Srbija je u oktobru, šest mjeseci nakon parlamentarnih izbora, dobila novu-staru vladu na čelu sa premijerkom Anom Brnabić, čija je najveća novost imenovanje predsjednika Demokratskog saveza Hrvata u Vojvodini Tomislava Žigmanova za ministra ljudskih i manjinskih prava i društveni dijalog. O tome i o političkoj i gospodarskoj situaciji u Srbiji razgovarali smo s jednim od vođa opozicije Jankom Veselinovićem, predsjednikom Pokreta za preokret, narodnim poslanikom sa liste Marinika Tepić – Ujedinjeni za pobedu Srbije i profesorom na novosadskom Univerzitetu, koji je, kao rođeni Golubičanin kraj Obrovca, jedan od rijetkih političkih aktera koji sa entuzijazmom njeguje srpsko-hrvatske odnose.
Nadam se da je politika Vlade Srbije, koju je promovisao Vulin, a podržavala Ana Brnabić, da su svi Hrvati ustaše, iza nas. Ukoliko to nije slučaj, gospodin Žigmanov će se naći u teškoj poziciji
Komentari su da je ovo prosrpska vlada. Znači li to da ostale to nisu bile?
Nije ovo nikakva prosrpska vlada, već vlada stranog kapitala – posebno kineskog. Da li možemo govoriti o prosrpskoj vladi kada ta ista vlada godinama rasprodaje rudno bogatstvo po jednoj od najnižih rudnih renti na svetu, od pet posto? Deo tog rudnog bogatstva i preko splitske luke odlazi u Kinu. Na godišnjem iskopavanju ruda od dve milijarde dolara Kinezi imaju zaradu od jedne milijarde, a Srbiji ostane pet posto te vrednosti, koja se najčešće potroši na sulude projekte, kao što je fabrika ruskih vakcina u koju je uloženo oko 50 miliona eura, a sada su tamo prazne hale i nema nikakve proizvodnje. Da li bi prosrpska vlada uništila Elektroprivredu Srbije (EPS), jednu od najjačih kompanija za proizvodnju struje u ovom delu Evrope, postavljajući vlasnika pečenjare za direktora? Sada uvozimo struju i gas trošimo za proizvodnju struje, umesto za grejanje. Da li bi prosrpska vlada ostavila građane u hladnim stanovima, iako smo jedna od retkih zemalja u Evropi koja nije uvela sankcije Rusiji i trebali bismo da imamo gasa napretek? Da li prosrpska vlada prodaje poljoprivredno zemljište, pa sada imamo nestašicu mleka i uvozimo ga iz Poljske? Da li bi prosrpska vlada prodala Poljoprivredni kombinat Beograd, najveći poljoprivredni kombinat na ovim prostorima Arapima, pa sada uvozimo smrznuto meso iz Argentine? Uz sve to, ova "prosrpska" vlada kontinuiteta je izolovala zemlju i to nikako nije interes građana Srbije. Da li prosrpska vlada ljude u javnom sektoru plaća 300 evra, one sa srednjom stručnom spremom, i oko 500 evra one sa visokom stručnom spremom? Sve preko toga su izuzeci i plate su uglavnom izborili protestima.
Zašto se uopće toliko dugo čekalo na imenovanje nove vlade?
Cilj je da se sve institucije stavi u zimski san, da hiberniraju, kako bi se i formalno i faktički odlučivalo sa jednog mesta i kako bi se višestranačje, a time i Skupština i vlada obesmislili. Realno nepostojanje vlade u punom kapacitetu nije se ni primetilo, jer ona taj kapacitet nikada nije ni imala. Ali to je poniženje za građane i štetno za državu. Međutim, SNS je uvek interes stranke stavljao ispred državnog i nacionalnog. To pokazuju njihovi lokalni kabadahije koji su dobili svoje feude i sa njima upravljaju bez ikakvog ograničenja. Odlučuju ko će se zaposliti, čije dete će se primiti u vrtić, ko će realizovati investicije, kome će se državna zemlja dati u zakup, da li će se srušiti kuća pod zaštitom države da bi tu neko sagradio stambenu zgradu ili podigao hotel. Tako je i na pokrajinskom i državnom nivou, samo su izvori finansiranja izdašniji. Najveći deo tog novca koji se besomučno troši potiče iz kredita i generacije će morati da vraćaju te dugove.
