Dragan Vukšić je rođen 1945. u Radatovićima na Žumberku. Odabrao je vojnu profesiju, a najveći dio svoje karijere proveo je u obavještajnoj i diplomatskoj službi. Nakon odlaska u mirovinu 1999. godine, u znak protesta protiv režima Slobodana Miloševića, oduzet mu je čin. Objavio je knjige ‘Pukovnikov otkaz krvavom komandantu’, ‘JNA i raspad SFR Jugoslavije’ te ‘Žumberački uskoci: Unijaćenje i odnarođivanje’ koja govori o povijesti njegovog rodnog kraja.
Žumberački uskoci, knjiga koja je objavljena u izdanju Srpskog narodnog vijeća, prikaz je povijesti stanovništva Žumberka. Vukšiću su u fokusu pravoslavni doseljenici koji su na Žumberak počeli pristizati s područja Glamoča, Srba te unačkog i cetinskog kraja. Te prve seobe, 1530. i 1531. godine, ujedno označavaju početak onog što će u budućnosti postati Vojna krajina, pa su tako Žumberčani i prvi uskoci-krajišnici. Knjiga je minuciozan prikaz višestoljetnog procesa unijaćenja i odnarođivanja.
Šta vas je navelo da se posvetite ovoj temi?
Moja prva saznanja o nama, Žumberačkim uskocima, i prva pitanja: ko smo, šta smo i odakle smo, deo mene su već više od šezdeset godina. Žumberački uskoci zaslužuju da se o njima napiše knjiga. Oni su prvi, pa ih zovu i stari uskoci. Izborili su prava i status, koje su tražili i svi drugi uskoci. Bili su slobodni seljaci na području Habsburške monarhije i ni po koju cenu nisu prihvatali da služe hrvatskoj i kranjskoj vlasteli. Postali su i prvi vojnici-krajišnici, osnova buduće Vojne krajine. Oni su prva organizovana srpsko-pravoslavna skupina na teritoriji Habsburške monarhije. Njihovim dolaskom u Žumberak, posle doseljavanja Južnih Slovena na Balkan, prvi put su se sreli Slovenci (tada Kranjci), Hrvati i Srbi. Pape, carevi, kraljevi i zagrebački biskupi, pošto im je propao sramni pokušaj da pounijate pravoslavne na području Slavonije, Hrvatske i Kranjske, ‘uspeli’ su da svoj bes, uz pomoć vojske, iskale na Žumberčanima. Najzad, Žumberak umire, u etničkom i sociološkom pogledu. Uskoro tamo neće biti potomaka Žumberačkih uskoka. Pitaće se: ko su bili ti ljudi, šta se s njima dogodilo? Valja ostaviti trag - što nije napisano, nije se ni dogodilo.
Zašto ste izabrali unijaćenje i odnarođivanje kao centralne teme knjige?
Da je do mog izbora, nikada se ne bih bavio tako bednim idejama i njihovim, još sramnijim protagonistima. To je stvarnost mog naroda, više od četiri stotine godina. Jedinstven cilj tog ‘udruženog zločinačkog poduhvata’ je da Žumberački uskoci prestanu da budu ono što jesu. Unijaćenje, proglašavanje ‘Vlasima’ i Senjskim uskocima su samo sredstvo i metod za omekšavanje ‘tvrdog dinarskog elementa’, da bi što pre i što bezbolnije postali Hrvati, ušli u ‘carstvo hrvatstva’, dostigli razinu prosvećenog naroda, odnosno izdigli se iznad razine tupavog (srpskog) čopora, napisao je glavni ideolog i urednik ‘Glasa koncila’ Živko Kustić. Smisao i sadržaj unijaćenja je naučiti raskolnike pravoj Hristovoj nauci, spasiti njihove zabludele duše i tako ‘rimokatolički preuređene’ potčiniti papi rimskome.
Kao glavnog inicijatora odnarođivanja Žumberčana i kao instituciju koja najviše otežava njihovu poziciju vidite upravo Rimokatoličku crkvu.
