Kako ocjenjujete srpsko-hrvatske odnose, u posljednje vrijeme više ispunjene prozivkama nego konstruktivnim dijalozima?

Odnosi Srbije i Hrvatske su kompleksni, opterećeni bližom i daljom prošlošću i nisu onakvi kakvi bi trebali da budu i kakve bismo mi želeli. Srpsko-hrvatski odnosi trebalo bi da se baziraju na principima dobrosusedstva, međusobnog pomirenja, razumevanja, uvažavanja, kao i evropskim vrednostima. Srpski zvaničnici su u više navrata naglašavali potrebu istinske normalizacije odnosa između dve države, neophodnu za konačno rešavanje svih otvorenih pitanja, stabilnosti u regionu, ali i dalje unapređenje ekonomskih odnosa. A otvorenih i ključnih pitanja je puno: granice, sukcesija, nestala lica, povrat kulturnog blaga, čitav korpus izbegličkih pitanja koji u nekim aspektima gotovo i nije dotaknut.

Od Hrvatske pre svega očekujemo dobrosusedsko ponašanje. I ona je prošla kroz iskustvo blokiranja pregovora sa eu-om i pretpostavljam da je svesna da bilateralna pitanja ne treba rešavati blokiranjem, već spremnošću za razgovore

Ljetos su hrvatska predsjednica Kolinda Grabar-Kitarović i srpski premijer Aleksandar Vučić potpisali Deklaraciju o unapređenju odnosa i rješavanju otvorenih pitanja. Je li to čime rezultiralo?

Smatramo da Deklaracija potpisana u Subotici predstavlja pozitivan iskorak u odnosima dve države, šta je nedavno naglasila i sama predsednica Grabar-Kitarović, ali smo svedoci da postoje i oni koji takve iskorake izrazito negativno ocenjuju. Dogovoreno između premijera Vučića i predsednice Grabar-Kitarović srpska strana je ispunila, ali nismo zadovoljni načinom na koji se stvari odvijaju u Hrvatskoj. Zakonodavno, prava srpske manjine u Hrvatskoj su zagarantovana, ali stvari drugačije izgledaju u praksi. Ipak se nadam da ćemo i na tom planu krenuti napred. Obe zemlje su potpisnice svih međunarodnih instrumenata kojima se garantuju prava manjina, a postoji i bilateralni sporazum. Takođe, svi ističemo da su manjine mostovi saradnje, nešto šta dve države trajno spaja. Manjine ni na koji način ne smeju da budu kamen spoticanja ili dežurni krivci za odnos dve države. I Hrvatska i Srbija dele odgovornost za ukupni položaj manjina.

Odsustvo dijaloga

Hrvatska je potpisnica Bečkog sporazuma, koji je ratificirala još 2004., ali anekse tog sporazuma, pogotovo Aneks G, ne provodi?

Aneks G je jedan od najznačajnijih aneksa Sporazuma, ne samo zbog prava povratnika i prava Srba izbeglica nego i ukupnog rešavanja pitanja imovine između dve države. Međutim, Aneks G uopšte nije počeo da se primenjuje. Iako je Hrvatska vrlo aktivna i istovremeno pokazuje veliki interes za rešavanje Aneksa B, koji se odnosi na podelu diplomatske imovine, traži da se sprovođenje Aneksa G reguliše bilateralno. Do sada smo mnogo puta isticali spremnost da zajedno radimo na rešavanju svih otvorenih pitanja, uključujući i sukcesiju. I naše Ministarstvo spoljnih poslova je 2015. pokrenulo inicijativu da se ponovno razgovara o tom i drugim pitanjima, ali sa druge strane nije bilo odgovora. Sa naše strane postoji dobra volja i to smo u više navrata iskazali. Jednostavno, već niz godina ne razgovaramo o svim otvorenim pitanjima, uključujući Aneks G.

Što je najveća prijetnja bilateralnim odnosima susjednih zemalja?

