Aleksandar Matković znanstveni je suradnik pri Institutu ekonomskih nauka u Beogradu i član stranke Zeleno-levi front. Aktivan je u pokretu koji se bori protiv plana rudarenja litija multinacionalne korporacije Rio Tinto. U listu Danas 11. kolovoza objavio je otvoreno pismo povodom "pretvaranja Srbije u rudarsku koloniju". Otad konstantno dobiva prijetnje, ali je unatoč tome bio jedan od govornika na protestu koji je u Beogradu održan 1. rujna.

U tekstu u Danasu demontirate tezu vlasti da će rudarenje litija Srbiji donijeti goleme ekonomske koristi. Rekli ste mi da vas je iznenadilo da je takav "suhoparan" tekst izazvao tako nasilnu reakciju države. Što mislite, zašto se to ipak dogodilo?

Tekst sam napisao tako da pokazuje "suve" podatke jer je to najjači argument. Na osnovu podataka Narodne banke Srbije u poslednjih deset godina pokazalo se da je u Srbiji došlo do eksplozije stranih investicija u rudarski sektor upravo onda kada je vlada rekla da je Rio Tintov projekat otkazan. No ne samo da projekat nije bio otkazan nego su se uplate u ovaj sektor povećale šest puta i dostigle svoj istorijski vrhunac, a za preko 50 posto uplata bio je zaslužan upravo Rio Tinto. Iz toga je jasno da je jaz između reči i dela postao apsolutno protivrečan i da je potrebno objašnjenje i kompanije i vlade. Stavio sam to u okvir kolonizacije kao centralne teme jer je upravo to ono što je skoro svaki građanin osetio na svojoj koži. Naime, svaki četvrti građanin Srbije radi za neku stranu korporaciju i možda je i to razlog zašto je ova priča toliko rezonovala u javnosti. Rio Tinto je postao simbol uticaja stranih korporacija na srpsko društvo, koji je inače zaista ogroman, a za to su zaslužni Aleksandar Vučić i ceo SNS. Njihova ekonomska politika prema stranim investitorima je zapravo ključna tačka jer nas je upravo ona i stavila u položaj periferije kroz gašenje domaćih preduzeća, privatizaciju banaka i servilnog odnosa prema stranim korporacijama. Ako se nastavi ta naša politika subvencionisanja stranih investitora, poklanjanja zemlje i plaćanja plata naših radnika umesto da to rade strane kompanije koje ih zapošljavaju, to će Srbiju doslovno gurnuti u položaj apsolutne zavisnosti od jedne kompanije. Moj tekst je izašao uoči masovnih protesta upravo protiv jednog takvog pristupa koji većina građana vidi u Rio Tintu i to nakon posete njemačkog kancelara Olafa Scholza Srbiji i potpisivanja ugovora sa kompanijama kao što su Mercedes, InoBat, Stellantis i druge. Mislim da je vlast tada izgubila strpljenje i započela talas nasilja u kojem je targetiranje aktivista i naučnika počelo da poprima oblike sistematizovanog nasilja.

 

Stvarnost "ekonomskog tigra"

Iako projekat Jadar podrazumeva rudarenje poznatim tehnologijama, taj naš mineral "jadarit" je jedinstven i zahteva više metoda obrade, odvajanje bora od litijuma i ostalih nusproizvoda i to u gusto naseljenom području, što ga čini unikatnim u svetu

Možete li u kratkim crtama iznijeti argumentaciju za svoju tezu da građani Srbije ne samo da neće imati koristi od projekta litija kao što to tvrde vlasti, već da je on štetan na različite načine?

