Primetna je podrška opozicije poslednjem protestu, ali i otklon od uticaja na njegovu organizaciju. Možemo li se u odnosu na dosadašnje ovaj protest gledati iz drugačije perspektive?

Svakako da se ovaj protest može posmatrati iz različitih perspektiva – od samog načina na koji se razvijao, velikog odaziva građana posebno u manjim sredinama, preko organizatora koji je i sada nastupao pod imenom "Ekološke organizacije Srbije" bez još uvek jasno vidljivog liderstva, do blokada železničkih stanica što do sada nije viđeno. Iskustvo nas uči da će političari svakako prepoznati potencijal – da ne kažem opasnost – i da će reagovati.

Jedna od ključnih karakteristika nedavnih protesta je otklon od politike i političnosti. Da li je moguće time išta postići, posebno ako vidimo uticaj desničarskih, pa i pročetničkih organizacija i stavova?

Nacionalisti po pravilu koriste svaku priliku da nametnu svoju agendu. Često smo ih viđali i na sprečavanjima iseljavanja koje je koordinirao kolektiv "Za krov nad glavom". Videlo se i desničarsko prisustvo u borbama protiv stavljanja reke u cevi. Ekološke probleme uzrokovane ogromnom pohlepom kapitalista bliskih SNS-u nacionalisti koriste kako bi nametnuli teme borbe za "đedovinu", što reče jedan od aktivista ovih protesta. Time se sem nekog učitanog sentimenta neće dobiti ništa, čini mi se. Lično se ne borim za "dedovinu", već za svoju decu i buduće unuke i njihovo pravo da žive u normalnom društvu i normalnoj zemlji – zemlji koja nije zatrovana i u kojoj je siromaštvo ružna prošlost, a ne moguća sadašnjost.

Koliko je pitanje Rio Tinta u Srbiji ekološko pitanje, a koliko i neka vrsta otpora "zapadu" i Evropskoj uniji?

Pitanje Rio Tinta je pre pitanje nepoverenja u to da ovdašnja vlast može da zaštiti građane od rizika – stvarnih ili percipiranih – nego što ga vidim kao antizapadno. Na žalost, ta poruka se može čitati i kao "otpor Zapadu", utoliko što je Evropska unija, kroz ekspresni proces organizovanja samita o kritičnim mineralima u Beogradu izabrala da svoj interes obezbeđivanja litijuma iz nekineskih izvora realizuje sa Vučićem. I to uprkos jasnom i dokazanom ignorisanju osnovnih evropskih vrednosti od strane srpskih vlasti, a pre svega prava na slobodan izbor. Posebno je nama sa levice porazno to da je u svemu tome učestvovao i kancelar Olaf Šolc, socijaldemokrata upućen potpuno u načine na koje je Aleksandar Vučić manipulisao izbornim procesom, i koga smo videli kao alternativu podrške "stabilokratiji" koju je u EU agendu prema Srbiji uvela Angela Merkel.

Vidite li u ovome ikakvu šansu opozicije – pred protest se govorilo o tome da je ovo nova šansa za ujedinjenje?

Opozicija nema sad mnogo izbora sem da se koordiniše i radi na političkoj artikulaciji ovog nezadovoljstva. Drago mi je da Zeleno-levi front, čiji sam član, podržava ova okupljanja, ne samo verbalno već i operativno kroz rad naših drugarica i drugova na organizaciji pojedinih lokalnih protesta, ali i rad Pravnog tima koji nažalost ima puno posla usled ovih nerazumnih presuda Vučićevog režima. Ono što nam je sada potrebno jeste zajednički napor da se pitanje zabrane iskopavanja litijuma i bora – oko koga smo videli stav građana – stavi u zakonskoj formi pred Parlament. Znamo da je tadašnji predsjednik Skupštine Ivica Dаčić uradio sve da izgubi narodnu inicijativu sa overenih trideset osam hiljada potpisa, ali bez obzira na to Skupština Srbije se kroz zajednički rad svih opozicionarki i opozicionara – i izbornih bojkotaša i nas "borbaša" i pokreta Kreni-Promeni – mora da izjasni o nečemu o čemu se govori na ulicama. Ne može Skupština da ćuti o problemu koji je u ovom obimu izneo narod na ulice. Ako se pak ogluši, onda to nije narodna, već Vučićeva Skupština. Ako je takva, onda nam i ne treba.

Kako vidite rezultat protesta?

Čini mi se da mnogo ljudi nije znalo koji plan nakon govora, pa smo nakon istog i otišli kući. Gledajući sa organizacione strane, koliko god da je čuvanje informacija u uskom krugu korisno za ostvarivanje efekta iznenađenja, toliko ume da bude kontraproduktivno u kontekstu razumevanja plana i poruke. Nadam se da će organizatori budućih protesta to razumeti, a kako bi sam proces proširili na više ljudi koji će moći da preuzmu "baklju" kada neki od nosilaca budu uhapšeni. Situacija u kojoj ne znamo kamo dalje sa protestima mora se naprosto izbeći. Moramo da znamo ko koga menja, ko je tu odgovoran, ko je komandant, ko je zamenik.

Predsednik Vučić se posebno naslađuje kad čuje reakcije iz Hrvatske, Bosne i Hercegovine ili Kosova. Kako vidite reakciju vlasti?

Reakcija vlasti je očekivano surova. Hapšenje i ekspresne osude pokazuju da oni ova "gibanja" hoće da saseku u korenu. Ono što je na osnovu te reakcije jasno, a znamo da Vučić svoje poruke kreira na osnovu čestih i vrlo detaljnih istraživanja sopstvenog rejtinga, jeste da on loše stoji. Utoliko pre što su telefonska istraživanja podložna strahu ispitanika da će se znati šta su i kako rekli. Lirika o reakcijama iz regiona je deo predsednikovih fabričkih šešeljevskih podešavanja, po kojima su svi naši susedi po definiciji protiv Srba. U to ne veruje niko, sudeći po broju srpskih registracija koje ovih dana viđam u Šibeniku. Posebno ne u one maloumne banere o gubitku pamćenja onih koji letuju u Hrvatskoj, a kojima je "ukrasio" beogradske nadvožnjake nekadašnjeg autoputa "Bratstva i jedinstva"

U kom smeru mislite da će se nezadovoljstvo dalje razvijati, kao da osim učestalih protesta i nema druge strategije?

Nemam kristalnu kuglu, ali mi se čini da je Vučiću dosta smanjen manevarski prostor. Sa druge strane, da bi pokret koji se rađa iz protesta uspeo, moraće da shvati da politika nije bauk i zlo – kako je Vučić sve ove godine predstavlja – već javna stvar. Kao i da političari nisu po definiciji korumpirana đubrad i "najgori", već da tu ima sveta koji radi u interesu svoje zajednice, svojih birača, svoje klase, i da su njihova znanja korisna za zajedničku borbu. Na kraju, ako već i postoji dilema kod organizatora protesta oko uzora na koje treba da se ugledaju ako žele pobedu u borbi sa nadmoćnijim neprijateljem, istorijski je em opravdano, em više nego poželjno ugledanje na partizansku borbu, na njena postignuća, na "Padaj silo i nepravdo", i na Užičku republiku kao prvu slobodnu teritoriju u Evropi. Ignorisanje antifašističke tradicije dovešće – ako ni do čega drugog – do toga da neki od nas neće imati dovoljno volje da učestvuju u nejasnim, a po pravilu rizičnim akcijama. Stoga se nadam i da će organizatori shvatiti da bez antifašista, naših parola i simbola pobede neće biti.