Kada prođete vukovarsku gradsku četvrt Sajmište i izađete iz grada, naći ćete se na putu koji vodi kroz nepregledne oranice i plodna polja. Nakon pet kilometara vožnje, stižete u Negoslavce, tipično ušoreno selo koje vekovima mirno leži na sremskoj ravnici. Ukoliko neki putnik namernik ili znatiželjnik koji istražuje sela istočne Hrvatske poželi da pronađe nešto o Negoslavcima, na internetskim pretraživačima će ga dočekati neke opšte informacije o selu i opštini, ratne priče, kao i u svim ostalim susednim mestima, i nekoliko priča o dešavanjima vezanim za selo iz lokalnih medija. Međutim, na internetu nećete naići na priče stanovnika koji su svoj život proveli u ovom selu, čuvali uspomene na pretke, ali i ponešto zapisali kako ne bi sve palo u zaborav.

- Naseljavanje sela srpskim stanovništvom počelo je sa Marijom Terezijom 1701. godine, a sada je ostalo samo nekoliko starosedelačkih porodica. Prvo su došli Sendići, Uvalići i Stojnovići, nakon njih Mišići, Nerandžići, Baćanovići, Kendršići, Jakovljevići i Šerbići, a zatim se naseljavaju Bačvani – ponosno ističe svoje pretke kao osnivače sela penzioner Sava Sendić, jedan od saradnika na knjizi "Negoslavci: hronika" koju su napisali Vladimir Kadić i Dušanka Amidžić-Popovski. Usput, uz neka prezimena, Sendić navodi porodične nadimke, ili u ovom kraju mnogo popularniji germanizovani izraz špicnamete, poput Šeletovi za Stojnoviće i Burkovi za Mišiće.

Naša kuća je među najstarijima u selu, sagrađena je 1882. godine. Danas retko ko u Negoslavcima živi na temelju, odnosno u kući svojih predaka – govori Sava Sendić

Pretpostavlja se da su Negoslavci dobili ime po Negoslavu, verovatno jednom od prvih stanovnika još pre doseljenja Srba. Prema rečima našeg sagovornika, selo je ušoreno i dobilo je obrise današnjeg oblika otprilike 1712. godine. Ranije je sve bila ledina i šuma, a stanovnici su živeli po salašima oko sadašnjeg sela.

- Naša kuća je među najstarijima u selu, sagrađena je 1882. godine. Danas retko ko u Negoslavcima živi na temelju, odnosno u kući svojih predaka. Prva škola podignuta je 1761. pored crkve, a koristila se sve do 1981., kada je sagrađena nova. Crkva je takođe izgrađena 1761. godine - govori Sava Sendić.

Osvrnuo se i na crtice iz svoje mladosti, odnosno na to kako su Negoslavčani živeli u periodu bivše Jugoslavije.

- Deset sam godina bio na čelu sela, odmah nakon uspostavljanja delegatskog sistema. U tom sistemu su organizacije birale svoje delegate, a ja sam delegiran ispred oficira. Partija je držala glavnu reč. Kasnije su uspostavljeni višestranački izbori, a ja sam bio predsednik lokalnog ogranka Socijalističkog saveza. Ubedljivo smo pobedili u Negoslavcima. Nakon izbora, moj kolega Milenko Stojnović je rekao da nećemo uzeti nijednu dnevnicu. Za deset godina nismo naplatili niti jednu dnevnicu, a s tim su se složili i članovi skupštine. Sve smo radili besplatno - priča Sendić koji kaže da su Negoslavci bili prvo selo u tadašnjoj vukovarskoj opštini koje je uvelo telefonsku liniju.

