Ivan Ergić, rođen 1981. u Šibeniku, nekadašnji je nogometni reprezentativac Srbije i igrač u klubovima od australskog Perth Gloryja preko talijanskog Juventusa i švicarskog Basela do turskog Bursaspora, gdje je završio karijeru sa 30 godina. Nakon toga je objavio svoju prvu zbirku pjesama ‘Bajronovski junak’, a posljednjih nekoliko godina piše političke kolumne i eseje o odnosu sporta, društva i religije.

Jedna od vaših tvrdnji jest da ‘profesionalni sport stvara tjelesno i duhovno osakaćene ličnosti’. Koliko ustvari kritizirate sport, a koliko samog sebe?

Kada govorim o sportu i kada kritikujem njegove negativne i destruktivne elemente, iz toga ne izuzimam sebe, naravno. I ta priča ne može da bude moralistička, jer mislim da upravo narkoman najbolje može da govori o destruktivnom delovanju droga. Nevažno je da li ja imam pravo o tome da govorim ili ne, važno je da se kaže istina, jer nešto će da ostane, neko će naučiti nešto iz toga. Druga stvar, obično se argument nemanja prava da o tome govori neko ko je sam ‘deo sistema’ koristi da bi se ućutkalo one koji jedini imaju javni prostor da posvedoče o internim iskustvima, i tako se na krajnje perfidan način održava zavet ćutanja. Mnoge kolege se zbog toga libe da pričaju o negativnim aspektima sporta, deo njih iz oportunističkih razloga, deo ne želi da se zamera, dok još jedan deo uopšte ne razume pravu prirodu sporta. Već ovo ukazuje na to koliko sport duhovno sakati, dok je telesno sakaćenje više nego dobro dokumentirano i lako vidljivo svakom ko prati profesionalni sport. Tzv. elitni sportista je odavno prešao svoje prirodne granice i to mora da kompenzuje raznim vrstama veštačkih stimulansa. Sakaćenje tela i duha ide zajedno, jer je to jedna celina, a u sportu je i jedno i drugo instrumentalizovano. Stalno prelaženje granica i ‘nadmašivanje sebe’ nužno ide zajedno sa kultom žrtveništva i glorifikacijom bola, što je sveprisutno u sportu. To su, pored raznih vrsta hemijskih stimulansa, duhovni stimulansi za ‘vrhunski’ učinak i rezultat.

Poznati ste po tome što ste od rijetkih nogometaša koji je vrijeme kratio čitajući knjige.

Dosta sam čitao u vremenu kada mi nije baš nešto išlo, kada se nisam snalazio ni u poslu kojim sam se bavio ni u životu, odnosno to mi je bila jedna vrsta eskapizma. Druga stvar, imao sam roditelje koji su forsirali jednu vrstu pedagogije koja je glasila ‘prvo škola pa onda sve ostalo’. Sporadično čujem od ljudi ‘lako je tebi, ti nisi socijalizovan kod nas, već u ‘normalnim’ zemljama’, a ustvari sve što vučem od vrednosti, vučem upravo sa našeg podneblja. E sad, druga je stvar što su moji roditelji i njihov način odgajanja bili dovoljno robusni da se odupru neimaštini, materijalnoj i duhovnoj bedi koja je zavladala početkom 90-ih i da ugrade u mene neki pedagoški kontinuitet koji su sami nasledili. Jer kakav god da je taj sistem bio, imao je emancipatorske elemente, sa manje ili više paternalizma. Dakle, ne radi se o tome da sam ja to pokupio negde tamo gde se živi bolje i gde je pedagoška kultura na nekom višem nivou, već upravo suprotno.

Najgora moguća stvar koju sportista može da doživi jeste da bude proglašen za nepatriotu, i to je njegov najveći strah. Sport je konzervativna pojava par ekselans, i nije čudno što je kompatibilan sa drugim konzervativnim pojavama kao što su nacionalizam, desnica i crkva

Što je bilo pozitivno u vašoj karijeri, a koliko ste se osjećali kao ‘roba’ sportske industrije?

