Veran Matić, nekadašnji beogradski dopisnik zagrebačkog Radija 101 i osnivač Radija B92, koji je u vrijeme Slobodana Miloševića bio četiri puta zabranjivan, danas obavlja više funkcija. Zaposlen je kao izvršni direktor Srpskog filantropskog foruma, predsjednik je Upravnog odbora Fonda B92, Asocijacije nezavisnih elektronskih medija i Komisije za istraživanje ubojstava novinara, vlasnik je portala javniservis.net i specijalni izaslanik predsjednika Republike Srbije za rješavanje pitanja nestalih s Republikom Hrvatskom. Prošli tjedan dobio je nagradu Srpskog narodnog vijeća Svetozar Pribićević za unapređenje hrvatsko-srpskih odnosa. U intervjuu za Novosti razgovarali smo o rezultatima potrage za nestalima, opstrukciji pojedinih dužnosnika vlasti i odnosima Hrvatske i Srbije

Od vašeg imenovanja na poziciju specijalnog povjerenika predsjednika Srbije prošle su tri i pol godine što bi u normalnim okolnostima trebalo biti dovoljno da se gotovo svi nestali pronađu i identificiraju. Ovdje je, međutim, malo što normalno. Dojam je da se ništa ne miče s mrtve točke. Kako biste ocijenili dosadašnji mandat?

Podsetiću vas da sam ja predstavljam samo polovinu tog međudržavnog projekta. Inicijalna ideja je bila da Ivica Vrkić, kao izaslanik predsednice Hrvatske, i ja radimo zajedno, komplementarno, jer je gotovo nemoguće drugačije. Od samog početka, Vrkić, a i kabinet predsednice Kolinde Grabar Kitarović, kontinuirano su opstruirani od gospodina Stjepana Sučića, koji nije prihvatao ovaj koncept u okviru kojeg bi se pojavio još neko ko bi na svoj način, koristeći sve svoje potencijale, veze i energiju, bez želje da se naruši rad institucija, bez nadoknade i privilegija – pomogao u ovoj humanitarnoj misiji. Ivica je davao i ostavku, pa ga je premijer Plenković zamolio da ostane, obećavajući dobijanje podrške i saradnje. To se nije dogodilo, a potom se i kolega Vrkić razboleo što me je silom prilika dovelo u poziciju da najveći deo pomenutog perioda zapravo sam pokušavam da učinim nešto putem direktne komunikacije sa ključnim akterima. Premijera Plenkovića sam nekoliko puta informisao o uočenim problemima u ovom procesu. Isto tako, izveštavam i predsednika Vučića uz istovetne predloge kako unaprediti saradnju i biti efikasniji. Ubeđen sam da obojica razumeju moju argumentaciju vezanu za nužnost promene postojećeg modela saradnje. Nažalost, sile koje nameću i održavaju status quo još uvek su jače. Zbog toga mislim da bi se dogovorom na vrhu morale dati nove smernice u pogledu buduće saradnje na ovom polju. Nisam zadovoljan rezultatima, ali mislim da je važno da pored zvanične, postoji i ovaj kanal komunikacije koji bi da nije mog angažmana, već zamro u sopstvenoj neproduktivnosti.

Boris Pavelić nas je na početku našeg mandata u tekstu u Novom listu nazvao "divni gubitnici". Prilično precizno je projektovao kako će se razvijati naša misija istakavši da je ona važna čak i u slučaju da ne donese konkretne rezultate u brojkama jer je važno držati pažnju na pitanjima i podacima koji se iz različitih razloga drže ispod radara.

Zločin na Ovčari je neka vrsta simbola sramote naroda kojem pripadam. To su mesta na kojima se čine gestovi, ja sam jednostavno morao učiniti više od polaganja venca...

Koliko je osoba pronađeno, a koliko identificirano u zadnje četiri godine?