To je pre svega odsustvo političkog dijaloga, odnosno razgovora o rešavanju ključnih, otvorenih pitanja. Nedavno sam, u svom govoru povodom Dana državnosti, naglasila da naši državni i narodni interesi sežu daleko od dnevne politike i da su dve susedne države u mnogo čemu upućene jedna na drugu. Možda u tim našim odnosima dugo neće biti iskrenog prijateljstva, ali je neophodno da se saradnja gradi na racionalnim osnovama.

Premda je prošlo više od dvadeset godina od sukoba, mnogi kažu da su ratne rane još svježe: koliko vremena treba da one zacijele?

Mislim da je sazrelo vreme da prošlost ostavimo prošlosti i da krenemo napred. Iza nas je mnogo propuštenih prilika, dosta smo zaokupljeni istorijom i stalno se vrtimo u nekom krugu; u trenutku kada pomislimo da smo napravili iskorak, vratimo se dva-tri koraka unazad. Iz prošlosti moramo učiti kako se loši događaji ne bi ponovili, ali isto tako u toj prošlosti i Hrvati i Srbi imaju delove na koje možemo zajedno da budemo izuzetno ponosni. Nažalost, primećujem učestalo ponavljanje i insistiranje na negativnim događajima iz naše prošlosti, zanemarujući sve pozitivne stvari koje su se dešavale tokom naše istorije. Skoro smo svakodnevno svedoci tendencije revizije istorije i to postaje društveno prihvaćenim ponašanjem. Pitam se da li takvi trendovi doprinose napretku, trajnom pomirenju, smanjenju tenzija u regionu i može li se na takvim osnovama graditi bolja budućnost…

Neki se problemi ne rješavaju već dva desetljeća: koliko i oni utječu na međusobne odnose?

Oni su svakako veliki teret. Postoje mehanizmi za njihovo rešavanje u vidu raznih mešovitih komisija, koje već duže ne rade potrebnim intenzitetom. Naravno, postoji interes da nastavimo komisijsku saradnju i razgovor o nerešenim pitanjima. Zbog toga smo obavestili Vladu Hrvatske da je Vlada Srbije donela odluku da se imenuje naš deo komisije za pregovore o granici. Šta se tiče pitanja nestalih, koje je jedno od najkompleksnijih ako u vidu imamo humanitarni karakter, ohrabruje nas činjenica da je hrvatska strana nastavila sa otkopavanjem ranije utvrđenih lokaliteta grobnica. Dobro je da smo 2015. dogovorili zajedničku listu nestalih lica, da se ta pitanja zasnivaju na principima Međunarodnoga komiteta Crvenog krsta, kao i da se rad komisija odvija bez očiju javnosti i medijske pompe.

U medijima se često ističe kako Srbija ne želi Hrvatskoj vratiti oteto kulturno blago…

Povrat kulturnog blaga jedno je od otvorenih pitanja za koje smo nebrojeno puta rekli da smo ga spremni rešavati i da to spada u red onih koja će se najlakše rešiti. Preostalo je da se izvrši povrat kulturnog blaga koje pripada riznici Srpske pravoslavne crkve; treba voditi računa o odredbama Svetske konvencije o kulturnom nasleđu koje definišu teritorijalni princip, ali to ni na koji način ne osporava da je to kulturno blago srpskog naroda u Hrvatskoj, odnosno vlasništvo SPC-a koji insistira da se ono vrati u manastire, a ne u objekte koje Hrvatska smatra prikladnima. Moramo još napomenuti da se radi o kulturnom blagu koje pripada živim manastirima, manastirima u kojima živi i deluje sveštenstvo. Kako sam obaveštena od strane Ministarstva kulture i predstavnika SPC-a, od Hrvatske se očekuje da stvori osnovne pretpostavke da bi se to kulturno blago vratilo u manastire, pod čime se podrazumeva njihova rekonstrukcija, a Vlada Srbije financirala bi restauratorske i konzervatorske radove na tim kulturnim dobrima. Zadnji sastanak komisije trebalo je da se održi u novembru 2015., ali je na zahtev hrvatske strane otkazan. Želim napomenuti da je te godine vraćen veliki broj kulturnih dobara: kompletna riznica porodice Desnica, arhivska građa iz Arhiva Vukovara, arheološki materijali iz Knina… Od 2001. do 2011. ukupno je vraćeno skoro 19 hiljada pokretnih kulturnih dobara.