Pozitivno je to što sam prošao iskustva koja ne može da prođe neko ko se bavi nekim konvencionalnijim poslom, i u tom smislu se smatram privilegovanim. Pored toga, iako se osećaš kao ‘roba’, više si nego dobro materijalno nagrađen za to, i resursi koje imaš na raspolaganju za saniranje zdravlja, kako fizičkog tako i duhovnog, više su nego dovoljni, a dodatno ti omogućavaju i održavanje privilegija. To je sofisticiran način na koji kapitalizam funkcioniše. Još jedan način na koji kapitalizam perfektno funkcioniše u reprodukciji svojih vrednosti i morala postao mi je jasan kada sam bio teško bolestan. Naime, tada sam zaista ostao sam u svojoj mizeriji, sa par najbližih ljudi, i to je momenat resantimana kada čovek u svom daljnjem životu razvije onaj mentalni refleks ‘gde ste vi svi bili kada mi je bilo najteže’. Vidite, to je taj perfidni momenat kojim kapitalizam razvija egoizam jer u skladu sa njegovom logikom otuđenja, ja imam puno pravo da to kažem nekom ko sada eventualno traži moju materijalnu ili duhovnu pomoć ili podršku. Međutim, duboko sam svestan tih mehanizama i ne zameram nekom ko je i sam otuđen i na drugom je kraju te spirale, a uz to je i egzistencijalno ugrožen.

Političke i filozofske kolumne počeli ste pisati još u Švicarskoj, paralelno s treninzima i utakmicama.

Pisanje je bio način da se fokusiram na nešto drugo van monotonije i rutine profesionalnog sporta. To mi je bilo olakšanje i način abreagovanja, da upotrebim psihološki termin, i to sam radio u dogovoru sa tadašnjim psihijatrom, koji mi je postao kućni prijatelj. Jednostavno, to mi je pomoglo u procesu ozdravljenja, pre svega duhovnog jer sam na autentičan način mogao da govorim i pišem o stvarima kakve jesu i o tome šta je ustvari posao kojim se bavim, van mistifikacija. Klub je to uglavnom tolerisao i imao sam sreću da sam bio u klubu kao što je Bazel, jer sumnjam da bi neki već klub toliko podržao nekog ko na taj način iznosi prljav veš. Pisanje je ostao moj hobi do danas, ponekad činim to manje ili više dobro i uglavnom je to sporadično za razne publikacije u kojima jedino što tražim je potpuna sloboda forme i sadržaja. S druge strane poezija je moja prva ljubav iz škole koju sam davno napustio i sad joj se pomalo vraćam, niša pompezno, nemam nikakva očekivanja u tom smislu.

Igrači na rukoljubima

Koliki je problem miješanje religije i politike u sport?

Sport van politike je samo mit koji se održava marketinški, od strane institucija sporta, kako lokalnih tako i globalnih. Svaki društveni fenomen je političan u svojoj prirodi, pa tako i sport. Međutim, politika u užem smislu ima manje uticaja u razvijenijim zemljama, dok je kod nas uticaj stranaka na dešavanja u sportu i dalje jak. To opet ukazuje na fenomen masovnosti navijanja i dodvoravanja određenim skupinama, jer su kod nas navijači mobilni i organizovani, a to znači da su nužno direktan politički faktor. Najbolji primer toga je nedavna mobilizacija hajdukovih navijača, koja je imala anticentralistički, antiautoritarni, pa čak i demokratski element, i svaka čast na tome. Međutim, to je takođe dokaz poraza radnih ljudi, koji su daleko manje politički potentni i organizovani. Tako nešto je nemoguće videti povodom radničkih prava, privatizacija i sličnog, i mislim da je udžbenički primer kako sport odvraća pažnju i energiju na kolosek koji ne ugrožava sistem kao takav. To je nešto što sociolozi i komentatori propuštaju da vide, jer sportu ne daju toliku težinu, i za mene je to zapanjujuće. Imao sam priliku lično da čujem visoko rangiranog političara koji cinično i gotovo likujući konstatuje ostrašćenost navijača Zvezde i Partizana, jer mu je jasno da je to opijum za obespravljene i ponižene mase. Zbog toga su te institucije too big to fail, i na njih odlaze ogromna sredstva iz džepa tih istih građana. Na stotine firmi će se zatvoriti, ali veliki sportski klubovi nikad. U Srbiji imamo slučaj da su Narodna biblioteka i Narodni muzej, dve institucije koje čine stub nacionalne vitalnosti i kulture, godinama zatvoreni, dok se na drugoj strani ogroman novac, koji svejedno završava u džepovima korumpiranih funkcionera, baca na sportske kolektive. To je smrt kulture jednog naroda, i to ne žele da vide upravo ti koji pohode stadione i kunu se u naciju, nacionalnu kulturu i istoriju. Ista je stvar sa organizovanom religijom, odnosno crkvom, da budemo precizni, koja nema nikakve veze sa autentičnom verom. Ona je parazitska institucija par ekselans, a uz to je i politička, jer se popovi najmanje bave jevanđeljem i humanističkim dušebrižništvom.

Što je dovelo do toga da se sportaši uglavnom svrstavaju uz desnicu i crkvu?

