U kojim situacijama libertarijanci to prestaju da budu? Izgleda da se to događa onda kada se slobode oduzimaju ljudima do kojih im nije stalo. Navodni "libertarijanci" u redovima torijevskih poslanika pobunili su se protiv novih mera za suzbijanje pandemije – protiv obavezne vakcinacije ili negativnog rezultata testa za ulazak u javne prostore, obavezne vakcinacije za zdravstvene radnike i obaveznog nošenja zaštitnih maski na određenim mestima. "Mi nismo društvo koje svojim građanima uvodi propusnice", rekao je torijevski poslanik Marcus Fysh. "Ovo nije nacistička Nemačka".
Zaboravimo na čas na neprimerenost poređenja, zbog koga je Fysh kasnije morao da se izvinjava: takav stav je danas endemski prisutan u raspravama o pandemijskim merama. Činjenica je, zapravo, da za mnoge ljude Velika Britanija itekako jeste društvo koje nameće propusnice. Na tome je izgrađeno "neprijateljsko okruženje" za imigrante – na primer, uslov da ljudi za koje se sumnja da bi mogli biti imigranti pokažu uredne dokumente pre prijema u bolnicu, zakupljivanja stana ili zapošljavanja. To je sama suština afere "Vindraš" – stav da oni koji nemaju ispravne dokumente ne mogu biti Britanci, iako su rođeni i čitav život su proveli u Velikoj Britaniji.
Previđanje tog šireg konteksta nije slučajnost. Libertarijanci sa desnice veoma su selektivni u raspodeli građanskih sloboda. Pre debate o novim pandemijskim merama kroz parlament su prošla druga dva zakona koji zavređuju pažnju. Reakcije libertarijanaca na ove zakone jasno govore o njihovom autoritarnom stavu.
Novi zakon o policiji, kriminalu, kaznenim merama i sudovima stigao je do odbora gornjeg doma, pošto je prošao kroz donji. Suštinska novina koju zakon uvodi je ograničavanje prava na protest. Zakon dopušta policiji da spreči demonstracije za koje oceni da su previše bučne ili "ozbiljno remete" javni red. Šta je "ozbiljno remećenje"? Odluka o tome prepuštena je ministru unutrašnjih poslova.
Amandmani koje je vlada unela u nacrt uključuju zabranu da se demonstranti drže jedni za druge ili za predmete na ulici i uvođenje "naloga za prevenciju ozbiljnog remećenja javnog reda" kojim se određenim pojedincima može zabraniti učešće na protestima. Takav nalog može se izdati bilo kom licu koje je već kažnjavano za prekršaje povezane sa učešćem na demonstracijama ili je u bar dva navrata učestvovalo u protestima i radnjama koje mogu dovesti do „ozbiljnog remećenja“ javnog reda. Postupanje u suprotnosti s nalogom može imati za posledicu zatvorsku kaznu od 51 sedmice. Policija takođe dobija dodatna ovlašćenja da zaustavlja i pretresa ljude bez osnovane sumnje.
To je svakako jedan od najneliberalnijih zakona razmatranih u poslednje vreme. Koliko je torijevskih libertarijanaca glasalo protiv predloga na trećoj raspravi u julu? Nijedan. Fysh odbija društvo koje uvodi propusnice, ali spremno glasa za državu u kojoj „ne možete da se bunite ako vam ministar unutrašnjih poslova to ne dozvoli“.
Drugi zakon je onaj o državljanstvu i državnim granicama koji je početkom decembra treći put razmatran pred donjim domom. Nacrt predlaže „različite tretmane za izbeglice“ u zavisnosti od toga kako su ušli u zemlju. Oni koji su stigli „redovnim putem“ – sa odgovarajućim dokumentima ili dozvolom za ulazak u Veliku Britaniju – imaju pravo podnošenja zahteva za azil. Azilanti koji su „sa znanjem“ protivzakonito i bez dozvole ušli u zemlju mogu dobiti do 4 godine zatvora. Tako je kriminalizovan sam čin traženja azila. Ovakav zakon doprinosi učvršćivanju neprijateljskog okruženja. Ne kriminalizuju se samo azilanti, već i svako ko im pomaže – čak i ako je to samo pružanje humanitarne pomoći – za šta je najteža zaprećena kazna doživotni zatvor.