Što se tiče statistike, za poslednje 4 godine a u vezi sa ekshumiranim i identifikovanim licima stradalim u oružanim sukobima na prostoru Republike Hrvatske brojke su sledeće: tokom 2018. godine nadležni organi R. Hrvatske sproveli su dve ekshumacije, sa registrovanih grobnih mesta, na kojima su pokopani posmrtni ostaci žrtava srpske nacionalnosti, a koje su stradale u akciji Hrvatske vojske i policije "Oluja". Ekshumacije su izvršene na području Ličko-senjske županije (ekshumirani posmrtni ostaci 9 lica) i na području Karlovačke županije (ekshumirani posmrtni ostaci 15 lica). Na Zavodu za sudsku medicinu i kriminalistiku Medicinskog fakulteta u Zagrebu identifikovani su posmrtni ostaci 29 lica, a na Institutu za patologiju i sudsku medicinu VMA u Beogradu obavljena je konačna identifikacija 1 lica, državljanina Srbije, pripadnika rezervnog sastava bivše JNA, čiji su posmrtni ostaci preliminarno identifikovani metodom DNK preuzeti od Uprave za zatočene i nestale.

Tokom 2019. godine nadležni organi Hrvatske nisu organizovali nijednu ekshumaciju sa mestima pokopa srpskih žrtava. U navedenom periodu na Zavodu za sudsku medicinu i kriminalistiku Medicinskog fakulteta u Zagrebu identifikovani su posmrtni ostaci 24 lica. Na gradskom groblju u Šidu ekshumirani su posmrtni ostaci 1 lica.

Tokom 2020. godine nisu organizovane ekshumacije i identifikacije (zbog pandemije virusa Covid-19), a u 2021. godini na Zavodu za sudsku medicinu i kriminalistiku Medicinskog fakulteta u Zagrebu identifikovani su posmrtni ostaci 4 lica. Nadležni organi Hrvatske u navedenom periodu nisu vršili ekshumacije registrovanih grobnih mesta. Na području Srbije (na Starom pravoslavnom groblju u Šidu) ekshumirani su posmrtni ostaci 3 lica koja se mogu dovesti u vezu sa oružanim sukobima na prostoru R. Hrvatske u periodu 1991-1995. godine.

Prema dokumentu Ministarstva hrvatskih branitelja "Izvešće o provedbi Zakona o osobama nestalim u Domovinskom ratu za razdoblje 1. januar do 31. decembra 2020. godine" na identifikaciju u mrtvačnicama na teritoriji Hrvatske još uvek čeka 894 posmrtna ostatka.

Pregled podataka kojima raspolaže Komisija o ekshumiranim i identifikovanim licima srpske nacionalnosti nestalim na području Hrvatske kaže da je proces ekshumacija registrovanih masovnih i pojedinačnih grobnih mesta, gde su sahranjena lica srpske nacionalnosti, počeo 2001. godine. Uglavnom su bila sahranjena lica stradala u akcijama hrvatske vojske i policije "Bljesak" i "Oluja". Komisija je sprovedenim ekshumacijama poslednji put prisustvovala 2018. godine. Prema podacima Komisije, ekshumirano je ukupno 1404 posmrtna ostatka. Do sada, takođe prema podacima kojima raspolaže Komisija, identifikovano je 985 lica, dok 419 lica čeka na identifikaciju. Uzimajući u obzir podatak da se u mrtvačnicama u Hrvatskoj nalazi ukupno 894 posmrtna ostatka, proizilazi da je skoro polovina neidentifikovanih lica srpske nacionalnosti.

U cilju rešavanja identifikacije većeg broja nestalih lica sa liste traženja obe strane, potrebno je da Uprava za zatočene i nestale Ministarstva hrvatskih branitelja dostavi Komisiji spisak lokacija na kojima su vršene ekshumacije a još uvek nisu identifikovani svi posmrtni ostaci i identifikacione protokole za sve neidentifikovane posmrtne ostatke. Takođe, potrebno je da Uprava sa ICMP razmeni sve izolovane DNK profile sa posmrtnih ostataka, pošto postoji velika mogućnost da su porodice dale referentne krvne uzorke ICMP, a da se posmrtni ostaci nalaze u mrtvačnicama u R. Hrvatskoj i da samim tim neće doći do podudaranja DNK profila. Napominjem da je Komisija predala Upravi sve protokole NN lica ekshumiranih na grobljima u Srbiji, kao i njihove koštane uzorke.

