Koja su za vas najvažnija pitanja nakon dešavanja u Banjskoj?
U kojoj meri je Srbija kao država umešana u oružanu pobunu koja je okvalifikovana praktično kao teroristički akt? Šta je i kakva je uloga službi bezbednosti u tome, ako postoji? Zatim, ako postoji njihova uloga, zašto Srbija učestvuje u dijalogu ako ne veruje u njega? Da li to može da se promeni i da li je proces normalizacije odnosa Srbije i Kosova, odnosno Beograda i Prištine, uopšte moguć u uslovima praktičnog rata niskog intenziteta na Kosovu? To su samo neka od pitanja.
Videli smo od početka da vlasti u Beogradu ne prihvataju odgovornost, već je preusmeravaju ka Prištini i premijeru Kosova Kurtiju. Potom je odgovornost za sukob preuzeo Milan Radoičić, koji je rekao kako se 24. septembra – kada je ubijen albanski policajac – vratio na Kosovo "da ohrabri narod u otporu režimu Aljbina Kurtija". Šta bi mogao biti motiv za to?
Kao i u sudskim postupcima, samooptuživanje osumnjičenih nije nešto što je po definiciji istinito. Oni imaju pravo da to rade, ali to ne znači da govore istinu o samim stvarima koje su se dogodile. Ova vrsta preuzimanja odgovornosti je za mene i logična, ne toliko kao posledica samih događaja, već političke sudbine tog čoveka u kontekstu njegove funkcije u Srpskoj listi, koja je politička partija kosovskih Srba. Ako je on bio, a očigledno da niko nije demantovao, jedan od vinovnika tog oružanog incidenta, onda je teško verovati da bi mogao sutra da pregovara na bilo koji način, da priča sa Albancima u Prištini, recimo, oko pozicija budućih lokalnih izbora i tako dalje. On se delegitimisao kao politički predstavnik.
U kojoj meri je taj iskaz važan i kome je on upućen?
Mislim da je to napravljeno za domaću javnost, da to nema nikakve posledice, niti će imati ikakve posledice na međunarodnu javnost i to kako će Evropska unija, SAD, Velika Britanija i ostale države posmatrati ovaj incident i učešće Beograda u njemu.
Kosovski policajci patroliraju na cesti kod Banjske (Foto: Ognen Teofilovski/Reuters/PIXSELL)
Mesto potpredsednika u Srpskoj listi je bila više stvar simbolike i forme, jer svi ukazuju na to da na severu postoji neformalna vlast sa Radoičićem na čelu...
Mislim da je nesumnjiva njegova uloga u faktičkoj vlasti u paralelnim strukturama na severu Kosova. On je bio, po onome što čujemo od lokalnih Srba, od medija sa kosovske i srpske strane, neko ko je praktično vršio vlast na severu Kosova i to je nesporno. Međutim, ključno pitanje je da li je on dobio zeleno svetlo da to radi ili nije? Ne znam da li ćemo ikad dobiti odgovor na to.
Politički svakako postoji odgovornost zapravo jedine političke opcije koja postoji za kosovske Srbe, a to je Srpska lista, koju je on praktično vodio. Otvara se pitanje sudbine te političke partije, da li sada može da se razgovara o nekoj vrsti reseta dijaloga Beograda i Prištine. Ne dijaloga kako je zamišljen, a koji treba da dovede do normalizacije na putu ka Evropskoj uniji, nego se postavlja pitanje da li je to dijalog koji treba da dovede do mira, odnosno odsustva rata. To je bezbednosno pitanje, a ne pitanje EU-integracija. Mislim da je ono malo poverenja koje je postojalo između dve pregovaračke strane potpuno uništeno.
Milan Radoičić i Zvonko Veselinović, osim što su na listama sankcija, sumnjičeni su i da su među nalogodavcima za ubistvo Olivera Ivanovića, za što nikad niko nije odgovarao. Možemo li to dovesti u vezu sa aktuelnom situacijom?
Možemo ga dovesti u kontekstu jednog bezvlašća koje postoji pre svega na severnom delu Kosova. Vrlo čest narativ koji dolazi iz Prištine je da severom Kosova upravljaju kriminalne strukture. To je sa jedne strane želja vlasti u Prištini da skoro sve Srbe identifikuje kao kriminalce, što nije tačno.
Ali sa druge strane ni Beograd tu ne ide u neku vrstu sukobljavanja, zato što se ispostavlja na osnovu realnih događaja da zaista postoje ljudi koji su deo kriminalnih struktura, a koje imaju neku moć, kao što smo videli sa Milanom Radoičićem. Ta vrsta bezvlašća, odnosno nepostojanja zakona je najproblematičnija za normalizaciju odnosa ne samo Beograda i Prištine, nego i na samom Kosovu. To je preduslov za normalan život građana. Kada to imamo, onda možemo da postavljamo ova pitanja sa jedne strane, a sa druge sigurno da i to ubistvo mora da bude rešeno – da bi uopšte bio moguć život i dijalog između ljudi koji žive na Kosovu.
Vidite li izlaz iz situacije i koliko je Srbija izgubila na poverenju, iako i dalje negira bilo kakvu učešće?
Mislim da je veliki teret sada na Srbiji da pokuša da povrati kredibilitet. Veliko je pitanje da li je to uopšte moguće posle ovoga. Drugo, kad govorimo o izlazu, da li sada uopšte pregovaračke strane mogu ponovno da sednu za stol, ne podrazumevajući da jedna ili druga strana praktično gomila oružje za rat? I treće pitanje, koje mislim da je ključno, pitanje je kredibiliteta Unije, odgovornosti NATO-a i EU-a za činjenicu da su oni garant mira i stabilnosti na Kosovu, a da je pored njih prošlo to oružje koje je verovatno mesecima stornirano na ta mesta. Mi ne znamo da li ima još neko mesto kao skladište oružja. Ovo deluje novijeg datuma i mislim da to otvara velika pitanja pre svega za NATO i EU.
S druge strane, nedavno smo potpisali i Ohridski implementacioni plan za novi proces dijaloga, prošlo je nekoliko meseci i imamo ovo. Da li je moguće da je EU toliko izgubio kredibilitet, uprkos činjenice da je garantovan od strane savetnika Makrona, Šolca...? Pet top evropskih diplomata došlo je da bi se to potpisalo. Sve je dovedeno u pitanje. U danima koji predstoje pred nama te stvari moraju da se razreše, pod uslovom da nema novih konflikata i oružanih incidenata jer u ovim uslovima nepoverenja i tenzija sve je moguće.
Da li vas je iznenadilo privođenje Milana Radoičića i najava podizanja optužnice? Mislite li da je to rezultat pritiska spolja?
Hapšenje Milana Radoičića govori da je ovaj put opasnost od posledica za Vučića mnogo veća nego ikada pre. Glasovi za sankcije Srbije su sve glasniji u Briselu.
