Da li je na ovim izborima Aleksandar Vučić imao pravog protukandidata, pre svega onoga koji nije samo formalno na suprotnoj strani, već i po svojim stavovima i idejama?
Da bi opozicija ponudila alternativu Vučiću, mora jasno formulisati i šta fali sadašnjim vlastima i kako vide alternativnu budućnost države. To podrazumeva da će opozicija izaći sa preciznim vrednostima i ciljevima. Nismo videli do sada da neko nudi takvu viziju. Saša Janković se uglavnom fokusirao na koncentraciju vlasti pod jednom strankom, a Vuk Jeremić na korupciju sa dozom nacionalizmom. Ništa od toga nije nevažno ili nelegitimno, ali kada se sve sabere, rezultat nije alternativna vizija nego nekakva razlika koja se izražava u nijansama. To delimično objašnjava atraktivnost Ljubiše Preletačevića čiji je diskurs, ma koliko bio nebulozan, za neke artikulisao stav o nereprezentativnosti celokupnog sistema.
Pojava Preletačevića nije prouzrokovala veću izlaznost, što je bio prvi uslov za eventualni drugi krug.
U suštini je simpatična ta priča o mladim ljudima iz Mladenovca čija je privatna fora prerasla u veliki fenomen. Ali bi se možda moglo reći i da im se fora otela kontroli čim je prijavljena kandidatura. Na kraju je glavna uloga Belog bila ista kao i Saše Radulovića, da opozicija bude što podeljenija i da izgleda čak i neozbiljnija nego što jeste. Satiričnu stranu Belog treba, naravno, razumeti ozbiljno. Uspešno ukazuje na vulgarnost i korumpiranost političkog monopola u zemlji. Nedostatak je u tome što je ta satira ipak površna, govori ljudima nešto što već znaju. Voleo bih da verujem da iza satire stoji iskren i smišljen stav koji oblikuje nezadovoljstvo mlađe generacije. Ali za sada nema znakova da je ta priča dublja.
Njegova kandidatura je bila prst u oko mnogim opozicionim kandidatima i njihovim simpatizerima jer im je navodno otimao glasače. Pričamo o imaginarnom liku. Ne govori li to o jednom potpunom nepoverenju u sebe same i u kandidate koje su podržavali?
Glavni dojam je da je od izbora pravio komediju, pa obezvređivao ceremoniju. Ali rekao bih da nije bitno menjao proces izbora. Raspisani su sa ciljem da predstavljaju svršen čin. Medijski uslovi su stalno pokazivali koliko je ceo proces besmislen. Njegov performans je davao malu podcrtu tome, ali ušao je na dobro pripremljen teren. Da li su možda spotovi sa Vučićevim pilotima i pivom bili neki ozbiljan politički diskurs?
Nijedan kandidat se ne bi mogao svrstati među tzv. levu opciju, podele su samo na urbane i ruralne?
Ta je reč ostala bez bilo kakvog značaja čim je koriste Mira Marković, Aleksandar Vulin i onaj lik iz Generacije bez budućnosti (Borko Stefanović, op.a.). Možda bi valjalo dodati da opozicija, čiju publiku čini samo urbana buržoazija, nema velike izglede za izborni uspeh. Problem nije u tome da ruralna publika nije zainteresovana za vrednosti kao što je pristojnost. Naravno da jeste. Više je problem u tome da se niko nije potrudio da uspostavi komunikaciju sa vangradskom populacijom.
Po nekim pitanjima, poput Kosova pa i odnosa prema BiH, moglo bi se reći da je Vučić čak umereniji od Jankovića i Jeremića, koji je bio i na proslavi Dana Republike Srpske, zajedno sa Tomislavom Nikolićem?
Tu i tamo su se opozicioni kandidati služili familijarnim parolama o jedinstvu Srba, o Kosovu itd. Ne bih rekao da su time izrazili neke svoje stavove, pre će biti da su pokazali da nemaju stav pa su probali neke fraze za koje su pretpostavili da mogu ispasti popularne. U tom smislu se ne razlikuju mnogo od samog Vučića, za koga je regionalna politika red buđenja ponosa, red praktičnih kompromisa. Svojim primerom Vučić je pokazao da se može dobiti i cvet na sakou i flaša u glavu. Čitava ta nejasnoća je posledica toga što ne samo da se ljudi nisu odredili prema skorijoj prošlosti, nego su čak i odnosi u regionu postali tabu tema. Kao što su u prošlom periodu bili nedodirljivi lik i delo Josipa Broza Tita, u sadašnjem periodu nedodirljiv je narativ o istoriji regiona koji su krojili Slobodan Milošević, Vojislav Šešelj i SANU. Ne razmišlja se o tome jer je propaganda devedesetih stigla do potpune metastaze. Da bi neko u javnom životu uopšte otvorio to pitanje, treba mu velika hrabrost, koje očigledno nigde nema.
Problematična je i šarolika struktura sto javnih ličnosti koje su isturile Sašu Jankovića kao kandidata. Mnogi su propustili priliku da nešto urade za vreme vladavine DS-a, dok su bili deo sistema. To postavlja večito pitanje odgovornosti ‘intelektualaca’, koji se još od Memoranduma uglavnom libe da iskoriste svoj glas.
Ovo je pitanje koje piše svoj odgovor! Mogao bih dodati da je već dugo najveći problem intelektualaca nedostatak intelektualne autonomije. On proizilazi iz strukturalne kontrole koja je sada još jača nego što je bila za vreme komunizma, ali i iz udobnosti ljudi koji su sigurni u tom sistemu.