Sportisti su generalno obučavani da se ponašaju populistički i konformistički. Pobuna ili neka vrsta otpadništva modernog sportiste može da bude jedino na nivou ega, ako je u nemilosti trenera i slično, dok o politici nema pojma, niti ga zanima. Sportista je intelektualno i emotivno nedonošče i on se takvim stvara, on nije odgajan da bude autonoman. Mnogi su postali javne ličnosti pre nego što su uopšte postali ličnosti. Pored toga, najgora moguća stvar koju sportista može lično da doživi jeste da bude proglašen za nepatriotu, i to je njegov najveći strah, naročito ako je u pitanju reprezentacija. Sport jednostavno stvara tu vrstu svesti, jednu vrstu uniformnosti, i on je konzervativna pojava par ekselans, zbog toga nije čudno što je krajnje kompatibilan sa drugim konzervativnim pojavama kao što su nacionalizam, desnica, crkva. Pogledajte samo igrače na rukoljubima kod sveštenika, među njima ima i onih koji razmišljaju donekle svojom glavom, ali nisu dovoljno jaki da se odupru pritisku grupe. Uostalom, desnica i crkva jako dobro igraju tu perfidnu igru ‘čuvara identiteta’, folklora i tradicije, odnosno nacionalne svesti. Koliko su sportisti politički instrumentalizovani i zloupotrebljeni najbolje se vidi po tome koliki im je rok trajanja. Na primer, generacija hrvatskih nogometaša koja je bila treća na svetu, imala je izuzetnu ulogu u nation buildingu mlade hrvatske države, a danas je većina njih predmet podsmeha i ismejavanja. Ili su pak predstavljeni kao nepismeni skorojevići to jest, još gore, kao oportunistički funkcioneri. To samo ukazuje na jedan drugi fenomen o kojem govorim, a to je da sport i politika kao takvi nemaju nikakvu trajnu ljudsku težinu i vrednost.

Nogometaši su postali idol mladima. Koliko je današnji sistem vrijednosti poremećen?

Radi se o onome što bi filozofi nazvali ideološkom hegemonijom, odnosno kulturnom hegemonijom koja je depolitizujuća. Nogometaši su najbolji primer kako lumpenburžoazija na vlasti i pomoću ‘idola’ stvara i reprodukuje lumpenproletarijat. Čitavim slojevima nameće jednu vrstu amnezije, koja služi da se iz svesti izbrišu izborena prava i privilegije, koja su u socijalizmu donekle uživali. A to znači i respekt prema doktoru, učitelju, socijalnom radniku, umetniku i generalno radniku kao takvom. Tu je ključ priče o zatvorenim muzejima, a otvorenim stadionima. Pored toga, preko novih idola, koji su sami iz najnižih slojeva, plasira se lažna priča o liberalnom kapitalizmu u kojem svako ima šansu da uspe ako ima volje i talenta. Na taj način se integrišu u dominantan vrednosni horizont, a ako je to pojačano sa tranzicijskom pričom o lakom novcu, uglavnom polukriminalnog karaktera, onda se priča o lumpenproletarijatu i lumpenburžoaziji zaokružuje. Mladi su postali cinični, ne uspevamo da ih odgojimo u duhu emancipatorskog idealizma, već postaju žrtve oportunističkog realizma.

Zbog narcizma malih razlika spremni smo da se bacimo drugima u zagrljaj, bez obzira na to što sa njima imamo daleko dulju istoriju animoziteta. To su ideje koje se puštaju u opticaj iz uticajnih konzervativnih krugova, i tako se stiče utisak da su Srbi i Hrvati arhineprijatelji, iako otvoreniji sukobi između njih počinju tek početkom 20. veka

Protektorat je uvek protektorat

Kako gledate na nekadašnju Jugoslaviju i na države proisteklih iz nje?

