"Zločin je kontinuitet koji spaja naoko različite režime, on je spona između vlasti i opozicije, vlasti i građana. Dubrovnik, Vukovar, Sarajevo, Omarska, Srebrenica, Račak, Drenica, Kukeš. Vuk Drašković, Slavko Ćuruvija, Ivan Stambolić, Zoran Đinđić. Zločini koji proizlaze jedan iz drugog", napisala je svojevremeno istoričarka Dubravka Stojanović u predgovoru knjige "One gorke suze posle", advokata Srđe Popovića.
U međuvremenu bismo toj listi dodali i ime Olivera Ivanovića, a i Srđa Popović više nije među živima, mada njegovu smrt ne možemo da smestimo na istu listu. Barem ne možemo kao uzrok smrti navesti metak, iako je na neke od navedenih ispaljeno čak 17 komada, kao što je to bio slučaj sa Slavkom Ćuruvijom. Dve i po decenije posle ispada da su se ispalili sami jer to može biti zaključak nakon iscrpljujućeg suđenja za ubistvo Slavka Ćuruvije. Apelacioni sud je doneo odluku da optuženi za Ćuruvijino ubistvo – nekadašnji načelnik Državne bezbednosti (DB) Radomir Marković i trojica visokih funkcionera DB-a Milan Radonjić, Ratko Romić i njegov kum Miroslav Kurak, nisu krivi i time je stavio tačku na mučenje koje je trajalo devet godina, barem što se tiče samog suđenja, a punih 25 od ubistva.
Slučaj ubistva nije se pomerao do dolaska Srpske napredne stranke i Aleksandra Vučića na vlast. U vreme njegovog potpredsednikovanja Vladom Srbije, što je bila samo odskočna daska za predsednikovanje Vladom, a onda i državom, formirana je Komisije za istraživanje ubistava novinara, koja osim za ubicama Ćuruvije traga i za ubicama Dade Vujasinović i Milana Pantića, a sam Vučić tada je rekao da će podneti ostavku ako ubistvo novinara i izdavača Ćuruvije ne bude razrešeno. Deset godina posle ubistvo ostaje nerazrešeno. To nam je u aprilu 2013. predvideo Slavkov brat Jovo Ćuruvija: "I ne očekujem da će Komisija otkriti nalogodavce. Verujem u njihovu želju da dođu do kraja, ali doći će do zida koji opet čine tajne službe. To je moja pretpostavka. Srbiju danas vode sluge Miloševića i Šešelja. Kada smo to sebi dozvolili, kako mogu da pomislim da će taj vrh države da izvede pred lice pravde naručioce Slavkovog ubistva", pitao se on. Kao razlog formiranja Komisije Jovo Ćuruvija tada je naveo: "Da pokažemo svetu da hoćemo da istražimo ali, eto, ne možemo. Tako da će da se distanciraju. Mislim da se Vučić želi ograditi od svega time što je aminovao stvaranje Komisije."
Na čelo Komisije došao je Veran Matić, nekadašnji glavni i odgovorni urednik B92, medija koji je bio simbol otpora Miloševiću i koji je i sam u više navrata bio metom pretnji. Simbolično, takva je osoba trebala Vučiću da "pokažemo svetu da hoćemo", a ono "ne možemo" doći će deset godina kasnije. U aprilu 2019. Specijalni sud donosi prvu osuđujuću presudu. Na 30 godina zatvora osuđen je Radomir Marković za podstrekivanje na teško ubistvo. Milan Radonjić, Ratko Romić i Miroslav Kurak osuđeni su na po 20 godina zatvora za teško ubistvo. Nedostajao je odgovor na pitanje o nalogodavcima, jer tada se još moglo kritički sagledavati presudu. Nekako, baš u tom aprilu u Moskvi umire Mirjana Marković koju će mnogi svedoci vremena označiti kao nalogodavku, osobu koja je Ćuruviju krivila za bombardovanje Srbije.
"Svako ko je pratio taj proces od početka do kraja zna da moramo da se držimo vrlo jasnih pravnih činjenica. Ne postoji ni jedan dokaz da su oni naručili ubistvo. U to vreme se to nije radilo pismenim putem. Nažalost, oni pravno nisu ni mogli da odgovaraju za to. To što mi svi znamo, to je druga stvar, ali pravno nema dokaza", rekla nam je Jelena Ćuruvija, ćerka Slavka Ćuruvije, nakon smrti Mirjane Marković.