Primeri saradnje

Iako u nepovoljnom političkom okruženju, rezultati gospodarske suradnje Srbije i Hrvatske su pozitivni i obećavajući?

U posljednje vreme politički odnosi se stavljaju u prvi plan i onda se kaže da su oni loši. Ali ima zaista puno pozitivnih primera dobre saradnje. Upravo je ekonomska saradnja pokazatelj kako treba razvijati odnose i u drugim oblastima. Samo u 2016. robna razmena je dostigla milijardu evra, a mi smo prvi put zabeležili suficit od nekih 30 miliona evra u razmeni sa Hrvatskom. Uverena sam da će se sa poboljšanjem političkih odnosa ekonomska saradnja još jače intenzivirati jer su potencijali veliki, od saradnje po klasterima do saradnje na trećim tržištima. Dve privredne komore vrlo dobro sarađuju. Pored saradnje u oblasti ekonomije, ona postoji i u drugim oblastima: učešće u zajedničkim prekograničnim projektima Evropske unije, u oblasti kulture, sporta, obrazovanja, zdravstva, muzike. Ne treba zaboraviti i na saradnju ministarstava unutrašnjih poslova. Sve to dovodi do zaključka da je neophodno šta pre sesti i razgovarati o političkim odnosima te i njih staviti u pozitivne okvire.

Ipak, zašto srpskih gospodarskih subjekata u Hrvatskoj nema koliko i hrvatskih u Srbiji?

Svesni smo činjenice da su srpska poduzeća ograničeno prisutna u Hrvatskoj. Razloge treba tražiti i u različitim vremenima privatizacije u dve zemlje. Hrvatska je bila spremna da uđe u privatizaciju, dok smo je mi u Srbiji tek otvorili. Ne smemo zaboraviti ni birokratske prepreke, a usudila bih se kazati da postoje i neke predrasude kada je reč o poslovnim subjektima iz Srbije.

Srbija je na putu prema članstvu u Evropskoj uniji: očekujete li da će joj Hrvatska i dalje otežavati pregovore, kao što se to već dogodilo prilikom otvaranja poglavlja 23 i 26?

Od Hrvatske pre svega očekujemo dobrosusedsko ponašanje, u skladu sa onim šta hrvatski zvaničnici javno ističu, a to je iskrena podrška Srbiji na putu integracije u Uniju. Nedavno je na jednom skupu u Beogradu šefica našega pregovaračkog tima rekla da je pristupanje Srbije EU-u u najboljem interesu Hrvatske, kao šta je članstvo Hrvatske u toj zajednici u najboljem interesu Srbije. I ono šta naši zvaničnici često ponavljaju, otvorena pitanja između dve zemlje ne bi trebalo da budu delom našega pregovaračkog procesa, jer za to postoje posebni mehanizmi u okviru kojih se o tome može razgovarati. I Hrvatska je prošla kroz svoje iskustvo blokiranja pregovora i pretpostavljam da je svesna da bilateralna pitanja ne treba rešavati blokiranjem, već spremnošću i otvorenošću za razgovore. Takođe, nemali broj puta sa naše strane je naglašavano da ne želimo da nam se gleda kroz prste, već da svaka zemlja treba da na osnovu svojih vlastitih rezultata i kapaciteta napreduje u pregovaračkom procesu. Moram napomenuti da su nam u toku dosadašnjih napora ka EU-integracijama hrvatski eksperti dali značajnu podršku u mnogim oblastima. Iskreno se nadam da će se ta podrška nastaviti i da je neophodno da se takva pomoć prenese i na politički plan.