Zašto tako malo? Čija je to krivnja? Nastalih država ili svjedoka koji 25 godina nakon rata ne žele reći ono što znaju. Zalagali ste se za formiranje međudržavnih timova koji bi zajednički obavljali ovaj očito vrlo zahtjevan posao?

Prvo, insistirao sam na tome da tražimo sve nestale, a ne da jedni drugima ispostavljamo zahteve vezane isključivo za "naše" nestale. Da tražimo svakoga pojedinačno, da se ne fokusiramo isključivo na "velike" priče i da podelimo timove na logične celine. Npr. potraga za pet stotina nestalih u jednom vremenskom periodu ratnih dejstava nosi svoje specifičnosti koje su drugačije kada je u pitanju potraga za nekoliko stotina nestalih u Oluji… Postoje svedoci, učesnici, eksperti, i domaći i strani, koji bi konkretnim fokusiranjem mogli da daju značajan doprinos. Zajednički timovi bi morali da prikupljaju sve moguće podatke o svakoj nestaloj osobi čime bi napravili zajedničku bazu informacija koja bi se konstantno dopunjavala uz stalan poziv svima koji bi mogli da dodaju određena saznanja, dopune i nove činjenice…

Otac nestalog mladića iz Splita, Nenad Periš, drži nam ovih dana lekciju koju može da nam održi svaka od porodica nestalih, svaki član uže i šire porodice, njihovi prijatelji… to su desetine hiljada ljudi. Zašto ne bismo na ovaj način tražili svaku nestalu osobu u ratu? U Beograd su došli i predstavnici hrvatske policije, Gospodin Periš u svakom trenutku ima pristup svim podacima u svakom trenutku, sve snimke, dostupno mu je sve što je prikupila policija… Ima mogućnost javnih istupanja, davanja procena, ideja šta bi sve još moglo da se uradi. Zahvaljujući regionalnoj solidarnosti, u rešavanju velikog problema sa kojima se suočila porodice Periš stvorena je atmosfera empatije, prihvatanja patnje roditelja. Na sve ljude, donosioce odluka, medije, društvene mreže prenosi se blagost, strpljenje, poverenje koje konstantno emituje sam gospodin Periš. To je ono što pokušavam svih ovih godina da uradim na primeru svake nestale osobe. Da ujedinimo snage, saosećanje, solidarnost… da ujedinimo sve moguće kapacitete naših zemalja i da ih proširimo van naših granica. Da predstavnici naših institucija, kao sada policije, mogu da sarađuju i grade poverenje u vezi svakog pojedinačnog slučaja kao što to upravo čine u slučaju Mateja Periša.

Gledajući Nenada Periša, vidim i predstavnike brojnih udruženja nestalih Hrvata, Srba, Bošnjaka, Albanaca… S tim što oni iz različitih razloga nikada neće dobiti medijsku pažnju kakvu sada s pravom ima gospodin Periš. Kao što svi priželjkujemo da pronađemo Mateja živog i zdravog, tako mnogi žele da pronađu bar kost svog rođenog i da ga sahrane dostojanstveno. Da ga ožale i pronađu kakav-takav smiraj.

Bio sam u puno mesta stradanja u kojima žive Srbi i za mene je to svaki put potresno, ali mi uliva i nadu kada vidim sa kojom snagom se ti ljudi bore za svoj opstanak

Nevjerojatno zvuči činjenica da je na Zavodu za sudsku medicinu u Zagrebu još uvijek gomila neidentificiranih?