Rešenje za Kosovo
Iznenađenja u vladi su neimenovanje Zorane Mihajlović i postavljanje najistaknutijeg hrvatskog političara u Srbiji Tomislava Žigmanova za ministra, koji dosad baš nije štedio predsjednika Srbije Aleksandra Vučića. Koji su razlozi za takve Vučićeve poteze?
Zorana Mihajlović je žrtva unutarstranačkog sukoba u SNS-u, koji postoji, ali koji je kontrolisan, u svom poželjnom obimu. Pošto se onemogućava medijska vidljivost opozicije, SNS fingira unutarstranački dijalog kao društveni dijalog, kao nekada Socijalistički savez radnog naroda, pa u toj stranci imate zagovornike proevropske, proruske, prokineske politike, zagovornike lakih droga i njihove protivnike itd. Sve zbog zabave naroda. Za utehu je što je Tomislav Žigmanov, kao predstavnik hrvatskog naroda, deo srpske vlade. I što tamo više nema Aleksandra Vulina. Nadam se da je politika Vlade Srbije, koju je promovisao Vulin, a podržavala Ana Brnabić, da su svi Hrvati ustaše, iza nas. Ukoliko to nije slučaj, gospodin Žigmanov će se naći u teškoj poziciji. No Aleksandar Vulin već deli lekcije Žigmanovu. Da ne bude nejasnoća, Zorana Mihajlović je verno služila režimu i napravila ogromne štete građanima zbog uništavanja elektroprivrednog sistema. To što je ostala do poslednjeg trena uz režim govori da je čekala novu funkciju. Da je drugačije, podnela bi ostavku ako je znala da direktor EPS-a sem pravljenja pljeskavica, što nije malo znanje, ne zna ništa drugo.
Smatrate li da je imenovanje Žigmanova pripremljen scenarij za Evropu, po uzoru na dvije hrvatske vlade?
Voleo bih da je tako. Ali vlada Ane Brnabić do sada nije uradila ništa na tom planu. Srbija nazaduje na evropskom putu, što je prvi put od 2000. godine. Nadam se da će Tomislav Žigmanov, zajedno sa Miloradom Pupovcem, moći da održi uspostavljenu saradnju potpisivanjem Deklaracije o saradnji, što bi bilo od koristi za oba naroda. U vladi će moći da uradi veoma malo. Ali simbolički to nije nevažna poruka za poboljšanje odnosa, do kojih će doći promenom političkih struktura.
Svakodnevno se postavlja pitanje gdje je Srbija između EU-a i Rusije. Koje su opasnosti takve pozicije?
Veoma daleko od EU-a. Čak na putu da je i Rusija izoluje zbog dvolične politike. Ukoliko ne dođe do promena vlasti, Srbija će se udaljiti od Evropske unije, a to znači lošiji život, devastaciju rudnih bogatstava – bakra, zlata, platine, srebra, iridijuma... – od kineskih investitora i kineskih poverioca, kojima Srbija, za sada, duguje preko četiri milijarde američkih dolara, kao i prljavog arapskog kapitala koji se pere kroz projekat Beograd na vodi i kupovinu poljoprivrednog zemljišta.
Možda je nekome ko ne živi u Srbiji to neshvatljivo, ali glas u Srbiji se plaća od 2000 do 5000 hiljada dinara. U kešu. Glasove kupuje SNS, ali i SPS i druge režimske stranke. U javnom sektoru se slikanjem glasačkog listića dokazuje lojalnost
Da ste na vlasti, koji biste stav zauzeli između Evropske unije i Rusije?
Srbija je geografski, ekonomski i politički deo Evrope. A Evropa je, još zamalo, jednako Evropska unija. Srbija ne sme da ostane crna rupa u Evropi. Vrednosti koje EU zagovara, iako ih često ne realizuje, najbolja su opcija za Srbiju i njene građane. Najveći izvoz Srbije je u zemlje EU-a. Najznačajnije investicije u Srbiju su iz EU-a. Naši ljudi se usavršavaju u Uniji. Sa druge strane, Srbi osećaju emocije prema Rusiji i to nije ništa novo, ali Rusija ne može da zameni EU. To znači, možemo koliko hoćemo da volimo Ruse, ali naša je kuća, nadam se mirna, Evropa i Evropska unija. U tom smislu, Srbija treba da vodi računa o sebi. Rusija ovoga puta, verujem, pogrešno, vodi računa o sebi. Sa druge strane, Rusija nije jednako Putin. Putin je diktator i ne delim nikakve vrednosti sa tim čovekom, iako volim rusku kulturu, narod i tradiciju. Kao što su mi bliske mnoge druge evropske kulture, ali su i one često bile u senci autoritativnih režima. Moramo da razdvojimo političke vođe i odgovorne za nedela od naroda.