Prva je presuda oborena zbog NN lica koje se navodi kao neposredni izvršilac. Krajem 2021., donesena je gotovo istovetna presuda, sa tim što je mesto NN lica, kao neposrednog izvršioca, zauzeo Miroslav Kurak. Branka Prpa, koja je bila sa Ćuruvijom tog 11. aprila 1999. kada je ubijen, tvrdila je na suđenju da ubica nije bio Kurak. Tvrdila je da je dobro videla ubicu koji joj je držao uperen pištolj u glavu.
Sve je opet stavljeno u ruke Apelacionog suda, koji je ponovo saslušavao svedoke, odnosno Milorada Ulemeka te kriminalce Zemunskog klana, braću Miloša i Aleksandra Simovića. Od njih nije bilo neke dodatne koristi, a dok se iščekivala konačna odluka, Veran Matić je u to vreme bio optimističan po pitanju presude. "Sad smo na prekretnici, ili će se nastaviti po starom i stvoriti ozbiljan prostor za institucionalnu nekažnjivost slučaja koji je istražen do kraja i gde je dokazano da je postojala linija egzekucije od šefa DB-a do egzekutora", rekao nam je tada Matić, ali je dodao i da je svestan da je 90 odsto službenika državne bezbednosti doživelo određenu vrstu amnezije. "To govori da je reč o organizovanoj zaštiti samog sistema", zaključio je on tada. Mrcvarenje bi možda bila najbolja reč kojom bi se opisalo to važno suđenje jer je zbog neopravdano dugog boravka Radonjića i Romića u pritvoru Evropski sud za ljudska prava utvrdio da su im povređena prava garantovana Evropskom konvencijom o ljudskim pravima – pravo na slobodu i bezbednost i pravo da sud brzo odluči o zakonitosti pritvora. Sud je odlučio da Srbija mora da isplati oštećenima po 1.000 evra na ime nematerijalne štete. U tom vremenskom gapu od aprila 2023., kada je sud u Strazburu doneo ovu odluku, a nakon saslušanja Ulemeka i ostalih, stizale su neproverene i sporadične informacije Veranu Matiću, kao i Fondaciji koja nosi ime Slavka Ćuruvije da će optuženi za ubistvo biti oslobođeni. One su potvrđene tek početkom februara 2024.
Na sajtu Apelacionog suda stoji objašnjenje koje potpisuje predsednik suda, Duško Milenković: "Sud sudi samo na osnovu dokaza koje ima u spisima predmeta, a nalaženje veća koje je odlučivalo u ovom postupku je da Tužilaštvo nije prezentovalo sudu dokaze koje bi potkrepili navode iz optužnice. Da li je Apelacioni sud zauzeo pravilan stav u svojoj odluci, a koja je doneta nakon otvorenog pretresa pred Apelacionim sudom i ponovnog izvođenja određenih dokaza, ne možemo suditi samo na osnovu ličnog utiska o sudskom postupku, već samo na osnovu detaljne analize svih dokaza izvedenih u toku ovog postupka, kao i pravnosnažne presude kojom je okončan". Pored toga stoji i sledeće: "Da li su ovakvom presudom građani ostali uskraćeni za odgovor na pitanje ko je i zašto ubio novinara Slavka Ćuruviju, te iz kojih razloga ni nakon više od 24 godine od njegovog ubistva krivac ili krivci nisu privedeni pravdi, nažalost, jeste tačno, ali odgovornost za to ne mogu snositi sudije Apelacionog suda."
Na kraju predgovora Dubravka Stojanović poziva se na Srđu Popovića i kaže: "Jedino suđenje može da uspostavi moralnu ravnotežu koja je zločinom poremećena, i što društvo oseća kao problem. Svrha kazne je da društvo pokaže da je sposobno sebe da leči, da bi se u odnosu prema prošlosti uspostavio odnos, jer, kako Popović na početku citira, 'prošlost čuva vitalne resurse za obnovu sadašnjosti'. Ona se ne može ni prećutati ni zaboraviti. Od odnosa prema prošlosti, o kojoj govori Popović, zavisi da li će 'one gorke suze posle' postati otrežnjujuće. Zato pristup prošlosti, da ostanemo u krugu medicinskih metafora, treba da bude homeopatski: ne treba lečiti posledice ili simptome bolesti, već njen uzrok."
Kazni, međutim, nema.