To su ti nestali, naši nestali, i oni su zajednički. Nedopustivo je da nema informacija o tome zašto toliko dugo imamo toliko neidentifikovanih tela. Znam da je potres načinio dodatne probleme laboratoriji, ali znam i da je i pre potresa bio veliki broj neidentifikovanih leševa. Mislim da je veoma važno da javnost bude detaljno obaveštena o teškoćama poput one da nema dovoljno DNK uzoraka srodnika, koji su u Hrvatskoj, Srbiji ili širom sveta. Danas je, recimo, veoma jednostavno poslati DNK uzorak preko mreže Međunarodnog Crvenog krsta. Ako su neki uzorci propali, potrebno je animirati članove porodica da ih ponovo daju. Uveren sam da je veći deo problema rešiv. Preduslov je da moramo znati prave razloge za njihovo postojanje kako bi se dogovorili o zajedničkim aktivnostima za njihovo prevazilaženje. Kada bi se znala mesta ekshumacije, sigurno bi bilo moguće pronaći svedoke za veliki broj nestalih. Njihovim foksuiranim svedočenjem bi mnogo lakše mogla da se identifikuju tela. Ali ponavljam, to mora da se radi zajedničkim naporima uz nesebičnu podršku i pomoć koje daju Međunarodni komitet Crvenog krsta i Međunarodne komisije za nestale.

Kada su na terenu bili prisutni istražitelji Međunarodnog suda za ratne zločine iz Haga, ali i kada je Komisiju u Hrvatskoj vodio Ivan Grujić, bilo je mnogo više razmene podataka i o ekshumacijama. Na tragu tih podataka, u Srbiji se procenjuje da je bar 400 neidentifikovanih tela sa prostora na kojima su živeli Srbi. Ovaj podatak navodim ne zbog nacionalnosti žrtava već upravo zbog teze da kroz saradnju i zajedničko traganje možemo imati mnogo, mnogo više identifikacija. Iz srpske Komisije za nestale postoji i ponuda da se upotrebe i laboratorije u Srbiji kako bi se što je moguće brže i više tela identifikovalo.

Mora se imati u vidu i praksa: statistika je varljiva a i dalje se javljaju porodice koje prijavljuju svoje nestale koje iz različitih razloga niko do sada nije prijavio. Zato stalno ponavljam da je izuzetno važno da se u zajednički rad uključe svi oni koji mogu dati doprinos rešavanju ključnih problema sa kojima se suočavamo.

Zanimljiv je primjer Prvče kraj Nove Gradiške o kojem ste govorili u nekoliko navrata?

Ovaj slučaj zanimljiv je iz nekoliko razloga. Tužiteljka za ratne zločine u Srbiji ima svedočenje nekadašnjeg pripadnika vojske Hrvatske, koji je tvrdio da je video da se na deponiji Prvča sahranjuje više od sto tela u mrtvačkim sanducima u periodu u kojem se događala akcija "Bljesak". Detaljno je opisao lokaciju i, uz saglasnost hrvatske strane, predsednik Komisije za nestale u Srbiji Veljko Odalović i tužiteljka za ratne zločine Snežana Stanojković posetili su lokaciju i rekonstruisali mesto gde su navodno pokopana tela. Od 2013. godine, na svim sednicama Komisije pominje se ova priča - dok srpska strana insistira na probnim iskopavanjima, dotle hrvatska strana govori o tome da je svedok nekredibilan. I to je simbolika status quo pozicije o kojoj sam već pričao. Ne znam da li tu postoje tela ili ne, da li se dogodilo ili ne, neki u Srbiji koji poznaju zbivanja iz "Bljeska" svedoče da nema toliko nestalih u toj akciji, ali znamo da seljenje tela nije neuobičajeno – nedavno je na jednoj deponiji u Boboti pronađena grobnica sa najmanje 11 tela… Ali, veoma je važno ukloniti sve moguće "blokade" procesa i ojačati međusobno poverenje. Tokom prošle godine, iz Međunarodnog komiteta Crvenog krsta obavestili su me da oni imaju ugovor sa Stejt Dipartmentom SAD-a oko korišćenja satelitskih snimaka za pronalaženje masovnih grobnica. Uz pomoć takve saradnje, otkrivena je lokacija masovne grobnice u Raškoj tokom prošle godine. I u Srebrenici imamo niz takvih primera. Zapitao sam zašto ne bi i za Prvču bila iskorišćena ta mogućnost, jer se svojevremeno gospodin Sučić žalio da bi morao da zaposli sve kapacitete Ureda za nestale ako bi morali da rade probna iskopavanja na ovoj lokaciji. Satelitski snimci bi verovatno pomogli. Kada je Komisija za nestale u Srbiji zatražila od MKCK da iskoristi mogućnost ugovora sa Stejt Diptartmentom, rekli su da je potrebna saglasnost Republike Hrvatske. Saglasnost je zatražena ali nema odgovora na tu molbu koja bi mogla da reši ovu enigmu ali i odgovori na pitanja koja se često pojavljuje u komunikacijama Komisija.

