U proleće 2012. činilo se da je sa novim predsednikom Srbije sve krenulo nabolje. Uredno je spakovao skelete iz prošlog života u ormare, njegova supruga je angažovala vrhunske dizajnere da joj osmisle novi imidž prve dame, dok je on, Tomislav Nikolić, odlučio da se posveti Srbiji, ali drugačije nego što je činio prethodnih dvadesetak godina. Čak je počeo i da se osmehuje, što su novinarski zajedljivci videli kao izraz licemerja, a intelektualci i analitičari domaće stvarnosti kao pečat promene. Iz njegovog rečnika nestale su radikalske metafore o klanju i oranju, čak je odlučio da preko noći završi i ‘jednu malu školu za velike ljude’, zbog čega su mu retki konzervativci zamerali, dok je većina aplaudirala predsedniku, koji je naposletku progovorio i engleski, i to tečno. U neku ruku, podsećao je na junaka ‘Matriksa’ koji trčeći ka helikopteru u trenutku uči kako se upravlja tom zahtevnom mašinom. Pad ovog helikopter će kasnije u javnost funkcionisati kao opomena zbog kampanjskog učenja, ali Tomislav Nikolić, kao ni njegov mlađi kolega Aleksandar Vučić, neće se mnogo obazirati na to.

U početku je sve delovalo umiveno, čak su i intervjui koje je Nikolić davao bili ispeglani i uljuđeni. Jedino je novinar FAZ-a, Mihael Martens, uspeo da izvuče iz srbijanskog predsednika ono zatomljeno, što je predstavljalo glavni narativ njegovog ranijeg života. ‘Vukovar je oduvek bio srpski’, rekao je Nikolić tom prilikom, da bi kasnije, usled povike, demantovao da je to ikada izgovorio. Čak i kada je do javnosti dospeo snimak njegovih reči, Nikolić je ostao pri svom stavu da se to nikada nije dogodilo. Uostalom, bila je to programska floskula Srpske napredne stranke. Trebalo je gledati u budućnost, jer je svako podsećanje na prošlost srbijanskog predsednika, a tako i premijera, dovodilo na sklizak teren. To proklizavanje će se naglo pojačati o stogodišnjici Velikog rata, da bi se ove godine nastavilo sa obeležavanjem dvadeset godina od genocida u Srebrenici. Moglo bi se reći da je 2015. do kraja ogolila podeljene ličnosti bivših radikala, jer Tomislav Nikolić više neće prestajati da se sapliće o sopstvenu prošlost, bilo da razgovara sa Mariom Vargasom Ljosom ili da otvara novi spomenik Gavrilu Principu u Beogradu.

Nikolić je pokušao da objasni Ljosi odakle potiče to ‘bolno sećanje Srba’ kada su u pitanju odnosi sa Bosnom: posegao je za ‘srpskim lobanjama’ kao ‘građevinskim materijalom’ od kog se u vreme dominacije Otomana jedino mogla sagraditi ‘kuća od čvrstog materijala’

Poseta slavnog peruanskog književnika Beogradu bila je jedinstvena prilika da Tomislav Nikolić konačno porazgovara sa nekim sebi ravnim, naravno o srpskoj istoriji, za koju se verzirao na kursevima koje je Srpska radikalna stranka svojedobno organizovala za kandidate koji su čekali zvanja četničkih vojvoda. Na osnovu saopštenja Kabineta predsednika, moglo bi se zaključiti da je prilikom tog razgovora došlo do šuma u komunikaciji, jer je Ljosa govorio o Jugoslaviji i njenom značaju za Latinsku Ameriku nekada, dok je Nikolić sve vreme govorio o Srbiji i njenom odnosu sa Otomanskom imperijom, tj. sa Turcima, preko čega je posredno želeo da progovori o temi koja mu ovih dana ne da mira – a to je Srebrenica. Zapravo, predsednik Nikolić je pokušao da objasni Ljosi odakle potiče to ‘bolno sećanje Srba’ kada su u pitanju odnosi sa Bosnom. Zato je posegao za srpskim lobanjama kao građevinskim materijalom od kog se u vreme dominacije Otomana na Balkanu jedino mogla sagraditi ‘kuća od čvrstog materijala’. Ćele-kula u Nišu bila je činjenica od krucijalne važnosti za Nikolića koji je nastojao da svom sagovorniku objasni na čemu je Srbija gradila svoj identitet tokom vekova, dok su svi drugi narodi Jugoslavije, nakon njenog sloma, upali u pravu nevolju traganja za novim identitetom. Ljosa mora da je bio uplašen izlaganjem svog domaćina, ali se nekako savladao, izjavivši na kraju da se u životu nije sretao sa mnogo predsednika koji tako dobro poznaju kulturu i istoriju. ‘Zaista sam očaran’, zaključio je Ljosa, pobegavši zauvek iz Nikolićevog kabineta, a potom i iz Beograda.

Predsednik nije imao vremena ni da predahne a već ga je dočekalo otvaranje spomenika Gavrilu Principu, koji je Milorad Dodik kao poklon od dva metra i 350 kila uručio Beogradu. Tom prilikom je Nikolić nastavio da govori o onome što je prethodno započeo u neobaveznom ćaskanju sa Ljosom. Ovoga puta na udaru bila je Velika Britanija, naravno zbog iniciranja Rezolucije o Srebrenici. Predsednik Nikolić je iskoristio trenutak da građanstvu objasni odakle potiče britanska srbofobija, optužujući još Vinstona Čerčila za reviziju istorije Prvog svetskog rata. Kao što je u toku razgovora sa Ljosom Nikolić zaboravio da sedi sa jednim piscem i da je trebalo prethodno da pročita makar jednu od njegovih prevedenih knjiga, tako je na otvaranju spomenika zaboravio da se u takvim prilikama izbegava dnevnopolitičko obračunavanje sa neistomišljenicima. Međutim, u Nikolićevoj interpretaciji Gavrilo Princip je postao ne samo simbol otpora Austrougarskoj monarhiji, već i svim nedaćama koje su zadesile Srbe tokom prošlog veka, sve do najnovijeg ‘pokušaja nametanja rezolucije koja bi da od danas jedini simbol zločina bude Srebrenica’.

Predsednik Nikolić je očigledno u ovim danima izgubio samokontrolu i prepustio se svojim radikalskim navikama, po kojima je svaki javni govor morao da obuhvati i katalog svih stradanja Srba, od Jasenovca i Jadovna do Kragujevca i Kraljeva, uz plastično opisivanje svih metoda ubijanja. Njegov govor na otvaranju spomenika Gavrilu Principu svi su slušali pomirljivo, među njima i neki članovi Vlade. Neki od njih su se krstili zajedno sa Dodikom i Nikolićem, dok je zamišljena Kori Udovički, ministarka lokalne samouprave, prebirala po mislima koliko će ovakva predsednikova propaganda moći da amortizuje gnev radničke klase kada na jesen bude objavila spisak od desetak hiljada radnika koji će po hitnom postupku morati da dobiju otkaz. Između podizanja nacionalističke klime i praznog državnog budžeta oduvek je postojala jaka veza. Uostalom, nije Dodikov spomenik Gavrilu Principu bez razloga završio u beogradskom Finansijskom parku.