Pravoslavni svet je poslednjih godina sve samo ne dosadan. Dešavanja u Ukrajini, projekat osnivanja autokefalne crkve u toj zemlji – uz značajan angažman drugih država i crkava, protesti u Crnoj Gori u kojima je lokalna pravoslavna crkva imala odlučujući uticaj, serija skandala vezanih za crkvu u Grčkoj i Srbiji, uloga crkvenih predstavnika u postizbornoj Belorusiji, iznova potvrđuju da su religijske institucije i religijski narativi, kako na ‘Istoku’ tako i na ‘Zapadu’, i dalje veoma važni činioci društvenih i političkih dešavanja, šta god ko o tome mislio.
U Srbiji i regionu (tj. na post-YU prostoru) se proteklih meseci dosta pisalo o crkvenim temama. Tu je najpre večito pitanje Kosova i odnosa visokih crkvenih predstavnika prema istom. Zatim su tu bili (i delom su još uvek) protesti-litije u Crnoj Gori, koje su rezultirale izbornom pobedom opozicionih partija i otvaranjem mogućnosti da se ta zemlja oslobodi jednog veoma dugovečnog režima. Proteklih meseci su naročito aktuelni sukobi na relaciji Sinoda, Bogoslovskog fakulteta i Univerziteta u Beogradu.
Ove i sa njima povezane teme su u javnosti različito tumačene, uglavnom, usled lokalnih prilika na medijskoj i političkoj sceni, na tabloidan način. Tabloidno ‘izveštavanje’ ne ide za tim da prenese neku (koliko-toliko) pouzdanu informaciju, niti ide za tim da istraži neku pojavu, još manje da kritički preispita društvene fenomene u interesu javne sfere. Naprotiv, tabloidna logika i jezik služe da se pošto-poto poveća ‘rejting’, da se sva pitanja, problemi i odgovori formatiraju na način koji će iste isprazniti od realnog sadržaja, da se lični, ideološki, partijski ili poslovni neprijatelji provlače kroz blato, i da se senzacionalističkim pravljenjem ‘virtuelno realnog’ i oni najsporedniji sadržaji nametnu kao najvažniji. Sve u svrhu već pomenutog ‘rejtinga’ ali i u svrhu promocije određene ‘agende’ (što državno-partijskih, što crkvenih, što privatno-korporativnih struktura). Naravno, tu je najveća žrtva autentičan javni prostor, kao prostor slobodnog mišljenja i dijaloga.
Crkvene strukture moći
Tako i medijsko-tabloidno formatiranje pitanja vezanih za crkvu često ide za tim da konflikte predstavi kao borbu ‘patriota’ i ‘pravoslavnih’ protiv ‘modernista’, odnosno kao borbu ‘progresivnih struja’ protiv ‘konzervativnih’, ‘prozapadnih’ i ‘proruskih’ uticaja. Ovakve, od smisla ispražnjene ocene, besomučno se ponavljaju u gotovo svim ‘viđenijim’ medijima, bilo da su ‘naši’ ili ‘njihovi’, ‘levi’ ili ‘desni’. Ono što, po običaju, izostaje je pažljivija analiza, nešablonsko mišljenje, kao i razgovor o strukturama moći, kako onima unutar crkve tako i onima u drugim značajnim društvenim institucijama.
Kao i svaka velika i uticajna organizacija, i institucionalna crkva ima svoje strukture moći. Kao i državne, i crkvene strukture moći su retko kad monolitne, a često imaju divergentne, pa i suprotstavljene interese. Strukture moći, po logici svog postojanja, traže savezništva sa drugim strukturama moći (crkvenim, državnim, korporativnim…) kako bi uspostavile, zadržale ili proširile svoj uticaj. Otuda je greška posmatrati ‘crkvu’, kao i ‘državu’, kao monolite, ili kao institucije koje su pre svega posvećene nekoj ideologiji, koje su ili samo ‘progresivne’ ili samo ‘konzervativne’. Strukture moći su uvek konzervativne kada treba očuvati postojeću moć. A često su ‘revolucionarne’ i ‘progresivne’ kada su još uvek nedovoljno etablirane, kada se bore za veći uticaj. I tu neke bitne razlike između religijskih i nereligijskih institucija nema.
