Nedavno je u Zagrebu boravio Janko Veselinović, predsjednik Pokreta za PREOKRET, profesor Univerziteta u Novom Sadu te inicijator i organizator međunarodnog naučnog skupa o hrvatsko-srpskim odnosima koji se svake godine krajem avgusta održava u Golubiću Obrovačkom. Tema razgovora s predstavnicima SNV-a bila je promocija zbornika radova s prošlogodišnjeg susreta ‘Srpsko-hrvatski odnosi, izbeglištvo i ideologije kao faktori izgradnje identiteta’, čiji je urednik univerzitetski profesor Darko Gavrilović, kao i organizacija narednih susreta, s obzirom na to da i SNV podržava taj program. Veselinović je niz godina učestvovao u programima pomoći koju je AP Vojvodina davala Srbima povratnicima, a poznavaoci političkih prilika znaju ga i kao jednog od lidera Saveza za Srbiju, koji se zalaže za bojkot, odnosno za odlaganje izbora u Srbiji.
Ne volim kad ljudi koji žive u Srbiji kažu da Srbi iz Hrvatske glasaju za desnicu. To mi je neprihvatljivo zato što su Srbi iz Hrvatske više levičari nego desničari. Ali vlast manipuliše njima u smislu ‘ako ne glasate za našu stranku, nećete dobiti ovo ili ono’
Kako ocjenjujete do sada održane naučne skupove u Golubiću i koliko su oni važni u svjetlu odnosa dviju zemalja, ali i generalnih prilika u regionu?
Ove godine bi trebao da bude održan 13. po redu naučni skup u Golubiću Obrovačkom. Do sada je na ovim skupovima učestvovalo oko 150 naučnika iz najznačajnijih univerzitetskih centara sa svih kontinenata, ali i ljudi iz regiona koji se bave pitanjima odnosa i razilaženja dvaju naroda i dve države, sukobima i učenjem na primerima. Posle prve godine bilo nam je jasno da treba da uključimo i političare jer naučnici pričaju među četiri zida, a tek ako ih neko čuje, možda će ih tako i prihvatiti. Mislim da smo uspeli jer su na naše skupove dolazili i predstavnici manjina, predstavnici vlasti u Zagrebu i Beogradu, ali i predstavnici lokalne zajednice. Zadnjih godina smo tu komponentu proširili; do tada smo imali skupove koji se odnose na istorijsku saradnju između ove dve nacije, a sada smo teme proširili i na razvojne, pa održavamo tematske skupove i okrugle stolove u vezi održivog razvoja na tom području. To je jako važno jer ako na područjima na kojima žive Srbi i Hrvati ne bude ljudi, džaba mi pričamo o istoriji – neće nikog biti da je čita niti će to imati nekog smisla. Taj novi koncept skupa opravdava njegovo daljnje postojanje.
Povezivanje sa zavičajem
Može li se reći da je zahvaljujući ovim skupovima bar dio javnosti senzibiliziran za pitanja izbjeglih, povratka, obnove i svega povezanog za srpsku zajednicu u Hrvatskoj?
Apsolutno. Našim skupovima prisustvuju mediji koji su nam ključan faktor da bi se uopšte znalo o čemu mi pričamo. Zato se o prilikama u tom kraju saznalo iz prve ruke jer novinari kad dođu, razgovaraju s ljudima na terenu kako žive, od čega žive i zašto su se vratili. Promovišemo povratak Srba u te krajeve, ali uz priču da tamo može da se živi od svog rada i ukazujemo na činjenicu da na tim područjima, na sreću, nema međunacionalnih incidenata i da Srbi i Hrvati žive u jednom popriličnom skladu, čak i u području zadarskog zaleđa koje je nekad bilo dosta komplikovano za povratak. Obrovačko područje služi kao pozitivan primer zato što je tamo kohezija između lokalne vlasti gde su Srbi i Hrvati u koaliciji deset do 15 godina i ona zaista funkcioniše kako treba.
U Zadarskoj županiji značajno je smanjen broj Srba. Koliko inicijative kao što su skup u Golubiću, Kula Stojana Jankovića ili udruženje Žegar u srcu mogu doprinijeti ako ne revitalizaciji tih područja, onda barem zaustavljanju njihovog odumiranja?