Kako se Srbija snalazi između Rusije i EU-a?

Glavni spoljnopolitički prioritet Srbije jeste ulazak u EU. Međutim, to nikako ne znači da ne treba da razvijamo odnose sa Rusijom i sa Kinom kao velikim silama. Smatram da možemo imati dobre odnose i sa Evropskom unijom i sa Rusijom, u skladu sa našim spoljnopolitičkim prioritetima. Ne vidim tu problem. Nažalost, svedoci smo da nam se u poslednje vreme od strane nekih država zamera vojna saradnja sa Rusijom, dok se ignoriše činjenica da je ta saradnja sa državama članicama NATO-a mnogostruko intenzivnija. Takođe, Srbija u poslednje vreme intenzivira odnose sa zemljama u razvoju u kojima je bila prisutna bivša Jugoslavija.

Veleposlanica ste Srbije u Hrvatskoj već godinu i pol: kako ocjenjujete položaj ovdašnje srpske zajednice?

Došla sam u zemlju koja mi nije nepoznata i koja mi nije strana jer sam ovde rođena i provela sam deo života; nadam se da to niko neće zlonamerno protumačiti. Ne mogu da ne primetim da se i Srbija i Hrvatska suočavaju sa gotovo identičnim problemima, a to su razlika u razvijenosti pojedinih delova zemlje, nezaposlenost, odlasci mladih i školovanih, demografski problemi, borba protiv siromaštva… Položaj Srba u Hrvatskoj opterećen je teškim istorijskim nasleđem i još neotklonjenim posledicama sukoba iz devedesetih. Karakteristika položaja Srba u Hrvatskoj jeste da su njihova prava zakonski i ustavno dobro rešena, ali da se ne provode u praksi. Svesni smo te činjenice, a to je konstatovano i u izveštaju Saveta Evrope te na određeni način tretirano i u najnovijem tekstu nacrta Rezolucije o sprovođenju okvirne konvencije. Srbi u Hrvatskoj suočeni su sa brojnim problemima koji se odnose na upotrebu manjinskog jezika, registraciju manjinskih škola, pravo na zapošljavanje, obnovu porušenih kuća, povrat imovine, infrastrukturu, održivost povratka i života, odnosno čitav korpus izbegličkih pitanja koje suštinski nismo dotakli, od penzija do konvalidacija radnog staža. Sa druge strane, u Srbiji je još oko 30 hiljada Srba iz Hrvatske koji imaju izbeglički status. Povratnički krajevi izgledaju prazno i napušteno, bez ikakvih naznaka aktivnog života ili ekonomske aktivnosti, šta stvara osećaj sete i tuge i navodi na zaključak da su ta područja zaboravljena, osuđena na besperspektivnost i lagano odumiranje. Imala sam susret sa lokalnim zvaničnicima, i srpskima i hrvatskima, koji su se jednoglasno zalagali za hitno pronalaženje odgovora na probleme sa kojima se ti regioni suočavaju, kako bi se time sprečio odlazak preostalog stanovništva. U poslednje vreme primećujemo da su intenzivirani napadi na institucije Srba u Hrvatskoj i na SPC. Posebno zabrinjava učestali govor mržnje i porast etnički motivisanog nasilja, šta je po podacima SNV-a 2016. dvostruko povećano u odnosu na godinu pre: sve to utiče na ponašanje Srba, njihovu nesigurnost i nespokojstvo, pa me ne iznenađuje da znatan broj njih izbegava isticati svoj identitet i nacionalnost, u šta sam se imala prilike uveriti i na terenu. To potvrđuje da je položaj Srba ovde kompleksan i da treba još mnogo napora i rada da se on poboljša. Imajući u vidu dogovor hrvatske vlade sa predstavnicima manjina, očekujem da se toj problematici posveti odgovarajuća pažnja.