Kako biste ocijenili odnose između Hrvatske i Srbije? Primajući nagradu SNV-a kazali ste, pomalo cinično, da se predstavnici državnog vrha dviju zemalja sastaju u olimpijskim ciklusima. Zadnji susret, naime, bio je 2018. godine?

Premijer Plenković mi je rekao da su se videli u Kranju i da je taj razgovor bio vrlo dobar. Isto sam čuo i od predsednika Vučića. Mislio sam ipak na nešto drugo - na sastanak na kojem bi se definisali zajednički ciljevi dve zemlje i napravio usaglašeni akcioni plan za njihovo dostizanje sa obavezujućim terminima. Mislio sam na sastanak na kojem bi konkretno rešili pitanja koja nas opterećuju, dogovorili uspostavu institucija koje bi stvorile preduslove za dalju normalizaciju međusobnih odnosa, pomirenje, jačanje poverenja i prijateljstva. Šezdesetih godina prošlog veka su to uradile Francuska i Nemačka i to je danas kičma stabilnosti Evrope. Srbija i Hrvatska mogu i moraju to da budu na Zapadnom (ili bilo kojem drugom) Balkanu.

Kako surađujete s Aleksandrom Vučićem? Tokom devedesetih bili ste žestoki opozicionar tako da je vaše imenovanje na ovu poziciju bilo prilično iznenađenje.

Ovo često zbunjuje jer se na ovim prostorima ljudi posmatraju jednodimenzionalno - za ili protiv, politički ili kako god. Kada sam kao novinar bio Vučićev protivnik, i tada sam kao i sada bio iskreni patriota koji je verovao u ono što radi. I danas se dešava da imamo različite poglede na pojedine teme. Mislim da je to normalno. Smatram da postoji niz kompleksnih situacija i odnosa koji mogu da ishoduju formatima u kojima se kombinuje zastupanje istih vrednosti ili sličnih pogleda u novim vremenima i drugačijim okolnostima. Npr. 2009. godine predlagao sam predsedniku Tadiću da novinarska profesija i vlast zajednički rešavaju pitanje ubistava novinara…. On je to registrovao kao dobru ideju ali ništa nije uradio da se operacionalizuje. Isto sam tri godine kasnije predložio Vučiću i on je prihvatio i formirao Komisiju za istraživanje ubistava novinara u kojoj rade predstavnici MUP-a, Republičkog tužilaštva i predstavnici novinarskih udruženja. Ne ulazim u motive, mada su oni ovde veoma važni, ali iz moje perspektive to je bila jedinstvena situacija da napravimo neki novi iskorak. I zaista smo sa Komisijom napravili velike pomake, što je dovelo do suđenja i presude za ubistvo kolege Ćuruvije.

Pored ovoga, sa Vladom radim i na drugim temama vezanim za bezbednost novinara. Mislim da je to tema koju je nemoguće uspešno raditi bez saradnje sa institucijama. Pre Nove godine vodio sam akciju za prikupljanje sredstava za obnovu kuće novinara za čije je paljenje optužen lokalni predsednik opštine (tada član Glavnog odbora vladajuće stranke) sa saradnicima, koji je prvostepeno osuđen. I uspeli smo za nekoliko dana rešimo veliki egzistencijalni problem žrtve i njegove supruge. Srbija je dosta nisko na listi slobode medija, ali mislim da više mogu da uradim nastojeći da utičem na vlast da se menjaju nego da budem u večno statičnoj (o)poziciji. Ta pozicija je lagodnija, ali ja sam bio uvek više aktivista kojeg zanimaju rezultati.