Pre svega, podaci pokazuju da se uprkos šestostrukom porastu stranih investicija u rudarstvo životni standard Srbije nije podigao. To je centralna teza. Takođe, pokazao sam da količina ekstrakcije domaćih resursa skače zahvaljujući pojačanom rudarenju, da se sve više i više tona materijala kopa i da se uz to desio i porast rudarskog otpada za 150 posto, od čega je čak 90 posto opasan, biološki aktivan otpad, a da to sve nije dovelo ni do kakvog magičnog poboljšanja života u zemlji. Zapravo, većina otpada u Srbiji dolazi od rudarenja, uglavnom bakra, i svaki put kada dođe do ekspanzije kapaciteta, to se odmah vidi i na uticaju na životnu sredinu i ljude. Istovremeno nas čini zavisnima od fluktuacija cena na evropskom tržištu, dok nam Vučić priča da živimo u "ekonomskom tigru". Isto je i sa proizvodnjom čelika u Smederevu i generalno u našoj krupnoj industriji. Zato sam i postavio pitanje kakav je uticaj stranih investicija na naš BDP generalno jer se ispostavlja da strane investicije ne doprinose onoliko koliko to Vučić voli da ističe. Drugim rečima, zbog te mahnite politike naših vlasti da se dodvore stranom kapitalu, Srbija zapravo stagnira i već neko vreme postaje zavisna od stranih kompanija. To se vidi i po tome što je naša vlada 2021. pokušala da promeni zakon o eksproprijaciji kako bi država mogla da vam uzme kuću bez objašnjenja i time omogući Rio Tintu da prosto uzme zemlju u Gornjim Nedeljicama. Drugim rečima, naša vlast je počela još i da menja sopstvene zakone na štetu lokalnog stanovništva kako bi neka strana kompanija lakše dobila zemljište. Ekstraktivizam ovakve brzine zahteva izmenu zakona i zato je zelena tranzicija opasna ako se radi na ovakav način na koji Vučić to radi u ime Evrope. U toj priči svaka strana sila može da radi šta hoće na srpskoj strani zelene tranzicije dokle god joj Vučić daje zeleno svetlo i subvencije u zamenu za zapošljavanje partijskih podanika. Ovo je bukvalno priča o jednoj kompaniji i jednom vladaru koji su se ujedinili protiv stanovništva svoje zemlje i bojim se da to ne postane primer i za druge zemlje širom Evrope.

Koja je, u unutarnjopolitičkom i u geopolitičkom smislu, važnost rudarenja u Srbiji za Vučićevu vlast, što mu sve ova politika omogućava u smislu konsolidacije vlasti?

Pre svega da postane deo evropskog lanca proizvodnje električnih automobila u nadi da će mu to dati nekakvu moć u Evropi i time ga održati na vlasti jer on zna da bi ga vrlo lako mogli zameniti ako to ne uradi. Što se tiče unutrašnje politike, Vučić je Srbiju doveo u poljuljano stanje i verovatno će se desiti period neizvesnosti nakon što on ode. Ali SNS je tu i brojan je – 750 hiljada ljudi pre par godina, sada verovatno skoro milion. On partiju drži na okupu upravo putem zapošljavanja u javnim preduzećima i stranim fabrikama i svako radno mesto znači više prostora za SNS dokle god ta partija ima veze sa poslodavcima. To je model po kojem funkcioniše sprega stranih investicija i SNS-a, a tome služe i subvencije, pogotovo one za radna mesta.

Neki od mojih prijatelja i poznanika dobijali su pozive telefonom sa pretnjama da će ih baciti u reku, meni su stizale anonimne pretnje preko Telegrama i Facebooka... U tzv. Registru ekoloških terorista objavili su naše slike, privatne detalje, gde smo zaposleni

Zašto mislite da je ovaj Rio Tintov projekt primjer onoga što se u literaturi naziva "tehnološki momentum" i koje su sve moguće posljedice takvog projekta na Srbiju?

Posle preko dve milijarde evra uloženih u Srbiju, Rio Tinto je nestrpljiv da vidi rezultate i zainteresovan da se bori za projekat kako zna i ume, a sudeći po Vučićevom ponašanju, interesi su obostrani. Iako projekat Jadar podrazumeva rudarenje poznatim tehnologijama, taj naš mineral "jadarit" je jedinstven i zahteva više metoda obrade, odvajanje bora od litijuma i ostalih nusproizvoda i to u gusto naseljenom području, što ga čini unikatnim u svetu. Jednom kada se uhvati "momentum" u tom investiranju u razvoj ovako specifičnog projekta, interesi će postajati dublji i vući na sebe nove interese oko tog rudnika jer će ljudi postajati sve zavisniji od njega i jer ta investicija nema kamo drugde da ode osim u projekat Jadar, zato što tog minerala nema drugde osim ovde. Ako rudnik proradi, to će ne samo dovesti do veće nejednakosti u prihodima, kao što rudnici inače rade, nego se mogu produbiti i socijalne tenzije koje su već tu, a to onda znači da će angažman represivnog aparata takođe morati da se proširi, čemu već i sada svedočimo.

 

Uloga EU-a

Smatrate da je u Srbiji na djelu "apsolutni spoj zelene tranzicije i autoritarizma". Možete li to elaborirati i reći kako u toj konstelaciji vidite ulogu Evropske unije?