Kontinuirani problem Srbije je i Kosovo. Očekujete li i kad i kakav rasplet u vezi toga?
Većina građana Srbije Kosovo i Metohiju smatraju delom teritorije Srbije. Kosovo nije član UN-a, ne priznaje ga većina članica UN-a. Čini se da čelnicima u Prištini to nije jasno i zbog toga imaju nerealne zahteve. U tome imaju podršku nekih moćnih zemalja. Smatram da zaštitnici kosovske nezavisnosti moraju da utiču na vlast u Prištini da približe realnosti svoje zahteve. Ukoliko do toga ne dođe, Srbija će biti u poziciji da ne može više da daje ustupke. Gotovo ništa od Briselskog sporazuma Priština nije realizovala, dok je Srbija sve realizovala. U tom pogledu postoji velika saglasnost vlasti i opozicije u Srbiji, kao i građana. Bilo bi važno da do pomaka dođe jer je siromaštvo na Kosovu i Metohiji veliko i masovno je iseljavanje stanovništva, pa se bojim da će taj prostor ostati pust.
Po vama, koje je rješenje za kosovsko pitanje?
Rešenje je u pregovorima. Ali ne u ucenama. Sever Kosova mora da se iščupa iz kandži kriminala, a Srbi na Severu i širom Kosova i Metohije ne smeju biti taoci ni Prištine ni Beograda. Oni što je najmanje, moraju imati pravo na dostojan život i demokratska prava. Ali oni moraju imati i pravo na svoje samoopredeljenje, na koje se pozivaju kosovski Albanci. Rešenje mora biti po principu više od autonomije, manje od nezavisnosti. Takvih rešenja ima u svetu. Sigurno je da Srbija ne može prihvatiti priznanje Kosova kao nezavisne države niti može da bude blagonaklona prema članstvu Kosova u UN-u. Problem su maksimalistički zahtevi Prištine. Oni sada već postaju problem i njihovim podržavaocima. Dok se ne dođe do konačnog rešenja mora se osigurati normalan protok robe i ljudi i da oni ne budu taoci nerešavanja statusnih pitanja, koja bi se mogla rešavati desetinama godina ako ne bude razuma u Prištini.
Jedan ste od vođa opozicije – zašto ona nije jača, relevantnija i ujedinjenija politička snaga u Srbiji?
Biti opozicija u Srbiji je biti kao jelen u lovištu. Napadi, ucene, sudski procesi, medijske harange. Za razbijanje opozicije koriste se sva sredstva. I u toj situaciji opozicija je uspela da onemogući SNS-u da sam formira vladu. Ako opozicije nema na televizijama sa nacionalnom frekvencijom, teško je parirati režimu, ako imaju novac kojim kupuju glasove, teško je parirati sa pričom o EU-u, o mogućnosti boljih plata i većih subvencija poljoprivredi. Tu priču građani ne mogu da čuju. Odnosno većina njih, jer oko 70 posto građana ne može da vidi par kablovskih televizijskih stanica na kojima ima opozicije. Uz sve to, režim podržavaju političke elite u EU-u, SAD-u i Kini. Naravno, ima i naše odgovornosti. Možda smo potcenili domete režimske demagogije koja opija mase. Možda smo podcenili da ljudi ponekad više veruju onome što čuju na TV-u nego onome što vide u novčaniku ili frižideru. Sve smo pokušavali. Protestovali godinama, bojkotovali izbore, izlazili na one nepoštene... Sigurno je da uskoro moramo da podvučemo crtu i da vidimo kako dalje. Jer za nešto više od godinu dana su pokrajinski i opštinski izbori. Kao parlamentarni pokret na državnom nivou, koji odbornike ima i u Beogradu i u nekim drugim gradovima i opštinama, borićemo se za jedinstvo opozicije u zahtevima za poštene izbore i slobodne medije, ali i za zaštitu osnovnih ljudskih prava, pre svega za zaštitu ljudi od političkog progona, ali i protiv uništavanja prirode i rasprodaje prirodnih resursa.