Kako biste ocijenili politiku kakvu Vučić danas vodi? Opozicija ga proziva da je preuzeo sve poluge vlasti i da - ako ne putinovski onda - orbanovski vlada Srbijom.

Nakon skoro deset godina na vlasti logično je da prevladavaju kritike u odnosu na pohvale. One se dodatno zaoštravaju u izbornoj godini u kojoj rastu očekivanja suprostavljenih aktera koji pribegavaju neprimerenim sredstvima u političkoj borbi. Najviše mi smeta sve dublja društveno-politička polarizacija srpskog društva koja nam neće doneti ništa dobro. Živimo u balonima samozadovoljstva koji ne uvažavaju međusobne razlike. Tim pre je kompleksno postojanje i pozicioniranje u misiji koju imam unutar ostrašćenog društvenog diskursa koji traži bezrezervno jednostrano pripadanje.

Napraviću paralelu sa religijom – patrijarh Porfirije je u prethodnih godinu dana pokušao da pronađe taj treći put koji miri podeljenu Srbiju. Mislim da to uspešno radi. Korak po korak. To nije ni lako ni jednostavno jer postoji nekakva predistorija koju volimo da zaboravimo ili potisnemo ako nam ne odgovara ili nam se ne uklapa u trenutnu agendu. Za deo negativnog bagaža aktuelne vladajuće politike odgovornost snose i mnogi sadašnji glasni kritičari koji su kao deo nekadašnje vlasti stvorili preduslove za mnogo šta što je sada predmet opravdane kritike vladajuće politike i načina njenog sprovođenja.

Mislim da političku stvarnost u Srbiji ne možete crtati isključivo crno/belim bojama bez sagledavanja globalnog, evropskog, regionalnog i lokalnog društveno-političkog, epidemiološkog, finansijskog i energetskog konteksta koji se u nekim segmentima izmenio do neprepoznatljivosti u deceniji koliko je Srpska napredna stranka na vlasti. Živimo neko novo vreme, neki drugačiji kontekst koji nepovratno drugačije vrednuje ono na čemu su bile vaspitavane, učene i sazdane generacije kojima pripadamo. Sigurno je da sam drugačije zamišljao kako će izgledati svet i Srbija u 2022. godini. Mi polako ali sigurno izumiremo i mislim da to treba da imamo u vidu kada hvalimo ili kritikujemo trenutno stanje u Srbiji ili Hrvatskoj.

Jeste li zadovoljni sa suradnjom s hrvatskim vlastima?

Mislim da moji odgovori u značajnoj meri oslikavaju da bi ta saradnja mogla da bude još bolja i intenzivnija. Za tango je potrebno dvoje i u ovom slučaju sam svestan da bi dinamičnijem razvoju međusobnih odnosa svojom proaktivnošću mogli da doprinesu kako Zagreb tako i Beograd. Nikada nisam bio deo državnog aparata i često mi zbog toga smetaju nužni protokoli, nametnuta administracija i diplomatska nadmudrivanja. Veoma često to se ističe u prvi plan umesto da daje vetar u leđa za ostvarivanje obostrano korisnih inicijativa. Biće da je problem i u meni jer sam odavno pomirio da radim sizifovski posao. Ne umem drugačije.

Veran Matić na Ovčari (Foto: PIXSELL)

Nekim svojim potezima, poput odlaska na Ovčaru, izazvali ste priličnu lavinu napada od toga da ste izdajnik do onih da služite kao apologet režima?

Zločin na Ovčari je neka vrsta simbola sramote naroda kojem pripadam. To su mesta na kojima se čine gestovi, ja sam jednostavno morao učiniti više od polaganja venca… Isti osećaj, istu potrebu imam na svakom mestu stradanja. Toliko je strašno što je sve učinjeno na ovim našim prostorima da bi bilo neophodno da svi učinimo neki gest koji predstavlja naš odnos i otklon prema zlu.

U Srbiji sam zbog onoga što radim, može se reći, percipiran više kao negativac nego kao neko ko ima status uzora. To je neka vrsta kontinuiteta - ništa se nije promenilo, uvek sam bio prozivan za sve i svašta. Da sam se time rukovodio i da me je to suštinski doticalo, teško da bi sproveo u delo sve ono što sam naumio i sproveo u delo tokom prethodne četiri decenije.

