Fatum novog odavno je postao standard ‘evropske Srbije’. Ne prođe ni dana a da se ne okrene neka ‘nova stranica budućnosti’. Naime, taj je model ugrađen u program Srpske napredne stranke, jer nema smisla voditi politiku ako nije ogrnuta pelerinom novog ili ako ne obećava ‘budućnost iza ugla’, ukoliko ne nagoveštava ‘svetlo na kraju tunela’. E sad, naš problem je što nam je tunel predug a u njemu se vozovi često kvare ili iskoče iz šina; na svakom uglu vreba kora od banane kao na Coraxovim karikaturama, a tek pri svakom pljusku shvatimo da nam pelerina i te kako propušta. No nema veze, misle naprednjaci, ionako niko ne obraća pažnju na realnost koja se odavno razmimoišla sa parolama, tj. realnost je ostala rashlađena u praznim frižiderima dok se glasačko telo čvrsto drži parola vladajuće stranke. Samo tim dubinskim odvajanjem reči od stvari moguće je objasniti kako politika Aleksandra Vučića prolazi bez negodovanja, štrajkova, pobuna, pokušaja samospaljivanja… Doduše, u Srbiji je moguće zabeležiti i nekoliko nakaradnih inicijativa iz baze koje su nastale kao reakcija na ovo stanje: jedno je pučka akcija za spasavanje hrasta na Koridoru 11, a drugo je inicijativa ‘Banja a ne azil’ u Mladenovcu, gde se grupa građana, predvođena političarima svih boja, udružila protiv izgradnje regionalnog centra za azilante. Sve ostalo teče ‘kao podmazano’, naročito kada je reč o ‘novom konceptu pomirenja’, koji je implementirao premijer Vučić od odlaska u Potočare 11. jula do dočeka predstavnika Predsedništva BiH, 22. jula u Beogradu, uz splet narodnih igara, pogaču i so, kako srbijanski običaji nalažu. Ko tebe kamenom ti njega hlebom, glasi moto srbijanskog premijera koji je demonstracijom svoje ranohrišćanske etike naterao suzu na oko ne samo članstvu SNS-a i beogradskom muftiji Muhamedu Jusufspahiću, nego verovatno i Bilu Klintonu, Johanesu Hanu i ostalim poklonicima njegovog kulta.
Naređenje premijera i koordinatora svih službi bezbednosti bilo je da se prilikom dočeka Bakira Izetbegovića, Dragana Čovića i Mladena Ivanića, Srbija pokaže u domaćinskom i pomiriteljskom svetlu, da se počisti sve kamenje sa predviđene trase za njihovu šetnju Beogradom, tj. od Palate Srbije do Dedinja, a potom Knez Mihailova i Kalemegdan. Takođe, naloženo je i da se svi građani zamene članovima SNS-a kao i bezbednjacima u civilu, koji su bili zaduženi da glume spontano okupljeni ‘narod’, penzionere kao i tamburaše. Nekoliko hiljada policajaca bilo je raspoređeno unaokolo, dok su ronioci i jedinice rečne mornarice stavljeni u najviši stepen borbene pripravnosti za slučaj da se eventualni građani ipak pojave sa reka. Tek kada je uspostavljen red, protokol je mogao da počne. Krenulo je sve sa Vučićevim ličnim darivanjem. U pitanju su bile ‘srpske korpe’, umotane u najlon i ukrasne trake, koje su zapravo krile upakovane elemente srbijanskog identiteta: med, džem, ajvar, grand kafu, vino i rtanjski čaj (za Bakira Izetbegovića – dobar je za stomak i žuč). Pošto ih je darivao, Vučić je svoje goste poveo na poklonjenje maketi ‘Beograda na vodi’ u zgradi Geozavoda, gde ih je dočekao gradonačelnik Siniša Mali. On im je predstavio projekat čija bi realizacija uskoro trebalo da počne, i to izgradnjom promenade, kojom će Beograđani moći da se prošetaju usred savamalskog ničega. Nakon toga su otišli do Knez Mihailove, gde su zatekli akreditovane novinare i Vučićeve ‘građane’ u civilu. Bakir Izetbegović se zapravo najviše interesovao ‘kako će biti među narodom’, međutim Vučićev ‘narod’ je odgovorio neočekivano dobro. ‘Utisci su jako dobri, ljudi spontano i lepo reaguju’, rekao je Izetbegović. Vučić je svoje goste potom poveo u kafanu, gde su za stolom, prekrivenim kariranim stolnjakom, poslušali ‘Sarajevo, ljubavi moja’ u izvođenju bezbednjačkog tamburaškog orkestra. Vučić nije mogao da sakrije smešak. Knez Mihailova nikada nije bila gostoprimljivija nego tog dana. Zatim su svi zajedno odšetali do Kalemegdana gde su ‘spontano’ odigrali partiju šaha.
Ovo letnje povlačenje figura na Kališu, međutim, ostavilo je zapitanost. Iako su na konferenciji za štampu, gosti i domaćin istupili sa zajedničkom platformom o ‘stvaranju mira’, ipak je nešto ostalo nedorečeno. U pitanju je rad na prošlosti, koja je samo jedanaest dana ranije u Potočarima pokazala svoje pravo lice, kao posledicu odbijanja svih strana da se njome suštinski bave ne bi li suživot u regionu učinili mogućim. Nakon protokolarnih izjava o dobrim željama za zajedničku budućnost, Dragan Čović se dotakao i tabuisane teme, koju je Vučić nastojao da prekrije medom i džemom: ‘Prošlost između Srbije i BiH treba ostaviti istoričarima, a predstavnici vlasti treba da gledaju napred i da saradnju podignu na najviši mogući nivo… Deset dana posle Srebrenice mi danas ovde pričamo o sasvim drugim temama…’ Zaista, teme su bile druge, ali je sve delovalo usiljeno i namešteno kao Vučićevo ‘građanstvo’ koje je uživalo u predstavi o prijateljstvu i razumevanju. Premijer je rekao kako ‘veruje da je otvorena nova stranica naše zajedničke budućnosti’. Potom je dodao da je već ‘zaboravio napad u Potočarima prilikom komemoracije žrtvama Srebrenice’ i da u ‘prijateljskom tonu’ gleda na budućnost. Dok je sa Kalemegdana, svojim gostima pokazivao Savu i Dunav, Vučić je zaboravio da im pokaže jednu od najvažnijih stvari koju je naučio još ranih devedesetih, možda baš na tom mestu. U pitanju je, takođe, bacanje kamena s ramena. Međutim, tu se ne radi o onom običnom bacanju, na desetak metara, kakvo smo videli pre desetak dana. Kada Vučić zavitla kamen sa Kalemegdana, on može da preleti Drinu. Jedan takav kamen je hitnut iz Beograda ka Bosni neposredno nakon komemoracije u Srebrenici. U pitanju je odluka o referendumu koju je parlament Republike Srpske usvojio 15. jula. Vučićev kamen je težak i zove se Milorad Dodik. Kao posledica njegovog udara ne lome se naočari niti rastu čvoruge, već nastaju tektonski poremećaji u regionalnim odnosima, a Bosna gubi nadu za okretanje zaista nove stranice svoje budućnosti.
