Slavni historijat fabrike i naselja Borovo, najvećeg poduzeća za proizvodnju gume i obuće u Jugoslaviji, godinama je glavna autorska preokupacija glavnog urednika lista Izvor i zamjenika glavnog urednika na portalu srbi.hr Slavka Bubala. Još prije pet godina Bubalo je objavio knjigu "Borovo - sumrak jednog svitanja", a u 2023. vratio se s temeljito dopunjenim i izmijenjenim drugim izdanjem knjige na čak 520 stranica.
Prvo izdanje nastalo je na osnovu feljtona. Na prijedlog direktora Srpskog kulturnog centra u Vukovaru, 2018. objavio je knjigu znajući da, koliko god je iscrpio dostupnu arhivu, nije u potpunosti zaokružio priču. Fabričke novine Borovo, koje su izlazile od 1932. kada je češki investitor Tomaš Bata izgradio fabriku s radničkim naseljem, pa sve do 1991., poslužile su Bubalu da sagleda sve burne periode na ovom lokalitetu od bijede do prosperiteta, i otkrije niz zanimljivih činjenica.
- Kad počnete da pišete, nailazite na detalje koje niste znali. Naravno, prvo sebi želite da date neke odgovore. Ja o svom rodnom mestu nisam znao gotovo ništa. Moji roditelji su ovde doselili: najpre u Bačku iz Like, a zatim iz Bačke u Borovo. Mi smo tu bili, narodski rečeno, došljaci. Odrastao sam između dva Borova, rođen sam u jednom, a izlazio i školovao se u drugom. Sada i živim tu - govori Bubalo.
U njegovoj knjizi na sporednom je mjestu rad same fabrike. O nevjerovatnim statistikama, uspjesima Borova, broju zaposlenih, radničkom štrajku ili, primjerice o godišnjoj proizvodnji obuće, ispisane su mnoge druge stranice. Bubalo se prije svega fokusirao na život ljudi i dinamiku razvoja u tom naselju, na slobodno vrijeme izvan pogona i strojeva.
- Borovo je bilo prvo po mnogo čemu u Kraljevini Jugoslaviji. Tu je bio aerodrom s međunarodnim letovima. Sletali su avioni iz Beograda, Zagreba i Beča sve do 1941. Borovo je izdavalo prvi fabrički list u Kraljevini. Odigrano je prvo košarkaško jugoslovensko prvenstvo 1940. Takođe je odigrana i prva ženska fudbalska utakmica u Jugoslaviji. Proizvedena je prva automobilska guma. Iz Borova je najmlađa žena pilot Marija Draženović. Ona je bila i prva žena ratni pilot na Balkanu. Nisam znao ni da smo u Borovu proizveli prvu gas masku - nabraja Bubalo.
Od ostalih izvora, autor knjige se služio i ljetopisom sveštenika, paroha Bogdana Dejanovića. On je bio ključna ličnost koja je Batu navela da u ataru tadašnjeg sela podigne fabriku, a odmah zatim i naselje. Dejanović je Bati, priča Bubalo, nudio parohijsku zemlju za bagatelnu cijenu. Osim toga, o ovom industrijskom gigantu puno se pisalo u beogradskoj, zagrebačkoj i slovenskoj štampi.
- Kada je bilo naznaka da će biti podignuta neka fabrika, u Borovu je život bio jako težak. Narod je bio siromašan, spavali su u nekim čatrljama. Prota Dejanović je pisao i Henryju Fordu. Hteo je da izvuče ovaj kraj iz siromaštva. Batinim dolaskom, podizanjem fabrike i naselja, život je procvetao. Mi bismo mogli da naučimo kako se izvući iz bede i letargije iz tog primera. To je bilo svitanje za narod. Borovo je i za vreme zadnjeg rata radilo bolje nego što radi danas. Radio je i Vutex. Sve je to s mirnom reintegracijom propalo. Vutex je prodan, pogoni su u ruševinama, a strojevi su premešteni, priča se, u Vinkovce - govori Bubalo.