Primajući nagradu spomenuli ste sudbinu Srba u gradovima u Hrvatskoj tokom 90-ih godina o čemu se malo govori, a još manje zna. 

Ovo je tema koja me muči od 1991. godine. Svedočio sam sudbini Hrvata koji su živeli i žive u Srbiji, Beogradu. Danas mi se kancelarija nalazi u zgradi u kojoj živi ćerka ubijenog Hrvata. Nikada nije saznala ko ga je ubio na teritoriji Hrvatske posle "Oluje", ali često vidim suze u očima. I danas vidim koliko su nezadovoljni predstavnici Hrvatske zajednice u Srbiji kada je reč o priznavanju patnje, rešavanju pitanja nestalih (ima ih još uvek manje od 10 u Srbiji), koliko je teško nasleđe proganjanja Hrvata iz Vojvodine. Za vreme "Oluje", Radio B92 vodio je najveću humanitarnu akciju za kolone izbeglica – sve do iza Banja Luke su išli konvoji taksista i volontera… Iako smo najčešće nazivani izdajnicima srpskog naroda, ni tada nismo zaboravili na sudbinu naših komšija Hrvata i radili smo kampanju da ih sačuvamo u trenucima koji su mogli da odvedu u užasni revanšizam…

U Hrvatskoj su mnogo veći brojevi u pitanju. Nedavno sam počeo da se raspitujem i prema podacima Komesarijata za izbeglice u Kninu je bilo 130.000 izbeglica sa drugih prostora u Hrvatskoj, a to su uglavnom gradovi. Neki podaci govore o 200.000 građana srpske nacionalnosti koji su morali da napuste gradove i prostore pod kontrolom hrvatskih vlasti. Neki to nazivaju drugom, nevidljivom "Olujom". Puno Srba je i ostalo. A oni su bili i još uvek su ili nevidljivi ili su i dalje moguće mete mržnje. I tu su i oni koji su kulturni, društveni, naučni i politički predstavnici Srba u Hrvatskoj koji su uspeli da očuvaju kontinuitet, vrednosti, integritet, koji danas predstavljaju kičmu opstanka Srba u Hrvatskoj. Njihovi pokušaji integracije, teški sami po sebi kao crna zemlja, dodatno su najčešće otežavani iz matice, diskvalifikacijama, izdajničkim epitetima – sa teretom "agresora" i "izdajnika" u isto vreme. Mislim da je to tema za odavanje priznanja svima koji su sačuvali kapacitete i vrednosti koji su danas u osnovi konkretnih aktivnosti za pomoć svim Srbima u Hrvatskoj i onima koji nameravaju da se vrate, ili na drugi način da ostvare svoja prava.

Bio sam u puno mesta stradanja u kojima žive Srbi i za mene je to svaki put potresno, ali mi uliva i nadu kada vidim sa kojom snagom se ti ljudi bore za svoj opstanak. Svako ohrabrenje iz Srbije u sinergiji sa politikom, programima i inicijativama Srpskog nacionalnog vijeća, SDSS-a i koalicije Vlade Hrvatske jedini su ključ za bolji život, što je bio lajtmotiv obeležavanja Badnjeg dana, na kojem se pored Patrijarha SPC Porfirija pojavio sam vrh Vlade Republike Hrvatske, Sabora i drugih institucija Hrvatske kao i srpske manjine. To se svakako najjednostavnije može objasniti grižom savesti, da se jednom u godini demonstrira tolerancija, suživot, ali mislim da je to mnogo više i da je jako važno da takve procese svi podržimo jer će se jedino na taj način doprinositi boljem životu građana, bilo Srba ili Hrvata u Hrvatskoj, što je interes i Srbije.

Kako stoji stvar s odnosima dviju država govori i činjenica da su se uspjeli posvađati i oko potrage za nestalim mladićem u Beogradu. Kako prevladati te politizacije? Nedavno ste rekli da građani Hrvatske i Srbije normalno komuniciraju, posebno kad je u pitanju solidarnost u nesrećama...