Kada se na Jugoslaviju gleda romantično, to znači da je lišavamo njenog političkog sadržaja, bez obzira na to što je većina ljudi sklona romantiziranju i nostalgiji. To je bio jedan emancipatorski projekat koji se nije ostvario, što zbog partijskih elita i birokrata, što zbog uljuljkanosti same radničke klase i građana. Nije slučajno što su inspiratori i pokretači ratova i konflikta bili uglavnom bivši komunisti, koji su uspeli da kooptiraju i nacionaliste protiv kojih su se do juče borili. Dakle krajnje reakcionarna zbivanja, koja su vodili oni koji nisu sanjali liberalizam, već svoje male države u kojima će biti ‘glavni’, sa nekom vrstom autoritarnog kapitalizma, odnosno oligarhije od ‘dvesta familija’. Pristalica sam teze da je svaka nacija u Jugoslaviji ponaosob uživala više suvereniteta nego ikad pre u svojoj istoriji, ili što će uživati u dogledno vreme. E sad, druga je stvar što smo se vratili čitavo stoleće unazad, i što konzervativci promovišu krajnje sumnjive kulturološke ideje, po kojima Hrvatska pripada Evropi i zapadu, a Srbija istoku, odnosno Rusiji, i što smo pod tim propagandnim plaštem spremni da previdimo i prihvatimo nedostatak suvereniteta. Odnosno, čini mi se da smo spremni da se odreknemo suvereniteta ukoliko je on predat našim ‘tradicionalnim’ prijateljima. Međutim, protektorat je uvek protektorat, to jest pitanje strukture i odnosa zavisnosti, bez obzira na sadržaj, i da li se neko subjektivno oseća da pripada ovoj ili onoj civilizaciji i kulturi. Dakle zbog narcizma malih razlika spremni smo da se bacimo drugima u zagrljaj, bez obzira na to što sa tim drugima imamo daleko dulju istoriju animoziteta. To su ideje koje se uvek iznova popularizuju i puštaju u opticaj iz uticajnih konzervativnih krugova, i tako se stiče utisak da su Srbi i Hrvati arhineprijatelji, iako otvoreniji sukobi između njih počinju tek početkom 20. veka. Nisam zagovornik nekakve nove Jugoslavije, jer je to nemoguće, a prošli rat je još više produbio razlike i averziju. Uostalom, ne postoji neki novi pokret na horizontu koji može da ujedini region, makar za početak kao neku vrstu solidarnog, slobodarskog fronta.

U mnogim intervjuima se ističe kako ste simpatizer marksizma, a sami sebe opisujete kao utopista koji želi svijet bez izrabljivanja ljudi…

Ne znam ni sam koliko sam marksista. Marks mi je inspirativan sa svojim prometejskim entuzijazmom, kao i načinom dijalektičkog razumevanja istorije i progresa. Međutim, nisam dogmatski vezan uz njega ili bilo koju utopiju, a i stvari koje je zajedno sa Engelsom izrekao o slovenskim narodima su krajnje degutantne i totalno u suprotnosti sa humanizmom tzv. mladog Marksa. To pokazuje i njegovu političku narav, i činjenicu kako se ona menja u odnosu na društveno-istorijske okolnosti. Međutim, utopija je jako važna kao vrsta političke vizije koja može da realizuje humanističke potencijale civilizacije, i zbog toga danas više no ikada moramo biti sposobni da maštamo, jer se nalazimo u postidealističkom dobu, u kojem nas uče da je liberalni kapitalizam jedini moguć.

Često upozoravate na fašizam. Kakvo je, po vama, njegovo novo lice?

Krajnje sam podozriv kada se radi o tom terminu, jer je on postao jedna vrsta borbenog pokliča za difamaciju političkih protivnika i neistomišljenika generalno. Međutim, nemoguće je redukovati fašizam samo na pokret koji je nastao u određenom istorijskom kontekstu početkom 1920-ih godina, jer on uvek iznova pokazuje univerzalne i transistorijske atribute i sklonosti. Kada kažem fašizam, mislim na jedan od pojavnih oblika reakcionarnog nasilja i netrpeljivosti, jer nasilje može da ima i drugačiji karakter – uzmimo primer Francuske ili Oktobarske revolucije, koje su istorijski gledano progresivne. Kod nas je problem što ne postoji vizija ni utopija, i ona se sistematski sabotira, što je pojačano sa neoliberalističkim globalnim narativom, i pričom o kraju svih ideologija. To stvara jednu vrstu pasivno-agresivne frustracije sa krajnje destruktivnim posledicama, i tu vidim rađanje neke vrste fašizma, samo je pitanje njegovog delatnog i pojavnog oblika i razmera. Dakle on ne mora primarno da ima krajnje ideološki ostrašćenu bazu, dovoljno je da postoji resantiman i nedostatak progresivnijih alternativa. Kod nas je on uglavnom folklornog karaktera, ali ne treba zaboraviti da su dobar deo nacističkih simpatizera bili upravo völkisch, tj. narodnjački tradicionalisti.

Koliko pomaže borba antifašističke fronte u regiji?

Mislim da je antifašizam jako važan, i da ljudi koji se osećaju kao antifašisti znaju da je njihov aktivizam i borba nešto što ne prestaje, jer ne prestaju ni fašistoidne tendencije. To je isto kao i sa čitavim emancipatorskim nasleđem, radničkim i ljudskim pravima, to nisu privilegije koje su jednom zauvek osvojene, već nešto za šta se uvek iznova treba izboriti. Nažalost, vidimo da građanske institucije i evropski birokratizam nisu dovoljno robusni da spreče pojavljivanje fašizma. Danas je antifašizam u Evropi protokolarnog, formalističkog karaktera, ali njegovo autentično negovanje je za opšti politički ambijent presudno, jer je ono slobodarsko i progresivno.