Međutim, nije baš sve tako jasno i jednostavno, ima još učesnika: Habsburška monarhija, na čelu istoimene dinastije, Ugarsko kraljevstvo, zagrebački biskupi, banske vlasti i vojska. Habsburška dinastija je dovela Žumberačke uskoke u Žumberak, oni su bili njezini dobri vojnici i branioci i ona se odnosila prema njima koliko su joj kada trebali. Habsburgovci su bili i veliki katolici, ponekad ‘veći i od samog pape’, ali i vladajuća dinastija države koja je bila glavna nemačka država u okviru takozvanog ‘Velikog Rimskog carstva nemačkog naroda’. Boreći se s rimskim papama za prevlast, češće su imali veći uticaj od Rimokatoličke crkve po pitanju unijaćenje pravoslavnih uopšte, Žumberačkih uskoka posebno, što se vidi i iz činjenice da je car određivao ko će da bude marčanski vladika, a papa samo potvrđivao. Uostalom, o nasilnom unijaćenju Žumberačkih uskoka nije odlučivao rimski papa, nego carica Marija Terezija, naravno u ime i u interesu prave hristove nauke, odnosno Rimokatoličke crkve. Ugarska kraljevina, drugi deo monarhije, bila je uvek za unijaćenje, odnarođivanje posebno, naročito kad su Žumberčani ostali sami. Habsburgovci su morali da vode računa šta misle Mađari. Hrvatska vlastela i biskupi mrzeli su pravoslavne, i zbog toga što su pravoslavci i što nisu njihovi kmetovi, ali je Beč slabo uvažavao njihove stavove. Krajiška pravoslavna vojska bila je Beču značajnija od hrvatske banske vojske. Što se tiče vojske u celini, veći broj generala je više vodio računa o stanju vojske i spremnosti za rat nego o unijaćenju pravoslavnih, posebno neki protestantski generali. Međutim, kad je unija propala, Žumberak odsečen od pravoslavlja, a u Beču nisu mogli da prihvate da unijaćenje propadne u potpunosti, vojska je preuzela glavnu ulogu.
Kakve su reakcije Žumberčana na vašu knjigu?
Žumberčani su me iznenadili, Belokranjci još više. Pokazalo se da Žumberčani imaju svesti o sebi, da su svesni svog žumberačkog uskočkog identiteta i spremni da ga brane, mnogo više nego sam mislio. O konkretnim reakcijama ne bih, rano je, knjiga još ‘nije ni odrasla’. Ipak, drago mi kad čujem nekako isprekidano: ‘znaš, ja sam to znao.., ali nisam znao, to jest nisam umeo to da kažem, jer nije bilo napisano…, a nisam se ni usuđivao, a sad…’ Ipak, jedan čitalac je bio veoma jasan. Na pitanje: šta čita i kakva je to knjiga, sagovornicima je preporučio da je pročitaju, ali i da, ‘pre nego je otvore, operu ruke’.
Može li ova knjiga biti relevantna nekome izvan regije, tj. što bi međunarodna zajednica mogla naučiti iz primjera Žumberka?
Nije mi ni na kraj pameti da knjizi i sebi dajem (pre)velike zadatke i ‘mesijansku ulogu’. Ipak, trebalo bi poći od nekoliko činjenica. Unijaćenje i odnarođivanje su sramne i genocidne radnje, zabranjene Univerzalnom deklaracijom Ujedinjenih nacija o zaštiti ljudskih prava i svim drugim međunarodnim dokumentima koja proizilaze iz nje. Od napred spomenutih faktora i aktivnih učesnika unijaćenja i odnarođivanja, na sceni više nisu bečka carevina, ugarska kraljevina i vojska te države. Tu su, međutim, Rimokatolička crkva i Republika Hrvatska, s rimokatoličkim i unijatskim biskupima i popovima. Ako nisu do sada, a knjiga jasno i očigledno pokazuje da nisu, trebalo bi da nauče mnogo toga. U najkraćem: Balamandskim sporazumom Rimokatolička crkva je priznala da unijaćenje nije bilo u skladu s hristovom naukom i nije doprinosilo prevazilaženju podela i jedinstvu među hrišćanima, a sve se radillo u ime boga velikoga i jedinoga. Isto važi i za Republiku Hrvatsku, kao državu, navodno demokratsku, pa još i članicu Evropske unije. Ako crkva u Hrvatskoj i dalje slavi unijaćenje, kao osnovu odnarođivanja i pohrvaćivanja Žumberčana, onda su jasne barem dve činjenice. Time se krše Ustav i zakoni i rehabilituju i propagiraju ustaštvo i fašizam. Druga, to je moguće samo ako ih podstiče srodna ili istovetna ideologija i politika, što je u aktuelnom ideološkom i političkom trenutku Hrvatske više nego jasno, sa sjajnim izgledima da bude još jasnije. Očekujem da se sadašnji papa rimski, pošto ima snage da prizna i da se izvini za mnoga (ne)dela počinjena u ime hristove nauke, izvini i Žumberačkim uskocima. Bilo bi to hrišćanski, moralno, civilizacijski, jednostavno ljudski.