Imam mali lični portal javniservis.net na kome, između ostalog, objavljujem "dnevničke" beleške. U proteklih godinu dana preko 35 tekstova vezano je za odnose Hrvatske i Srbije sa željom da se poboljšaju, sa inicijativama, predlozima, uvidima, kako da sve bude bolje. Kada se pogledaju drugi mediji, oni dominantni, sve je potpuno suprotno, kako pojačati mržnju, kako dosoliti da drugima bude loše…

Ne mogu da objasnim zašto naše dominantne politike ne iskoriste činjenicu da postoje stotine hiljada naših građana koji imaju ljudsku, iskonsku, porodičnu potrebu za normalizacijom odnosa i za rešavanje njihovih problema. Uglavnom se senzacionalistički gleda kroz turističke statistike, a često i sami konzumenti to površno gledaju i komentarišu na nivou "dobra usluga, niko nas nije bacio u more" itd. U isto to vreme postoje inicijative koje nastoje da normalizuju odnose. U postojećim političkim odnosima, to su titanski napori, a mogli bi da budu jednostavniji…

Pitam se kako je moguće da budu bliskiji u komunikaciji Edi Rama i Vučić, ili Čović i Vučić? Meni je to drago, i sam sam se trudio da doprinesem dobrim odnosima sa Albanijom. Ali kako da dva najsrodnija, najsličnija naroda na ovom prostoru učinimo zaista bliskima, kako da sve vrednosti te bliskosti učinimo prednostima. Ne znam generalni odgovor ali znam da bi to želeli i Plenković, i Vučić, i Pupovac, i Žigmanov, i Jasna Vojnić, i patrijarh Porfirije koji je sagradio mnoge mostove kojima treba preći sa jedne na drugu obalu. Imam potrebu da im svima u tome pomognem, na ovom najosetljivijem terenu. A posebno i ovim putem u svoje ime želeo bih da se poklonim svim žrtvama Hrvatima u Srbiji za vreme ratova, i da pozovem institucije da se razreše svi nerešeni slučajevi nestalih građana hrvatske nacionalnosti.

 

Primer iz Knina

Koliko je kompleksna tema ekshumacije i identifikacije, govori i slučaj o kojem svedoče iz Veritasa, nevladine organizacije koja verovatno ima najviše svedočanstava i podataka o nestalima. U selu u okolini Knina, tokom Oluje, ostale su dve sestre da čuvaju jedna drugu. Spaljene su zajedno sa svojom kućom. Komisija za asanaciju vlade Republike Hrvatske je na ovoj lokaciji pronašla neke ostatke tela i sahranila u grobnicu u Kninu koja je ekshumirana od strane predstavnika Međunarodnog suda (oko 300 tela, od čega do danas nije identifikovana većina). Brat ove dve sestre dao je uzorke DNK Međunarodnoj komisiji za nestale, pošto je živeo u Srbiji (u međuvremenu je umro). Pre dve godine se na sajtu ove organizacije pojavila informacija da je jedna sestra identifikovana. A za drugu se kaže da nema dovoljno DNK uzorka, što je paradoksalna informacija. Rekonstrukcijom se utvrđuje da je identifikovana jedna od dve sestre, ime je odabrano nasumično, jer se ne zna od koje je uzorak. A za drugu sestru se ne zna ni da li postoji deo tela u mrtvačnicama u Hrvatskoj, ili, ako postoji, još uvek nije rađeno profilisanje. U svakom slučaju, do danas porodica nije pozvana u Zagreb da preuzme ostatke jedne od sestara, one koja je identifikovana. U međuvremenu se pojavila nećaka koja je spremna da da DNK uzorak, ako ne postoji dovoljno uzoraka koje je ostavio njen preminuli otac.

Hoću da kažem da je svaki slučaj nestale osobe posebna priča, posebna drama i pitam se zašto je teško da postoji zajednička služba naše dve države koja će se baviti ovako osetljivim temama sa najvećim stepenom empatije, saosećanja i poštovanja za nestale i njihove porodice. To bi bila mera minimuma naše čovečnosti.