Bajka o uspehu
Vladajući često ističu socijalno i ekonomsko uzdizanje Srbije. Po vašem sudu, kako živi prosječan građanin Srbije?
Više od milion ljudi u Srbiji je ispod granice socijalne sigurnosti. Svaki sedmi građanin je gladan ili na ivici gladi. Priča o ekonomskom divu je bajka. Bilo je u Srbiji stranih investicija, ali su one plod jeftine radne snage i velikih državnih subvencija. Sa druge strane, veliki infrastrukturni projekti su produkt kineskih robnih kredita. Odnosno oni daju novac, radnu snagu, materijal i određuju vrednost investicije. Na građanima je da vraćaju tako skupe kredite. Dug Srbije je realno prešao 30 milijardi evra i on se povećava. Najveći broj radnika radi za platu manju od 300 evra, a najveći broj penzija je ispod tog nivoa. Ako je to uspeh, onda se Srbija "uzdiže".
Ipak, SNS uvjerljivo pobjeđuje na izborima, a i njihov odgovor na vaše kritike je da su prije deset godina zatekli državu u očajnom stanju.
Da. Kao Putin u Rusiji, Lukašenko u Belorusiji, kao svojevremeno Slobodan Milošević u Srbiji i to mnogo ubedljivije. SNS "pobeđuje" tako što kupuje glasove i to bukvalno za keš i preko računa. Možda je nekome ko ne živi u Srbiji to neshvatljivo, ali glas u Srbiji se plaća od 2000 do 5000 hiljada dinara. To je 20 do 40 evra. U kešu. Glasove kupuje SNS, ali i SPS i druge režimske stranke. Režim je pred izbore poručio da će mladima dati 100 evra ukoliko "ne izgube na izborima". U javnom sektoru se slikanjem glasačkog listića dokazuje lojalnost i mogućnost da i dalje ostanete na radnom mestu. Naravno, neki glasaju iz "ubeđenja" jer su ih televizije sa nacionalnom frekvencijom ubedile da je super što imaju male penzije i što tako "spašavaju državu" ili da je baš dobro što smo "ekonomski tigar" koji, uzgred, ima najniže nadnice ne samo u Evropi već i među najnižima u svetu.
Kako ocjenjujete sadašnje hrvatsko-srpske odnose? I ove godine smo imali nekoliko zapaljivih situacija.
Odnosi između građana su sve bolji, a odnosi između dve vlade, dva predsednika, od 1995. nikada nisu bili gori. Krivica je obostrana i ne želim da branim ni jednu ni drugu vlast. Nema političke zrelosti da se rešavaju otvorena pitanja i da se građanima omoguće bolji život, saradnja, razmena u svim oblastima, brži protok ljudi i roba... Nismo rešili ni problem obnove imovine izbeglica, nismo pronašli nestale, nismo utvrdili granice, nismo rešili pitanje komemoriranja žrtava... Nužno je da dođe do deeskalacije političkih "poentiranja" sa nacionalističkim mantrama koje hrane gladni narod. Ako se to ne desi, imaćemo još ozbiljnije probleme depopulacije na ovim prostorima. Ako se to ne desi, ostaćemo zarobljeni u gledanjima iz 19. i politici iz 20. veka, dok su drugi narodi, koji su međusobno ratovali, odavno zakopali ratne sekire i rade zajedno na dobrobiti svog stanovništva.
S obzirom na to da su vladajuće stranke u Hrvatskoj i Srbiji zajedno u obitelji Evropskih pučana, da li bi bilateralni odnosi dviju država trebali biti normalniji?
Bilo bi normalno. Ali na ovim prostorima to nije slučaj. Dugo vremena HDZ i SNS lepo sarađuju unutar pučana. Ali kada dođu u svoje zemlje, nastavljaju sa starom retorikom. Vrlo često zbog jeftinih političkih poena, koji najviše štete Srbima u Hrvatskoj i Hrvatima u Srbiji. Bilo bi važno da ove dve veoma bitne i vodeće stranke u dve države, koje su osim toga i sestrinske, počnu da rešavaju probleme, a ne da ih guraju pod tepih ili da ih hiperbolišu, po potrebi i u stranačkom, a ne u državnom, ali ni u interesu građana.