Mislim da su to inicijative koje, mimo onog što može država da učini, jako utiču na stvaranje atmosfere za vezivanje ljudi koji ne žive tamo za svoj kraj. Svi ovi projekti, osim što imaju značaj u samom konceptu održavanja zajednice, obaveštavaju o tome široku javnost, najčešće kroz društvene mreže. Tako ljudi saznaju da se nešto dešava u Žegaru, Golubiću, Islamu Grčkom i drugim područjima i javlja se interes da se i sami uključe. Dolazi do novih inicijativa i donatora koji se javljaju da bi nešto pomogli. Na primer, u Žegaru preko priloga obnavljaju kuću koja bi trebala biti dom kulture i značajno je kad bi bilo više aktivizma po pitanju revitalizacije tih krajeva. Pozitivno je da zadarsko zaleđe postaje ekonomski vrlo interesantno za razvoj ruralnog turizma, od koga može da se živi. Svi koji su počeli da se bave tim poslom vide da je to područje mogućnosti dobrog života i kad je u pitanju priroda, blizina Zadra kao kulturnog centra i blizina autoputa. Mi smo ambasadori i promoteri mogućnosti dobrog života za one koji se tamo vraćaju trajno, a za one koji se ne vraćaju, mogućnosti da tamo provedu određeni deo godine, uživajući u jednom od možda najlepših krajeva u Evropi.
Međunarodna zajednica je upoznata s činjenicom da u Srbiji ne postoje uslovi za slobodne izbore, ali to još nije jasno vlastima u Beogradu
Koliko su nužna zavičajna udruženja i inicijative te njihova prisutnost na portalima i društvenim mrežama?
Svako udruživanje ljudi po zavičajnom principu, nezavisno o veri i naciji, deluje pozitivno jer ima svoje kulturološke, sociološke, ali i ekonomske aspekte i taj vid povezivanja ljudi ne treba zanemariti. Možda bi ga institucionalno trebalo podržati i dati mu neke nove okvire i mogućnosti preko pozorišnih i drugih trupa, ansambala, koji bi mogli da promovišu srpsku kulturu i tradiciju na moderniji način od klasičnih zavičajnih druženja.
Od rata je prošlo četvrt vijeka. Koliko su jake veze između Srba iz nekadašnje Krajine koji su se skrasili u Srbiji i BiH i njihovih zavičaja, bilo da je riječ o Lici, Dalmaciji, zapadnoj Slavoniji…?
Rekao bih da bismo to mogli da podelimo na nekoliko grupa. Nije isto Dalmacija, okruženje Plitvičkih jezera ili neki krajevi koji možda nemaju tako privlačne turističke destinacije. Mlađe generacije s rodnim su krajem vezane tako što dolaze na odmor u roditeljski ili dedovski kraj i vide da su ti krajevi interesantni i lepši od destinacija u Španiji i Francuskoj, ma koliko čudno to izgledalo. Povezivanje zavičaja sa onima koji su otišli i koji žive u Srbiji ili nekim trećim zemljama nije nebitno. Već sada se može videti da su mnogi od tih krajeva tokom cele godine gradilišta, da se tamo obnavljaju kuće i dvorišta, da ljudi dolaze kako bi tokom dela godine bili tamo i kako bi kad budu stariji i u penziji, možda trajno došli da tamo žive. Četvrt veka nakon rata ne možemo više govoriti o klasičnom povratku i vezi sa zavičajem, već o novim načinima turističko-ekonomskog karaktera. Turističkog da dolaze da vide i da borave na moru ili jezeru, a ekonomskog da se s porodicama vraćaju oni koji procenjuju da mogu da u nekom kraju žive bolje nego u mestima u kojima su živeli u Srbiji. Činjenica je i da je više hiljada ljudi iz Srbije prošlog leta radilo u hrvatskom turizmu. Značajan deo njih je poreklom iz ovih krajeva i deo njih će na ovaj ili onaj način svoju budućnost vezati uz taj kraj. To bi srpska zajednica, SNV i svi oni koji brinu o Srbima trebali da imaju u vidu i da im pruže podršku u njihovim aktivnostima.
Uskoro će popis stanovništva. Kakve su vaše procjene u vezi rezultata za Srbe u Hrvatskoj, od broja izjašnjenih do broja izumrlih naselja, i koliko je nužno da oni mobiliziraju da bi se uklonio strah od izjašnjavanja i spriječile zloupotrebe?
Teško je očekivati da je broj Srba u Hrvatskoj porastao, ali ne radi se samo o padu broja stanovništva srpske nacionalnosti jer će popis pokazati da u Hrvatskoj ukupno živi manje ljudi nego ranije. Tek sada se pokazuju sva ludost i tragične posledice ratova 1990-ih. A Srba je i u Srbiji sve manje. Bilo kako bilo, smanjenje broja Srba ovog puta ne treba vezivati s političkim faktorima, već s ekonomskim i, nažalost, biološkim faktorima. Zato politika održavanja srpske zajednice u Hrvatskoj u narednom periodu mora biti vezana uz ova dva faktora. Ne bih dramatizovao, ali bilo bi jako važno da svi Srbi koji imaju pravo da se popišu, budu upisani kao Srbi koji žive u Hrvatskoj i da odziv bude dobar. Na tome je važno raditi, iako biološki i ekonomski faktori utiču na demografsku sliku.