Dugogodišnji prijatelji – Sava Sendić i Nedo Božić (Foto: Dušan Velimirović)

- Što se tiče crkve i vere, nekih 35 godina sam u crkvu išao triput godišnje: za Svetog Savu jer se zovem Sava, za Đurđevdan jer mi je tad slava, i na Božić. Osim nekolicine žena, tada smo u crkvu išli Radivoj Jeckov, Dušan Kolarić i ja. I niko više. Sve dok se nisu doselili Bosanci - priseća se Sendić svojih prijatelja, a i najavljuje priču o naseljavanju Srba iz podnožja planine Ozren u Bosni.

U ugodnoj kućnoj atmosferi, sa Savom Sendićem, uz čašicu rakije i cigaru, ćaska njegov prijatelj Nedo Božić. Za razliku od Save koji je Sremac i starosedelac, Nedo je doseljenik iz Bosne. Od samog Nedinog dolaska u Negoslavce njih dvojica su izgradila prijateljstvo koje čuvaju i danas. Plodna ravnica oko Negoslavaca privukla je mnoge naseljenike, nema nikakvog rivalstva između starosedelaca i doseljenika, samo čuvanje sećanja na zavičaj.

- Među prvim familijama iz Bosne su došli Simići i Tijanići. Došli smo ovde 1950-ih godina jer je u našem zavičaju vladala glad. Moj otac je hteo prvo da se odselimo u okolinu Doboja, ali je jedan rođak već bio ovde i nahvalio je kako je sve lepo, i ono najvažnije, da ima kukuruza. Kupovali smo kućice u selu, nas 14 je živelo u dve sobice, nismo imali ni gde da spavamo. Kada smo kasnije stali na noge, kupovali smo i poljoprivredne mašine. Mlađi ljudi su se zaposlili u kombinatu Borovo, a ja sam, nakon dolaska iz vojske, počeo da se bavim poljoprivredom. Bilo je teško raditi, ali sam nekada za nedelju dana mogao da zaradim jutro zemlje. Isprva nas pojedinci nisu dobro prihvatili, ali se kasnije sve popravilo. Sastajali smo se i družili u centru sela - priča Nedo Božić.

Crkva Uspenja presvete Bogorodice (Foto: Dušan Velimirović)

Na svom vrhuncu 1971. godine Negoslavci su imali 1.795 stanovnika, a prema poslednjem popisu iz 2021. selo broji 983 stanovnika, što je najmanje još od 1857. godine. Sada su Negoslavci samostalna opština. Uz ostala udruženja i organizacije, u selu deluje i Udruženje žena Negoslavčanke, jedno od najaktivnijih udruženja ovog tipa u okolini.

- Naše udruženje je osnovano pre šest godina na moju i inicijativu Dragane Jeckov. Žene u Negoslavcima su bile zakinute za sferu društvenog života i isključene iz dešavanja, pa smo smatrale da bi ovo udruženje to popravilo. Na osnivačkoj skupštini bilo je prisutno 17 žena, a danas imamo 80 veoma aktivnih članica. Raduje nas da se ta brojka svake godine povećava. Nisu u pitanju samo starije žene, nego i one srednjih godina, a imamo i veliki broj pripadnica mlađe populacije, što nas posebno veseli. Kada se spoje mladost i iskustvo, rezultati moraju biti dobri, baš kao što i jesu - pojašnjava predsednica udruženja Biljana Pejić.

Od samog osnivanja, članice su imale ideju da ovo ne bude udruženje žena kao i sva ostala, već su smatrale da treba da ponude nešto drugačiji sadržaj.

Siniša Šerbić i Biljana Pejić (Foto: Dušan Velimirović)

