Izuzetno mi je žao što ovog novembra nisam bio na obali Dunava i na Ovčari sa predstavnicima SNV, ali i sa predstavnicima svih žrtava i porodicama nestalih u Republici Hrvatskoj. Ili sa Anjom Šimpragom u Škabrnji gde je doživela poniženje od dela prisutnih, iako je i sama kao dete bila žrtva Oluje
Priznajem da imam svojevrsni kompleks jer osećam krivicu za zločine koji su najmonstruozniji pripadnici srpskog i drugih naroda činili prema građanima Vukovara… i Škabrnje. Imam stalnu potrebu da izrazim saosećanje, da kažem ono što se potiskuje, da podsetim da smo tada organizovali niz antiratnih akcija uključujući opstrukciju mobilizacije i pozive da se emigrira u vreme kada su se monstruozni zločini događali.
Producirao sam niz filmova koji se na vrlo profesionalan način bave ubijanjem Vukovara i zločinom nad građanima tog grada. Zločinima nad svim građanima Vukovara, Osijeka, Zagreba, Splita… Nepristajanje i nemirenje sam demonstrirao žaljenjem, klanjanjem, klečanjem i do danas činim sve što je moguće da se načini pomak u odnosu na lične tragedije proistekle iz surovog rata. Činio sam to uvek u ime porodica žrtava u nadi da ćemo tako pronaći put za smiraj porodica nestalih pronalaženjem i identifikovanjem tela njihovih najbližih…
Mnogo sam puta pitao pisao i pričao o tome i stičem utisak kao da se ponavaljam. Bio bih najsrećniji kada bismo pronašli skoro pet stotina tela Hrvata koji se traže iz perioda ratovanja tokom 1991-1992. godine. I mislim da bismo, kada bi sarađivali, učinili mnogo više od trenutnog stanja.
Manje se zna da je, i pre napada na Vukovar, nekoliko desetina (po jednom istraživanju njih 47) uglednih Srba ubijeno u Vukovaru. Najveći deo ubijenih nikada nije pronađen. Niti ih bilo ko traži. Bar se takav utisak stiče.
Svako obeležavanje godišnjice monstruoznog zločina nad Vukovarom sa naše strane nosi sa sobom neku vrstu poluilegalnog čina garniranog uvredama na granici nasilja dok se krećete toponimima vukovarske tragedije koji se završavaju posetom spomeniku na Ovčari. Nerado se mirim se sa tim jer je to krst koji nekako moramo da nosimo dok naša država ne učini pomak u suočavanju sa ovim najgorim svedočanstvima naše prošlosti.
Kako da razumemo zahtev gradonačelnika Vukovara koji je nedavno zatražio od Vlade RH da zabrani bilo koje aktivnosti bilo koga, a posebno Srba za zbog Zakona o Vukovaru kao mestu posebnog pijeteta… Po njemu se takvim izrazima empatije i pijeteta „relativiziraju povijesne činjenice, posebice u danima koji su pred nama“. Kao da su jedino Hrvati stradali i kao da se pretenduje da neko dobije pravo da precizira ko može da žaluje, da pati ili iskaže saosećanje i tugu za žrtvama svog naroda ili svim žrtvama.
To bi značilo da nijedna aktivnost žalovanja vezanog za žrtve srpskog naroda neće biti dopuštena tokom cele godine, a posebno u ovoj novembarskoj nedelji.
Kada smo Ivica Vrkić i ja, u društvu sa Dragom Hedlom i Miloradom Pupovcem, pristali da budemo izaslanici predsednice Kolinde Grabar Kitarović i Aleksandra Vučića, kao prijatelji koji imaju međusobno poverenje jedan u drugoga, dobili smo protivnike u Ivanu Penavi, Stjepanu Sučiću i sličnima, koji su nastojali na svaki način da onemoguće bilo kakav pozitivni sadržaj naše aktivnosti. Pre par godina sam dobio i poruku da nisam poželjan u Vukovaru jer pripadam narodu koji je nepoželjan…
Danas, vukovarski gradonačelnik Penava šalje pismo Vladi RH koje svojim sadržajem neodoljivo podseća na rasističke ideje prema Srbima u Trećem Rajhu i NDH…
U protekle tri godine, bio sam na licu mesta, a danas sam sve gledao sa strane, tako da mi se dosadašnji nelagodni osećaj prelio u širi kontekst onoga o čemu danas pišem.
Strahota porodica nestalih i ubijenih Vukovaraca nikako ne može biti minimizirana upornim ponižavanjem srpskih žrtava kojima svedočimo tokom svake novembarske komemoracije.
Kako je moguće da hrvatski političari, poput Plenkovića i Božinovića, koje lično doživljavam kao promotore politike i vrednosti koje podrazumeva Evropska unija, dozvoljavaju iživljavanje nad predstavnicima manjina i koalicionim partnerima koji su bili veoma važan tas na vagi pridruživanja Hrvatske Evropskoj uniji. Kako je moguće da Evropska unija, Šengen i evro umesto olakšanja postaju postaju barijere za bilo kakvu efikasnu akciju prema ekstremizmu aktuelnih vukovarskih vlasti.
Teško je kada dođete na obalu Dunava da bacite venac u tu mutnu reku, sa osećajem da je to jedinih nekoliko minuta žalovanja za žrtvama… i suočite se da na tu manifestaciju usled straha ne dolaze porodice žrtava Srba… Da odete potom na Ovčaru gde će vas, vrlo verovatno vređati zbog iskazivanja pijeteta prema svim postradalim Vukovarcima, a u Spomen domu Ovčara dočekati najprodavaniji suveniri sa sloganima Za dom spremni. Pa odete do crkve SPC u kojoj vas dočeka trpeljiv sveštenik sa celokupnim srpskim grehom i počinjenim zlom u Vukovaru na svojim plećima, koji trpi sve iskaze netrpeljivosti i ekstremizma, koji doživljava uznemiravanja kada god odemo na obeležavanje godišnjica…
Predstavnici SNV iskazali su pijetet prema svim žrtvama i u Vukovaru i u Škabrnji. Odgovor gradonačelnika Penave je da treba zabraniti svaki pijetet prema žrtvama bilo koga ko nije hrvatskoga roda… A u Škabrnji se desilo okretanje leđa pojedinaca u momentu kada je Anja Šimpraga, potpredsednica Vlade Republike Hrvatske pоlagala venac za sve postradale žrtve. To je surova ilustracija problema i suočavanja sa prošlošću, preuzimanja krivice, pokajanja… Kao da je postao nedopustiv bilo koji gest normalnosti i pomirenja i to samo dve godine nakon prvih zajednički komemoracija i žalovanja koji su tada porodili nekakvu nadu.
Verujem da Evropa koja nas uvodi u svoje članstvo, veoma dobro poznaje poziciju Hrvatske u odnosu na Srbiju. I da će razumeti koliki remetilački faktor na jugoistoku Evrope predstavljaju nerešena pitanja naše dve zemlje. I koliko je važno da budu urgentno rešavani. Na prvom mestu je pitanja nestalih.
Potpuno je jasno da bismo mogli za godinu dana da rešimo bar trećinu pitanja nestalih… Ako bi bilo želje za saradnjom, humanitarnim zajedničkim akcijama i pomirenjem.
Tekst je objavljen na portalu Javni servis
