Novaka Đokovića ne treba posebno predstavljati: riječ je o trenutačno najboljem tenisaču svijeta, koji svojim igrama najavljuje da bi – prije Federera, Nadala ili Samprasa – mogao postati najbolji igrač bijelog sporta svih vremena. Novakovi mečevi, psihofizička spremnost i pristup igri su zaista fascinantni, no ono što budi poštovanje je zrelost ovog mladog čovjeka da ne podlegne izazovima slave i sportskog publiciteta; radije govori o radosti igre, fokusiranosti na svaki meč i poštivanju protivnika nego da se zamara brojkama i statistikama na zvjezdanoj stazi uspjeha. U zemljama čestih nesreća, ratova i siromaštva, iz kojih svi dolazimo i odakle i on potiče, njegov uspjeh i odnos prema sebi, porodici i drugima primjer je koji ohrabruje hiljade, posebice mladih, na uspjeh u sportu i svojim nastojanjima. Možda je solidarnost prema ljudima i zemlji iz koje dolazi bila motiv Novaku i njegovoj supruzi Jeleni da osnuju Fondaciju Novak Đoković za pomoć djeci iz ugroženih sredina. U Srbiji, na čitavom južnoslavenskom prostoru i mnogim mjestima u svijetu privrženost Noletu i rezultatima koje postiže zaista je golema.
Danas Đoković s pravom uživa u svojim igrama i uspjehu, ali nije uvijek bilo tako: osim naivno romantične rečenice ‘Želim biti kao Pit Sampras’, koju je izgovorio svojoj prvoj trenerici Jeleni Genčić kada je imao šest godina, i mnogi drugi detalji govorili su o odricanjima, samoprijegoru i žrtvovanju porodice da san milijuna klinaca širom svijeta pretvori u stvarnost vlastitog života. Samo on i njegova obitelj znaju koliko je bilo teško prolaziti kroz sportska iskušenja i s koliko je odricanja plaćena disciplina, neizostavna u zahtjevnom individualnom sportu poput tenisa. Konačno, unatoč jedanaest grand slam titula, Novak Đoković se nije pretvorio u nedostupnog planetarnog šampiona, nego je i dalje ostao šarmantan i duhovit momak koji zrači prisnošću, podupire mnoge humanitarne akcije i svojim primjerom drugima otvara staze pozitivnog pristupa i dobre volje, kako u sportu tako i izvan njega.
Moje telo je moj hram
Na posljednjim grand slam turnirima, Australian Openu i posebice US Openu, za šampionsku ste se pobjedu izborili ‘sam protiv svih’. Kakva je vaša psihološka priprema za takve mečeve i kako izdržavate pritisak publike kada ona napadno ne navija za vas? Nama gledateljima, koji i sami imamo tremu pred vaše velike mečeve, nevjerojatnim se čini takav pritisak držati pod kontrolom?
Verujem da se sve prepreke mogu savladati ako imamo pozitivan pristup. Svim svojim mečevima i turnirima pristupam maksimalno koncentrisano i pripremam se isključivo za pobedu, a o porazu nastojim da i ne razmišljam. Ima dana kada nisam sto odsto svež i tada mi se desi da počnem da razvijam neke sumnje u svoje mogućnosti. To je apsolutno ljudski i to sam prihvatio kao jednu vrstu svoje snage, a ne slabosti. Šta se tiče prošlogodišnjeg finala u Njujorku, na koje sam jako ponosan, stvarno ne mogu da zamerim nikome šta navija za svog igrača. Ja sam zahvalan na podršci koju dobijam i uvek se fokusiram na nju. Znate kako kažu – gledajte u svetlo na kraju tunela. Pa tako i ja često izolujem mrak i uvek vidim svetlo i pozitivno pred sobom.
Svim svojim mečevima i turnirima pristupam maksimalno koncentrisano i pripremam se isključivo za pobedu, a o porazu nastojim da i ne razmišljam. Ima dana kada nisam sto odsto svež i tada mi se desi da počnem da razvijam neke sumnje u svoje mogućnosti. No to sam prihvatio kao jednu vrstu svoje snage, a ne slabosti
Titulama na US i Australian Openu kao da ste prešli zamišljenu liniju, osvojili ste jedanaest grand slamova. Je li to u vama oslobodilo neku novu energiju da prestignete nekog rivala, postignete neki novi rekord?