Kampanjska pomoć
Kako ocjenjujete pomoć koju Republika Srbija, AP Vojvodina i pojedine opštine i gradovi daju Srbima u Hrvatskoj?
Ne mogu da pobegnem od činjenice da sam opozicioni političar u Srbiji i da o tome govorim na način na koji vidim realnost. Pomoć Srbije Srbima u Hrvatskoj je vezana uz kampanje, a političari iz Srbije, kad pomažu Srbe, čine to neinstitucionalno. Fond za pomoć Srbima u regionu, osnovan 2012., ne funkcioniše i njegov saldo je nula. Savet za Srbe u regionu ne funkcioniše, iako je osnovan na osnovu zakona pre osam ili devet godina. Sve se svodi na predizborne posete političara iz Srbije krajevima gde žive Srbi, sa bezbroj kamera i s bezbrojnim obećanjima, ali bez realne institucionalne pomoći. To me smeta kao čoveka koji je poreklom iz Hrvatske i koji vidi nekorektnost i igranje sudbinom ljudi koji su najugroženiji. Politika pomoći bi morala da se vrati u okvire institucija u kojima bi Srbi iz Hrvatske bili faktor institucionalnog sagovornika vlasti u Beogradu, a ne ljudi koji se pozivaju na slikanja kad je to nužno. Razumem Srbe u Hrvatskoj, Rumuniji, Sloveniji, Republici Srpskoj i BiH, koji nemaju izbora pa prihvataju takvu vrstu saradnje, ali ona trajno nije održiva i pošto nije institucionalizovana, kad-tad će krahirati. Mogu reći da brojne stvari koje su funkcionisale i ranije idu svojom inercijom. Pokrajinski Fond za pružanje pomoći izbeglim, prognanim i raseljenim licima, kao i Komesarijat za izbeglice i raseljena lica RS, rade svoj posao na zavidan način i ne može im se ništa zameriti. Ali kad govorim o pomoći Srbima u regionu, pre svega mislim na institucionalizovanu podršku strateškog planiranja i organizacije koja ne može da funkcioniše mimo zakona i zadatih okvira.
Koliki je politički angažman Srba koji su u ratu izbjegli u Srbiju i ondje ostali?
Ne volim kad ljudi koji žive u Srbiji kažu da Srbi iz Hrvatske glasaju za desnicu. To mi je neprihvatljivo zato što su Srbi iz Hrvatske više levičari nego desničari. Na prvim izborima 1990. glasali su za stranku Ivice Račana, a i sada ih mnogo za nju glasa. SDSS kao najjača srpska stranka nije desničarska niti je takva priroda njihovog političkog delovanja. Ali vlast manipuliše Srbima i oni su topovsko glasačko meso u smislu obećanja ‘ako ne glasate za našu stranku, nećete dobiti asfalt, nećete moći ono ili ovo; mi ćemo vam nešto dati ako glasate za nas’. Ta manipulacija ljudima koji su došli iz Hrvatske ili BiH me smeta. S druge strane, Krajišnika u politici ima u raznim strankama i levice i desnice – i u Savezu za Srbiju, najjačoj opozicionoj grupaciji, ali i u naprednjacima (SNS), socijalistima (SPS)… Dakle, Srbi po prirodi nisu desničari, naročito ne ekstremni, već su to ljudi koji su opredeljeni za pravnu državu i za socijalnu pravdu, a koje je ovaj rat učinio pomalo destruktivnim.
Što će predstojeći izbori u Srbiji značiti za Srbe u Hrvatskoj, ali i Srbe generalno?
Nadam se promeni, imajući u vidu da će se saradnja sa Srbima u regionu vratiti u institucionalne okvire, ali ne posle ovih izbora, koje opozicija ne priznaje, već posle izbora na kojima će biti obezbeđen pristup medijima i mogućnost izražavanja slobodne volje. Međunarodna zajednica je upoznata s činjenicom da u Srbiji ne postoje uslovi za slobodne izbore i o tome govore izveštaji referentnih organizacija, ali to još nije jasno vlastima u Beogradu. Iskreno se nadam da će uskoro, nakon problema s epidemijom i nakon odlaganja izbora, doći do razgovora kojima bi se mogli obezbediti pošteni uslovi za izbore. Da i mi, kao u Hrvatskoj, slobodno odlučujemo za koga ćemo glasati i da u medijima možemo da čujemo i glas vlasti i glas opozicije.
