Od samog dolaska Sirize i njenog lidera Aleksisa Ciprasa na vlast, očigledan je porast nezadovoljstva kod srbijanskog premijera Aleksandra Vučića kada su u pitanju politička kretanja na jugu Evrope. Ništa nije moglo da iznervira Vučića kao Ciprasova obećanja u predizbornoj kampanji. Sirizin varufakisovski otpor Trojci kod Vučića je izazivao salve gneva koje je on upućivao građanima Srbije, preteći svima koji bi se eventualno poveli za ‘olakim obećanjima’ njegovog grčkog kolege. Zaista, nije bilo lako odupreti se levičarskoj zvezdi Sirize u njenim slavnim danima, dok je Vučić, s druge strane, demonstrirao politiku ponavljačkog čitanja Vebera i oboženja međunarodnih finansijskih institucija. Njegov zaokret ka neoliberalnoj ideologiji zasnovan je, pored skupocenih odela, pre svega na slepoj poslušnosti MMF-u i veri u nemačku datu reč, kao i na novoj politici prema Kosovu, koja bi trebalo da u skorijoj budućnosti rezultira otvaranjem famoznih poglavlja u pregovorima Srbije sa EU-om. S druge strane, Cipras je pod pritiskom Volfganga Šojblea napravio luping, oslobodivši se usput balasta politike Janisa Varufakisa i preuzevši nešto od vučićevske snishodljivosti prema međunarodnim finansijskim institucijama, koje na početku pregovora sa Sirizom nisu smele ni da se pomenu po imenu. U tom smislu, došlo je do političkog približavanja Vučića i Ciprasa, bar kada je odnos prema evropskim institucijama u pitanju, ali je paradoksalno došlo do zahlađenja između Srbije i Grčke, jer je Cipras shvatio da put ka stabilizaciji Grčke takođe može voditi preko Kosova.
Naime, otvoreni zaokret u grčkoj politici prema Kosovu počeo je tokom leta, kada je ministar inostranih poslova Kosova Hašim Tači posetio Atinu i u razgovorima sa svojim grčkim kolegom, ministrom Nikosom Kocijasom, razgovarao o ‘mogućnostima produbljivanja saradnje između dve zemlje’. Iz kabineta kosovskog premijera Ise Mustafe je kasnije poslato saopštenje da će ‘Grčka podržati članstvo Kosova u međunarodnim telima, uključujući bezbednosne organizacije’, što bi trebalo da ‘doprinese procesima stabilnosti u regionu’. Tom prilikom je dogovoreno i otvaranje Kancelarije za vezu Kosova u Atini, dok Kancelarija za vezu Grčke već postoji u Prištini. Takođe, Kocijas je tada obećao da će u ‘postojećim okvirima saradnje, Grčka podržavati ulazak Kosova u EU i NATO, kao i učlanjenje u ostale međunarodne organizacije, kao što su Interpol i UNESCO’.
Vučić je jednom prilikom rekao da u Srbiji nema partija i lidera po uzoru na Sirizu, ali da postoje neki ‘duhovi Sirize’. Tu svakako spadaju njegov glavni operativac za prljave poslove, ministar Aleksandar Vulin i ‘samosvesni’ demokrata Borko Stefanović
Bila je to kap koja je prelila čašu kod srbijanskih vlasti, koje su čitav svoj diplomatski potencijal usmerile ka blokiranju prijema Kosova u međunarodne institucije, pre svega u UNESCO. Ovaj razvoj događaja ogolio je srbijansku dvostruku politiku prema Kosovu, koja se dosledno vodi od dolaska naprednjaka na vlast. Naime, premijer Vučić, u svom neoliberalnom odelu, predstavlja ‘evropsko lice Srbije’ na pregovorima između Beograda i Prištine u Briselu, dok je ministar inostranih poslova Ivica Dačić zadužen za opstruiranje Kosova na međunarodnom planu. Situacija podseća na zidanje Skadra, a zapravo se radi o shizoidnom ponašanju, koje bi trebalo da ubedi građane Srbije kako Vlada vodi odgovornu politiku, tj. da beskompromisno brani Kosovo u Briselu, dok svetski moćnici otkidaju taj komad teritorije. Sada se, u interpretaciji srbijanskih vlasti, tim moćnicima pridružio i Aleksis Cipras, koga je ovdašnja tabloidna štampa provukla kroz blato, onako kako je prošao i hrvatski premijer Zoran Milanović u nedavnom klinču sa Vučićem. Zapravo, u svemu tome postoji jedan mehanizam koji se neprestano ponavlja kao operativni model Vučićeve politike u simbiozi sa domaćim medijima. On je taj koji nastupa evropejski, dok su za blato i nacionalistički šund zaduženi mediji. Tako se došlo do udarnih naslova o Ciprasu kao ‘komunisti koji je izdao revoluciju i Putina, a sada i Kosovo’.
Kada su jednom prilikom pitali premijera Vučića o Ciprasu, on je odgovorio kako je grčki premijer mnogo popularniji u Srbiji od njega, pre svega zbog toga što on zahteva od građana ‘rad, suze i znoj’, dok Cipras vodi politiku ‘lako ćemo’. Takođe, rekao je da u Srbiji nema partija i lidera po uzoru na Sirizu, ali da postoje neki ‘duhovi Sirize’. U te duhove svakako spada njegov glavni operativac za prljave poslove, ministar za rad i socijalna pitanja Aleksandar Vulin, koji ne prestaje da ističe kako je njegov Pokret socijalista najbliži Sirizi. Drugi ‘duh Sirize’ u Srbiji je samosvesni demokrata Borko Stefanović, nekadašnji glavni Tadićev čovek za politiku prema Kosovu, za koga se ovih dana otkrilo da je krenuo putem svog bivšeg lidera. Zapravo, odlučio je da u tajnoj saradnji sa premijerom osnuje svoju stranku, po ugledu na Sirizu, koja bi postala još jedan satelit SNS-a. Za to vreme, ministar Dačić i predsednik Tomislav Nikolić, kao duhovi Miloševićevih vremena, vode diplomatski rat protiv Kosova i koriste svaku priliku za upozoravanje domaće i svetske javnosti na katastrofu do koje bi došlo ukoliko bi Kosovo postalo član UNESCO-a. Predsednik Nikolić ide toliko daleko da i Dan sećanja na stradale u Drugom svetskom ratu koristi za svoje govore o Kosovu i UNESCO-u. ‘Ako smo čuvali tu baštinu jedanaest vekova, mi Srbi ćemo je čuvati i dalje, jer je geografija i to što se nalazi na teritoriji Kosova ne čini kosovskom već samo srpskom’, rekao je predsednik prošle nedelje pred zbunjenim auditorijumom.
Uoči novembarske Generalne konferencije UNESCO-a, na kojoj će se odlučivati o kandidaturi Kosova, i Srbija i Grčka su zauzele stavove evropskog prosperiteta i regionalne stabilnosti, samo je srbijanska strana uspela da, bar na domaćem terenu, proizvede efekat još jedne svetske nepravde koja se nadvila nad nama. Kako stvari stoje, taj tamni oblak će nastaviti da raste, jer se nedavno oglasio i rumunski premijer Viktor Ponta, koji takođe želi da revidira svoju politiku prema nezavisnosti Kosova. Na kraju će ostati samo Vučićevi evropski oklopnici, kao vašarske marionete koje plešu korak napred – dva koraka nazad, po notama premijerove politike za koju Cipras, s pravom, kaže da je pubertetska.