To je vrlo zanimljivo. Ljubav prema ovoj prelepoj igri uvek me vodi napred. Tenis je životni stil, ili ga volite ili ga ne volite. Jedan turnir manje ili više stvarno je samo broj. Ja sam, pre svega, srećan da se bavim poslom koji toliko volim i koji me ispunjava i da je moja porodica uz mene. Zatim, zahvalan sam šta iz te ljubavi prema sportu uspevam da postignem svetske uspehe, jer mi oni daju šansu da se borim za stvari koje su mi jako bitne. Bitno mi je da usmerim pažnju na važnost ulaganja u rano obrazovanje i rani uzrast dece. Bitno mi je da skrenem pažnju ljudima koliko je neophodno da se hrane zdravo. Trudim se da pozovem ljude da budu puni razumevanja i ljubavi i da pomažu jedni drugima. U trenucima kada izgubim snagu i počnem da sumnjam u svoje sposobnosti, posle i za vreme iscrpljujućih mečeva, uvek se podsetim da je ovo šta radim mnogo veće od mene samog ili bilo kog rekorda koji mogu da oborim ili postavim.
Kakav je vaš dnevni režim? Koliko je to sati treninga, pazite li na ishranu i kada ste na odmoru i odlazite li na spavanje u određeno vrijeme? Od kojih principa nikada ne odustajete?
Ishrana, odmor i pripreme su mi uvek prioriteti. Ishrana, jer je hrana naš lek, naše gorivo i energija. Zahvaljujući raznovrsnoj, a povrh svega zdravoj ishrani, omogućio sam svom telu snagu da izdrži napore putovanja, promenu klima i vremenskih zona, teških i napornih treninga i mečeva. Moje telo je moj hram i o njemu se brinem maksimalno i tu ne pravim nikakve kompromise. Dosta istražujem na temu zdrave hrane i hranljivih sastojaka. Jedem dosta povrća, voća, orašastih plodova, klica, semenki, algi, superhrane. Moja dijeta je raznovrsna i obiluje hranljivim sastojcima koji mi daju snagu. Nemam padove energije upravo zbog toga i jako poštujem i osluškujem svoje telo i signale koje mi daje. Odmaram i oporavljam telo, trudim se da treniram dovoljno i kvalitetno, istežem se i radim vežbe disanja i opuštanja. Šta se tiče spavanja, otkako sam postao otac sa suprugom sam uspostavio dogovor da ležemo rano u krevet kako bismo se oboje budili sa sinom, jer je on ujutru najaktivniji i najraspoloženiji. A to ni ona ni ja ne želimo da propustimo.
Snaga pozitivnih misli
Živite u svijetu velikog publiciteta i popularnosti. Kako se nosite s tim?
Zahvaljujući publicitetu i popularnosti dobio sam šansu da pomognem mnogoj deci i porodicama da imaju bolji život. Moja fondacija svakodnevno radi na poboljšanju uslova odrastanja i obrazovanja dece predškolskog uzrasta i sve to zahvaljujući mojim uspesima, kao i medijskoj pažnji koju dobijam i poverenju ljudi koje imam. Da toga nema, ne bismo bili u prilici da prikupimo preko deset miliona dolara i da ih investiramo u rani razvoj dece. Postao sam globalni ambasador UNICEF-a i otpočeo saradnju sa Svetskom bankom, sve u cilju da sav taj publicitet i medijsku pažnju koju uživam usmerim na društveno korisne poruke i projekte. Naravno, manje mi prijaju naslovi o mom privatnom životu, ali ako je to cena koju moram da platim zarad svih većih ciljeva koje imam, onda je to sasvim u redu. Moja porodica je uz mene i daje mi neophodnu ljubav i podršku, a to je ono što mi je potvrda da sam na pravom putu.
Kažete kako za mnogo toga u vašoj karijeri postoji neki unutarnji razlog: prvi dani, vaši treneri, pobjede i porazi… Kako dolazite u doticaj s tim unutarnjim smislom?
Volim često da citiram čuvenu rečenicu patrijarha Pavla: ‘Kakve su ti misli, takav ti je život.’ Sve ono šta radimo, mislimo i stvaramo je osnova za ono šta će nam se desiti u budućnosti. Moja porodica i ja čvrsto smo verovali u moj talenat i moj uspeh. Na našem su se putu nekako uvek nalazili ljudi koji su mi pomogli da idem korak bliže tom uspehu. Za mene je velika sreća i radost da je moj tim već dugo sa mnom, da smo zajedno proživeli sve moje pobede i poraze, da znaju koliko ih cenim i poštujem. Bilo je ljudi koji mi nisu pomagali, ali i na njima sam zahvalan, jer sam naučio velike životne lekcije kroz neuspele saradnje i poraze. Ja prosto uvek polazim od sebe. Ne želim da krivim druge za svoje neuspehe i poraze. Ono šta mogu je da radim na sebi, na svojim mislima i stavovima i na snazi svoga karaktera. Na taj ću način privući takvu energiju. Ne mogu da se brinem o nečemu na šta nemam preveliki uticaj. I moja Fondacija promoviše rad sa decom kroz rečenicu ‘Verujmo u njihove snove’ – time pozivamo ljude da omoguće deci da sanjaju velike snove, da ih ohrabruju da sanjaju. Stvarno verujem da se kroz pozitivne misli i afirmacije već postavljamo na putanju uspeha i dobrih stvari.