Tako se dolazi do toga da se u javnom prostoru formira slika kako je glavni sukob, kako u društvu tako i u crkvi, ili na relaciji Sinod – Univerzitet, pitanje ideologije, ili svetozanora, te da se ‘progresivne’ i ‘moderne’ struje sukobljavaju sa ‘konzervativnim’ i ‘antimodernim’. Zapravo, dominantne crkvene strukture moći teže da zadrže i, po mogućnosti, dalje prošire svoj uticaj. U tom kontekstu je važno disciplinovati sve koji mogu predstavljati podršku alternativnim strukturama moći, čija je lojalnost upitna. U tom kontekstu je teologija često na udaru, i to nije specijalitet samo SPC, niti pravoslavlja, već gotovo univerzalan fenomen (treba se samo prisetiti koliko je izrazito loše teologije produkovano u ranom modernom periodu kako bi se legitimisale crkveno-državne strukture moći u zemljama zapadne i severne Evrope). U ovom svom aspektu, crkvene strukture moći se ponašaju veoma slično državnim, koje (iako često formalno ‘demokratske’) teže da spreče razvoj autentične i slobodne društveno-političke misli.
Razaranje obrazovne sfere
To nas dovodi do važnog uvida: svi sistemi moći, svi represivni aparati, naročito u manje razvijenim društvima, gaje podozrenje prema bilo kom ozbiljnijem intelektualnom diskursu, bio on teološki, političko-teorijski ili neki drugi. A naročito gaje otpor prema slobodnoj misli, prema nezavisnim pojedincima koji na stvari gledaju na nekonvencionalan način.
Ako je reč o već etabliranim strukturama moći unutar crkve, one po pravilu nisu zainteresovane za ozbiljnu teologiju, jer bi ih ista mogla delegitimisati.
Ista logika je bila na snazi u ‘komunističkom’ Sovjetskom Savezu – najveći neprijatelji režima su bili levičari koji su želeli da se ozbiljno i kritički bave marksizmom. Istu logiku vidimo i u tzv. ‘demokratskim’ sistemima, čije strukture moći ne gledaju blagonaklono na ozbiljno, slobodno i kritičko preispitivanje ideja i praksi demokratije (sa ili bez znaka navoda).
Zato se kvalitetan istraživački i akademski rad u sferi humanističkih disciplina često doživljava kao pretnja. Tu se mogu postaviti prava i kredibilna pitanja, mogu se dovesti u pitanje postojeći ideološki okviri, dekonstruisati propagandni narativi i strukture moći bazirane na njima, ali i obrazovati ljudi koji će znati da kritički misle a ne samo da reprodukuju ono što im neko kaže. Zato strukture moći, bilo državne, crkvene ili korporativne, preferiraju perpetuiranje postojećih ideoloških narativa u sferi ‘nauke’, koji im idu na ruku. Danas im takođe zgodno dođe i razaranje obrazovne sfere i svođenje mišljenja, uključujući i onog akademskog, na nivo propagandnih slogana.
Pri tome ne treba zaboraviti ni to da su mnogi ‘intelektualci’, naročito oni iza kojih ne stoji neko ozbiljno delo, veoma skloni poltronstvu, i da im prija blizina vlasti. Time oni kompenzuju odsustvo stvarnih rezultata u sferi kojom bi trebalo da se bave, ali i obezbeđuju sebi privilegije, uticaj i moć kako unutar akademskih struktura tako i u širem društvu. ‘Preletanje’ članova političkih partija kako bi zadržali funkcije i privilegije ima svoju paralelu u ‘preletanju’ intelektualaca koji zarad privilegija a često i samo zarad podilaženja sopstvenoj sujeti, pristaju da govore bilo šta što će promovisati trenutnu ‘modu’ i podilazati trenutnom propagandno-ideološkom narativu i onima u poziciji moći. Tako se stvara jedan korumpiran, i intelektualno bankrotiran klijentelistički sistem koji onemogućava razvoj, ali zato omogućava tim istim strukturama moći replikaciju i ekspanziju. A ozbiljna, nezavisna i stvaralačka misao postaje, tako formatiranom javnom i ‘stručnom’ diskursu, najveća pretnja.
I tu se, naizgled paradoksalno, susreću mnoge ‘konzervativne’, ‘nacionalističke’ ili ‘proruske’ društveno-državno-crkvene strukture moći i veliki broj onih ‘liberalnih’, ‘građanskih’, ‘prozapadnih’, ‘demokratskih’ wanna-be struktura moći. Ni jednima ni drugima ne odgovara autentična, dobra teologija, kao što im ne odgovara ni autentična i dobra politička filosofija. I jedni i drugi preferiraju pojednostavljene ideološke narative, koji će biti ponavljani unedogled, ali ne i preispitivani. I jednima i drugima, u trenutnoj kompoziciji javnog prostora i dominantnih interesa, odgovara tabloidna logika.
Za to vreme, funkcionalnoj demokratiji i autentično javnoj sferi ništa nije potrebnije od dobre i autentične društveno-političke misli, kao što i Crkvi (izvan struktura moći) ništa nije potrebnije od dobre autentične teologije.
(Autor Davor Džalto je pravoslavni teolog lijeve orijentacije, umjetnik, istoričar umjetnosti i društveni teoretičar, i autor više knjiga. Redovni je profesor na Stockholm School of Theoogy)