- Okrenule smo se kulturnim dešavanjima poput predstava i putovanja koja su značajna za motivaciju žena. Proputovali smo mnogo, obišli mnogo naših svetinja i manastira, a išli smo i na adventska putovanja. Žene se tome posebno raduju. Na putovanja ne vodimo samo žene iz Negoslavaca, nego smo otvorene i prema drugim udruženjima. Sa nama su putovale žene iz Banovaca, Mirkovaca, Markušice i Vukovara, pa bude zanimljivo i dinamično kada se spoji 90 žena u dva autobusa. Prvi naš projekat je nosio naziv "Edukovane i informisane" i bio je veoma zapažen. Nakon toga smo krenule sa prvom fazom projekta "Žene sa istoka", po čemu smo možda i najprepoznatljivije. Uspešno smo sprovele četiri faze i nadamo se petoj. U sam projekat smo uključile još sedam udruženja žena. Posebno se ističe izbor tema kojima smo se bavile kroz četiri ciklusa: položaj žena u svim segmentima društva, nezapošljavanje, sagorevanje, prevencija karcinoma, kao i kulturne i književne večeri - navodi Pejić.

Ona je veoma aktivna u kulturnom i društvenom životu svoga sela, a neposredno nakon mirne reintegracije ujedinila je mlade stanovnike Negoslavaca u udruženje mladih.

Lovački dom (Foto: Dušan Velimirović)

- U saradnji sa PRONI centrom iz Osijeka osnovali smo 1999. godine Klub mladih Negoslavci. To je bio jedan od niza klubova u Hrvatskoj koji su osnivani uz podršku tadašnje misije OSCE-a. Već tada smo pokazali da imamo afiniteta prema lokalnom aktivizmu. Bili smo jedan od najprepoznatljivijih i najposećenijih klubova mladih. Kada god su dolazili mladi iz drugih zemalja, vodili su ih kod nas. Kada su dolazili mladi iz Švedske ili Francuske baš u Negoslavce, to je za nas bio poseban događaj. Radili smo na programima pomirenja Srba i Hrvata, što je za mlade bilo izazovno i zahtevno, ali su pokazivali da su spremni da se druže, da sarađuju i da imaju zajednička interesovanja - zaključuje Biljana Pejić.

Danas u kulturnom i društvenom životu sela uglavnom zajednički učestvuju gotovo sva udruženja i organizacije sa područja opštine, što čini veliku bazu volontera na različitim dešavanjima. Poslednje takvo dešavanje bilo je prošle godine, kada je organizovan koncert Viki Miljković, a to je bio prvi estradni nastup u Negoslavcima nakon više od 30 godina. Na području opštine deluje i Lovačko društvo "Fazan", aktivno od 1998. godine.

Stadion Fudbalskog kluba Negoslavci (Foto: Dušan Velimirović)

- Naše lovačko društvo najviše funkcioniše uz pomoć lokalne samouprave. Trenutno imamo 34 člana, većina ima do 40 godina, ali imamo nekolicinu članova koji su stariji od 60. Redovno održavamo radne akcije kao što su prihrana divljači, popravljanje čeka i košenje trave. Od divljači su najzastupljeniji fazan i zec, a imamo i srne, kao i divlje svinje. Se ove životinje se nalaze u našem ritu. Nemamo šume u okruženju, pa samim tim ni pogonski lov - kaže predsednik lovačkog društva Siniša Šerbić. Pojašnjava i razliku između mladih lovaca nekada i sada.

- Ja sam jedna od poslednjih generacija mladih lovaca koji su morali da budu stažisti i na taj način birali da li žele da se nastave baviti lovom ili ne. Tada sam se zaljubio u to i nastavio da budem aktivan lovac. Sada mladi imaju mogućnost da odmah polože ispit i da postanu lovci. Neke to drži kraće, a neke duže i ostanu u lovu ceo život - govori Šerbić.

Današnja Opština Negoslavci osnovana je 1997. godine, a na čelu joj je Dušan Jeckov. Kao i ranije, i danas ljudi žive od poljoprivrede, zanata, ali i rada u fabrikama. Vikendom, uz praćenje utakmica svog Fudbalskog kluba Negoslavci ili gledanja nastupa Kulturno-umetničkog društva "Bekrija", stanovnici ovog mesta mogu da uživaju u prirodnim lepotama obližnjeg jezera Grabovo kao i u šetnji ritovima uz Dobru vodu.