EU pokušava da se odvoji od zavisnosti od kineskog litijuma i u Srbiji vidi slamčicu spasa, a nemačka autoindustrija želi da napokon izađe iz krize i pokušava da se snađe u toj zelenoj tranziciji preko električnih vozila na baterije od litijuma, što ih opet upućuje na zemlje bogate litijumom poput Srbije ili Portugala. Zato Zeleni u Nemačkoj podržavaju litijum. EU parlament će u oktobru na sastanku Odbora za kritičke sirovine odlučivati da li će Jadar biti uvršten kao projekat od strateškog značaja, a Scholz je verovatno zbog toga požurio da letos potpiše ugovore sa Srbijom. No i unutar Unije postoje otpori meštana i organizacija, pa čak i u samom Evropskom parlamentu i mislim da je to dobar osnov za dalje. Šta god mislili o Evropskoj uniji, činjenica je da je jedini put napred onaj da se ovaj način upravljanja koji favorizuje korporacije razmontira u zemljama centra, dok će borba periferije postati borba protiv korporativne Evrope u trenutku kada korporacije te periferije počnu da iskorištavaju još više. A čini mi se da je najava toga već tu, u nedavno objavljenom Izveštaju o konkurentnosti EU-a Marija Draghija, gde on izlaže viziju buduće Evropske unije sa spoljnom politikom koja će biti orijentisana na "resursima bogate zemlje". Iako je ovo trenutno samo slovo na papiru, Draghi zapravo priča ono što evropski komesari misle. Štaviše, EU zaista utiče i na klimatske i energetske planove perifernih zemalja, od Čilea do Srbije, i to čini putem trgovinskih ugovora, što znači da je ovaj proces već u toku.

Doživjeli ste ozbiljne prijetnje, i vi i drugi aktivisti, novinari i znanstvenici. O kolikom broju ljudi se radi, kakve su metode u pitanju i najvažnije, kakav mislite da će efekt ta represija imati na pokret protiv rudarenja litija?

Procenjuje se da je reč o 60 aktivista koji su targetirani kao pojedinci širom Srbije. Tu brojku su izneli organizatori nedavnog protesta iz organizacije Eko straža, kojoj su se ljudi javljali za podršku. Najgori je slučaj Zorane Crnojević kojoj su antiterorističke jedinice upale u kuću dok je bila u petom mesecu trudnoće samo zato što je bila administratorica Facebook-grupe Aktivizam na kojoj su se delili tekstovi podrške drugim uhapšenim i maltretiranim aktivistima. Neki od mojih prijatelja i poznanika dobijali su pozive telefonom sa pretnjama da će ih baciti u reku, meni su stizale anonimne pretnje preko Telegrama i Facebooka, neke su hapsili, a nekima su se bande pojavljivale pred kućom. U nekim slučajevima radilo se o ljudima koji nisu imali direktne veze sa protestom, što verovatno pokazuje da je vlast u strahu i da ne zna tačno ni ko ni odakle organizuje proteste i da je spremna da ide na sopstvene građane u ime zaštite strane korporacije. Potom je nastao i takozvani Registar ekoloških terorista na kojem su objavili naše slike, privatne detalje, obrazovanje, gde smo zaposleni. Nekima su objavili i seksualnu orijentaciju. I prodržavni mediji poput Informera objavili su lažne tekstove o meni, poput toga da sam trenutno u Splitu, gde se "brćkam i mrzim Srbiju". Dakle, vlast odnosno represivni aparat sada ide na nas sa svime što ima. No, generalno postoji uverenje da su ovo potezi očajnika i nadam da će nas to ujediniti u zajedničkoj borbi koja polako prerasta granice Srbije i Balkana. Ako imamo u vidu da su u srcu Volkswagena, u Wolfsburgu, već događaju štrajkovi radnika povodom zatvaranja fabrika u samoj Nemačkoj, uz jasne povike da Volkswagen možda neće preživeti zelenu tranziciju, postaje jasno da je taj lanac autoindustrije, koja je nekada bila simbol 20. veka, polako pred pucanjem. U Italiji već neko vreme štrajkuju radnici GKN-a, koji su čak napravili planove reorijentacije proizvodnje od luksuznih automobila ka solarnim panelima i kargo biciklima kako bi poslali jasnu poruku da radnici mogu uticati na same kompanije. Jer zelena tranzicija, "ona prava", nije za uski krug bogatih, nego za mase, a ako nije za mase, neće je ni biti. Zato je i ovo što se dešava u Srbiji prekretnica koja mora pokazati da je moguća drugačija zelena tranzicija i da su demokratski odnosi među zemljama njen sastavni deo. To je ono što moramo da čuvamo i mislim da sada različite zemlje i grupe pokazuju da je takva alternativa moguća. U suprotnom nas čeka pakao i u bukvalnom smislu, onom rasta temperature, i u prenesenom značenju, jer je klupko autoritarizma i zelene tranzicije već počelo da se odmotava i od nas zavisi kuda će ići.