hajke na vas lično, godinama traje hajka i na N1 televiziju i medije koji su kritični prema vlasti. Što je krajnji cilj naprednjačke medijske ofenzive u Srbiji?
Hajka na televiziju N1 traje od samog osnivanja pre pet godina i zapravo je postala konstanta, što ne znači da smo se navikli na zadatu situaciju. Ona predstavlja izvor svakodnevnih frustracija za moje kolege i mene, koji samo želimo da se novinarskim poslom bavimo onako kako profesionalna etika nalaže. Krajnji cilj napada na sve kritički nastrojene medije je ukidanje ili barem prigušivanje svake reči koja ne ide u prilog vladajućoj stranci u Srbiji. U pitanju je projekat koji se uspešno sprovodi već dugi niz godina i plašim se da će mediji koji odolevaju biti suočeni sa sve žešćim pritiscima.
Svojevremeno ste zamolili predsjednika Vučića da prestane prozivati N1 i nazivati je Đilasovom televizijom. Izgleda da nije upalilo?
Tehnički, jeste. Predsednik se od tada, uz par izuzetaka, generalno uzdržava od takve formulacije. Suštinski, nije se ništa promenilo jer su Aleksandar Vučić i njegovi najbliži saradnici jednostavno pronašli novu terminologiju za targetiranje N1. Nakon ‘američke’, ‘CIA’, ‘Đilasove’, u njihovom rečniku postali smo ‘luksemburška’ televizija. Slučajno ili ne, na lecima koje su u dvorište naše televizije u više navrata noću ubacivale osobe sa hirurškim maskama na licu, bile su upravo aluzije na epitete koje koriste najviši državni funkcioneri u Srbiji kada žele da diskredituju N1.
Je li točno da su tabloidi poput Informera, Kurira, Telegrafa i ostalih zapravo trbuhozborci vlasti i njena udarna pesnica u obračunu sa svima koji imaju drugačije poglede na politiku?
Teško je zaključiti bilo kako drugačije. Kampanje obračuna koje pokreću su sinhronizovane, sa gotovo identičnim tekstovima, sagovornicima, pa i opremom teksta, i bez izuzetka vode se isključivo protiv pojedinaca, medija i organizacija koji su kritički nastrojeni prema vladajućoj Srpskoj naprednoj stranci. Nisu više u pitanju samo tabloidi – kupovinom više medija s nacionalnom frekvencijom od strane osoba bliskih SNS-u došli smo u situaciju da je potpuno svejedno čiji informativni program gledate, vesti gotovo svih televizija liče kao jaje jajetu, sa istim rasporedom, a nekada čak i tekstovima priloga koje potpisuju novinari različitih televizija. Analizirajući sve te medije zajedno, deluje da svi oni imaju jednog zajedničkog autora.
Srbija je u pristupnim pregovorima za ulazak u Europsku uniju. Jeste li se obratili za pomoć međunarodnim organizacijama i je li netko uopće stao u vašu zaštitu?
N1 konstantno alarmira međunarodna udruženja i podrška relevantnih organizacija nikada ne izostaje, od Reportera bez granica, Freedom Housea, Komiteta za zaštitu novinara (CPJ) do mnogih drugih. Reči podrške svakako znače, međutim veliko je pitanje da li imaju bilo kakav uticaj, jer napadi na našu redakciju, i pored svega, ne jenjavaju.