Jedan od mnogih amandmana koje je vlada unela u nacrt pruža ministarstvu unutrašnjih poslova dosad neviđena ovlašćenja za oduzimanje državljanstva, bez obaveze da se osoba u pitanju o tome uopšte obavesti. Torijevski poslanik i bivši ministar za brexit David Davis opisao je nacrt kao "veoma problematičan" i upozorio da bi planovi za formiranje centara za azilante na ostrvima mogli proizvesti "britanski Gvantanamo".
Da li je Davis glasao protiv predloga? Ne. Podržao ga je. Kao i ostalih 290 torijevskih poslanika. Njih 66 su ostali uzdržani ili nisu bili prisutni. I ponovo, ni jedan jedini torijevac nije glasao protiv.
Torijevski libertarijanci zapravo i nisu libertarijanci u uobičajenom značenju te reči. Spremni su da prihvate i zdušno podrže i najgrotesknije oblike uskraćivanja sloboda od strane države, dokle god su takvi postupci upereni protiv ljudi za koje veruju da ove slobode na zaslužuju, bilo da su u pitanju demonstranti ili imigranti.
Neki komentatori, poput Frasera Nelsona, urednika Spectatora i kolumniste Daily Telegrapha, žale zbog "uspona neliberalnog konzervativizma". Ali to povlačenje liberalizma nije ništa novo ili neobično. Insistiranje na malom državnom aparatu i slobodnom tržištu već dugo je svojstveno ljudima koji istovremeno zahtevaju strogu policijsku kontrolu svih grupa koje smatraju "nepoželjnim".
Kao primer za liberalni konzervativizam kakav bi želeo da vrati u politički život, Nelson citira Waltera Bagehota, liberala iz 19. veka. Pišući iz Pariza 1852. godine, Bagehot podržava Napoleonov krvavi državni udar kao dobrodošlu reakciju na revoluciju 1848. "Prvi zadatak društva", piše on, "jeste samoodržanje: da bismo sačuvali ovaj sistem moramo žrtvovati sve ostalo. Parlamenti, slobode, uvodnici, eseji, elokvencija – sve je to lepo, ali od manjeg značaja". Upozoravao je na opasnost da budemo "zavedeni visokoumnim spekulacijama o slobodi i jednakosti" i insistirao na uvažavanju potrebe da se društvo zaštiti od "opasnih klasa". Danas su ova uverenja jednako živa kao u Bagehotovo vreme.
Sloboda je uvek bila predmet sporenja, u pogledu značenja i zahvata. Oni koji su posedovali moć uvek su nastojali da određenim grupama uskrate koristi od pristupa građanskim slobodama. "Otkud to da su u traženju slobode najglasniji goniči robova?", zapitao se Samuel Johnson (koji nije bio veliki ljubitelj slobode) govoreći o američkim revolucionarima 1776. godine.
Istorijski posmatrano, zastavu slobode uvek su nosile snage levice, nastojeći da pristup prošire i uključe isključene grupe, od radničke klase, preko žena do kolonijalnih podanika. Te borbe su slobodi dale značenje koje ona danas ima. Ali u poslednje vreme mnogi delovi levice se udaljavaju od tema koje je u prošlosti upravo levica definisala, od prava na slobodu govora do građanskih sloboda. To je libertarijanskoj desnici omogućilo da preuzme baklju slobode i promeni joj značenje: "libertarijanci" uskraćuju temeljne slobode upravo onima kojima su najpotrebnije. A sloboda je previše važna da bismo je tako lako prepustili ljudima koji u nju zapravo ne veruju.
Tekst je objavljen u britanskom dnevniku The Guardian, a mi ga prenosimo s portala Peščanik u prijevodu Đorđa Tomića