Uvijek ističete važnost obitelji i potpore najbližih. Kako vam oni pomažu kada je teško? Ili, kako je njima živjeti s vama?
Ogromnu zahvalnost dugujem porodici, ocu, majki, braći, stricu, tetkama, danas i Jeleni i njenoj porodici. Vera mojih roditelja je bila ključna stvar, zatim njihova podrška, materijalna i emotivna, u svakom trenutku. A bilo je zaista jako teških i izazovnih trenutaka. Njihova pažnja, bodrenje, snaga, razgovori, ta stalna ponavljanja ‘Možeš, uspećeš, idemo, idemo…’, nešto je šta me hrabrilo i dizalo dok sam stasavao. Baš mi je mnogo to značilo. Sa druge strane, danas je Jelena neprestano uz mene, zajedno sa članovima moga tima, ona je preuzela ogroman teret jer imamo velike i različite timove kojima upravlja, a pored toga vodi Fondaciju… i na kraju, njena najvažnija uloga, ona majke našeg sina. Uvek je smirena, nasmejana, uvek osećam njenu podršku i snagu koja je zaista ogromna. Njima je, naravno, ponekad teško, jer birajući mene nisu birali javni život, ali kada se sve sabere i oduzme, dobro smo prošli.
Tenis uvek raste
Moja fondacija svakodnevno radi na poboljšanju uslova odrastanja i obrazovanja dece predškolskog uzrasta. Gotovo polovina dece nije uključena u predškolsko obrazovanje, zbog čega postoji velika bojazan da neće kasnije završiti škole i da će postati problem čitavog društva
U čemu se današnji tenis razlikuje od onoga iz ne tako davnog doba Borga, McEnroea ili Samprasa? Postoji li u profesionalnom tenisu nešto što vam se baš i ne sviđa i mislite li da bi se to moglo promijeniti?
Tenis uvek raste i uvek se razvija. Oprema, tereni, tehnologija, pripreme, duljina mečeva, stil igre… Zato se nezvanično i deli na različite ere. Vrlo je nezahvalno porediti nas, baš zbog tih uslova u kojima sada igramo mi i onih u kojima su igrali oni. Stvarno volim sport kojim se bavim, a stvari koje mnogim igračima ne prijaju (a tiču se isključivo prenatrpanog rasporeda i duge sezone) već su u procesu promena, tako da sam poprilično zahvalan na tome.
Koji su ciljevi humanitarne organizacije koju ste osnovali i čime se ona trenutačno bavi?
Fondaciju vodi Jelena, zajedno sa timom ljudi i fenomenalnim globalnim direktorom Albertom Liđijem, koji odnedavno radi kod nas. Naša misija je da omogućimo bolje obrazovanje u ranom periodu za šta veći broj dece u Srbiji, gde je taj procenat poražavajuće mali. Gotovo polovina dece nije uključena u predškolsko obrazovanje, zbog čega postoji velika bojazan da neće kasnije završiti škole, da će postati problem čitavog društva, šta je jako opasno. Gradimo vrtiće, obnavljamo ih, pomažemo škole, imamo divne projekte. Jelena je pokrenula i besplatni magazin za studente ‘Original’ i pobrala velike pohvale. Radimo punom parom i srećni smo zbog toga.
Što mislite da još trebate uraditi? U tenisu ili izvan njega…
Uvek učim. Mislim da je ceo život mnoštvo lekcija i prilika za emotivni i intelektualni rast. Verujem da će me sam život voditi u raznim pravcima. Nadam se da ću moći svojim delima da inspirišem mnoge da vole i poštuju prvenstveno sebe i druge, a zatim i okruženje u kojem žive i borave. U tenisu ću se uvek truditi da promovišem ferplej i zdravlje.
Simbol patriotizma su ljubav i lepa dela
Što je za vas patriotizam?
Za mene su simbol patriotizma isključivo ljubav, lepa dela i uspesi. Ljubav prema mojoj zemlji daje mi razumevanje i poštovanje za druge ljude koji takođe vole svoje zemlje i rade za njihovu dobrobit. Zato se uvek trudim da svojim ponašanjem i primerom šaljem poruku o jednom malom, dobrom narodu koji iznedruje dobre i uspešne ljude. Svestan sam da ima i drugačijih definicija patriotizma i različitih iskazivanja patriotske ljubavi, ali za mene je to ova.