Fabrika zanima više Čehe nego nas – Slavko Bubalo
Najintrigantniji dio iz drugog izdanja knjige o Borovu zasigurno je onaj o periodu kada je uspostavljena ustaška tvorevina Nezavisna Država Hrvatska. Na više od 150 stranica, Bubalo donosi detaljan pregled tadašnjih fabričkih novina koje su 1941. preimenovane u "Novo Borovo". U njima je, priča Bubalo, bilo najmanje podataka o radu fabrike. Učestalo se pisalo o "novom čovjeku, novom vremenu i poglavniku." Novouspostavljenoj ustaškoj upravi fabrike glasilo je služilo za propagandu i raspirivanje mržnje prema Srbima.
- Ustaše su za vreme NDH preuzeli kompletan život u naselju. U jednom ili dva broja sam pronašao tragove o pokrštavanju, tu je i fotografija meštana Borova koji idu na pokrštavanje. Bilo je izveštaja o akcijama ustaškog stožernika Viktora Tomića, bilo je naredbi da se u fabrici ne sme koristiti ćirilica i govoriti srpski jezik. Uspeo sam da izvučem određene niti iz toga, da sklopim sliku o Borovu u to vreme. Kako je fabrika 1941. preuzeta, tadašnji direktor Toma Maksimović je proteran, kao i prota Dejanović. Radnici Srbi su dobili otkaze, o tome postoji izveštaj u personalnom odeljenju fabrike koje je vodio jedan Nemac, folksdojčer Franc Arnat - govori Bubalo.
Istražujući o Borovu, naš sugovornik je na sebe preuzeo golemi posao. Komentiramo kako bi bar dio njegovih saznanja već moralo biti poznato, pohranjeno i dostupno javnosti u nekoj muzejskoj zbirci. Ovdje je riječ o zajedničkoj historiji koju su udruženo stvarali svi – Srbi, Hrvati, svih vjeroispovijesti, narodnosti i zavičajnosti. S obzirom na sustavno marginaliziranje najboljih jugoslavenskih tekovina, ne čudi što aktualno državno i lokalno rukovodstvo ne želi imati odnos prema Borovu. Zbog nepodnošljive zagušenosti događanjima iz 1990-ih, propušta se prilika da se o ovoj temi glasnije govori i piše.
Bubalu stoga preostaje samo nagađanje zašto se njegova knjiga o Borovu nedovoljno promovira. Možda je to zbog ćiriličnog pisma i srpskog jezika na kojem je napisana, pa automatski potpada u onu kategoriju manjinskog izdavaštva, komentira on.
- U gradu Zlinu u Češkoj postoji muzej Tomaša Bate. Moja knjiga je dospela tamo, zatim u Univerzitetsku biblioteku u Zlinu i u Regionalni muzej. Batinoj zaostavštini Česi posvećuju puno pažnje. Toga kod nas nema. Svaki Borovčanin se čudi zašto mi, u onom što je ostalo od fabrike, nemamo muzejsku postavku. Stiče se utisak da vladajućim strukturama to nije važno. Ljudi su fotografirali svaki dan života u Borovu, jedan od njih je gospodin Mihajlo Puhalo. Ljudima je stalo da se to objavi. Kad gledate te fotografije, vidite koliko je života bilo u tom naselju. Danas su te ulice puste. Čak sam od jednog od rukovodilaca iz fabrike, koji je isto tako mnogo pisao o Borovu, čuo da sadašnja uprava fabrike baš ne voli da se o Borovu piše. Kad se vidi šta je Borovo danas, a šta je bilo nekad, neki verovatno osećaju grižnju savesti - smatra Bubalo.
Borovo doživljava emotivno i lično. Njegovi roditelji, brat i roditelji njegove supruge su radili u fabrici, ali i on sam. Govori da je bio najsrećniji u tom vremenu.
- Sad sam novinar, neko misli da je to super, ali vrlo rado bih taj posao menjao za onaj nekadašnji. Naravno, pod onim okolnostima kakve su bile tada. Tada nisam morao da nosim posao kući, radilo se od 6 do 14. A danas si stalno na raspolaganju - zaključuje Slavko Bubalo.
