Evropski parlament je polovicom marta usvojio deklaraciju o stranom uplitanju u demokratske procese unutar Evropske unije, što uključuje i borbu protiv dezinformacija. Deklaracija osuđuje pokušaje Moskve da etničke tenzije na zapadnom Balkanu iskoristi u svrhu "potpirivanja sukoba i podela", što bi moglo destabilizirati cijeli region. Kao pomagači Moskve prozivaju se Srpska pravoslavna crkva i Srbija. SPC zbog pokušaja da "u zemljama kao što su Srbija, Crna Gora i Bosna i Hercegovina, posebno u entitetu Republika Srpska, promoviše Rusiju kao zaštitnicu tradicionalnih porodičnih vrednosti i ojača odnose između države i crkve", a Srbija zato što zajedno s Mađarskom "pomaže Kini i Rusiji oko njihovih geopolitičkih ciljeva".
- Imajući u vidu političku konsolidaciju EU-a pred Putinovom agresijom na Ukrajinu, moglo bi se reći da je rezolucija razumljiva i da se u institucijama EU-a očigledno nije mogao zanemariti fenomen regionalnog uticaja SPC-a, koji je, u najmanju ruku, kontroverzan - kaže za Novosti istoričar Vladimir Veljković.
Podrška SPC-a i Srbije Rusiji i Putinu nije zvanična, ali na mitinge podrške Rusiji uz podršku krugova iz SPC-a ne gleda se blagonaklono. Ako pratimo dosadašnje ponašanje crkvenog vrha u odnosu prema Vučićevom režimu, primećuje Veljković, vidljivo je da je politika SPC-a takva da se odluke i potezi režima ne dovode u pitanje. To se primenjuje i u slučaju Ukrajine.
- Patrijarh Porfirije je tokom nedavnog susreta sa Aleksandrom Vučićem izneo svoju inicijativu za pomoć izbeglicama iz Ukrajine, ali ga je istovremeno obavestio i o napadima na SPC, posebno na Kosovu. A na kraju su se obojica u duhu predizbornih Vučićevih poruka složili da je najvažnije očuvati "mir i stabilnost". Dakle, ništa ne izlazi iz prethodno zadatih okvira. Istovremeno, nije jasno ko trenutno ugrožava mir i stabilnost u Evropi, osim zvaničnog srpskog saveznika Vladimira Putina - ističe istoričar.
SPC se branio saopštenjem u kom kaže da poštuju načelo odvojenosti crkve i države. Porfirije je na sastanku s šefom delegacije EU-a u Srbiji, Emanuelom Giaufretom, rekao da se SPC "ne prepoznaje u kvalifikacijama iznetim u rezoluciji". Sagovornici su se složili da crkve i verske zajednice "mogu da imaju blagotvornu ulogu, jer se zalažu za mir, dijalog, toleranciju". Kako to u praksi izgleda videli smo u Crnoj Gori, gde je sastav vlade dogovaran sa upokojenim mitropolitom crnogorsko-primorskim Amfilohijem. Njegov naslednik Joanikije nedavno je rekao da su događaji u Ukrajini "posledica bezbožništva" i neimenujući agresora dodao da se tamošnji narod "međusobno zavadio".
"A to nam ne djeluje nepoznato: i kod nas je mnogo podjela i zavada. Pa i Crna Gora je projektovana da bude mala Ukrajina", poručio je mitropolit i govoreći o borbi pravoslavlja s bezbožništvom oštro napao i Evropu – "ta borba traje, evo, preko stotinu godina, otkad je to zlo nama došlo iz Evrope, iz protestantske Evrope – to zlo bezbožništva, ateizma i komunizma".
Opozicioni DPS Joanikijeve izjave ocenio je "pozivom na rat". O odnosu dijela sveštenstva prema ratu u Ukrajini govori i snimak pravoslavnog sveštenika iz Višegrada, koji ispred spomenika Draži Mihailoviću poziva okupljene da sa triput "ura" pozdrave – Ramzana Kadirova i ruske vojnike. U Nikšiću i Podgorici organizacije bliske SPC-u organizovale su skupove podrške Putinu i Rusiji, koja je "ustala da zaštiti pravoslavno stanovništvo u Ukrajini". Odnos SPC-a prema nepriznatoj Crnogorskoj pravoslavnoj crkvi gotovo je identičan odnosu koji Ruska pravoslavna crkva ima prema Ukrajinskoj pravoslavnoj crkvi. SPC se i u tom sporu stavio na stranu RPC-a nakon što je carigradska Vaseljenska patrijaršija priznala autokefalnost UPC. Sličnosti Crne Gore i Ukrajine kroz prizmu Srbije i Rusije postoje i u odnosu na ratna dešavanja i žrtve rata.
- Ne može se zauzeti ispravan stav prema ratnim zločinima ako pre toga nemate jasan stav prema osnovnim ljudskim pravima i dostojanstvu svake ljudske ličnosti, a za šta potporu možemo naći i u hrišćanstvu. Nažalost, umesto da je ljudska ličnost svetinja, obično se polazi od toga da je svetinja nacionalni kolektiv i otuda neosetljivost za pojedinačna ljudska stradanja i žrtve. Budući da žrtva i stradalnik može biti samo nacija - zaključuje Veljković.
