Na prvom mestu – veliki pesnik, od najvećih. Dabome, i novinar, i dramski pisac, i reditelj…, ali pre svega i svojom suštinom – pesnik: Predrag Lucić.
Evo kako ja to saznajem.
Godina je 2003, septembar, mesto radnje Sarajevo, morali su to biti Malroovi književni susreti. Šta se na tim susretima radilo tokom tog, na kraju tako posebnog dana, ne sećam se više uopšte, jedino pamtim da je uveče jedno društvo krenulo u Vatrogasni dom (da li je to bilo mesto?) i da se tamo pričalo i pilo po stolovima, dok se u neko doba za jednim stolom (negde uz same prozore) nije zapevalo.
Tri muzičara: vokali – dva legendarna feralovca, Predrag Lucić i Boris Dežulović, a instrumental, gitara, Benjamin Isović. Šta su pevali? Pevali su pesme Predraga Lucića iz Velike Feralove pjesmarice, objavljivane u Feralu tokom godinâ i te 2003. sabrane u knjizi nečuvenog naslova: ‘Haiku haiku jebem ti maiku’, izdavač Kultura & Rasvjeta, Split. Danas je ta knjiga klasik, u ono vreme, i u tom noćnom društvu a i šire, sve pesme iz nje znali su tek malobrojni, poneki su znali poneke, a mnogi nisu znali ni toliko. Što se muzike tiče, stihovi su uglazbljivani, čini mi se, na licu mesta, na poznate note iz raznih krajeva uvelike razvaljene nekad-domovine.
Bile su to pesme o svim našim ratnim devedesetima. Pesme, dakle, iz srca tame, ali duhovite – beskrajno, smeh se orio i odbijao o plafon, drhtali su prozori, kao od glasa Oskara Macerata u onom čuvenom romanu koji takođe priča o jednoj opakoj istorijskoj katastrofi. Niko od velikih i malih uzročnika i učesnika naše katastrofe nije u Lucićevim pesmama bio zaobiđen i pošteđen, nijedna tragedija previđena i zanemarena, nijedan otrovni apsurd izostavljen. Samo što Lucić o svemu tome govori jezikom grandiozne smejurije, grohotnog podsmeha i ruga, pa to što čuješ, još pojačano trojnom muzičkom izvedbom, sve radosnije primaš što ga intenzivnije upijaš i trajnije pamtiš. I u vrhunskoj poeziji je to prava retkost – da te stih istim potezom i zgromi, i razgali; i debelo rastuži i silno obraduje. Ako zaista postoji – razmišljam u to gluvo doba noći usred Sarajeva – ta toliko prizivana i izvikivana svenarodna katarza, to takozvano osvešćenje i isceljenje, onda put ka njoj vodi kroz ovu, Predragovu poeziju. I tako, bez oklevanja, pitam Predraga, koga ne znam i koji me ne zna: Da li biste vi došli u Beograd, a on, gledajući me ravno u oči onim svojim predragovskim, najdirektnijim pogledom (ne poznajem nikoga ko tako direktno gleda sagovornika), bez oklevanja odgovara: Bih.
Došao je pre isteka 2003, 6. decembra, doduše bez Dežulovića i Isovića, ali sa Sandrom (koliko ja znam, uvek su išli zajedno) i Sinanom Gudževićem (jednim od genijalnijih tumača njegove poezije). Na fotografijama koje je snimila Goranka Matić vidi se dupke puna sala Media centra, tada još na Trgu Republike, s raznolikom publikom i mlađom i starijom, a u njoj i general Vlado Trifunović, stari Desimir Tošić, seda glava Seada Hadžovića, Dušan Makavejev, Mira Miočinović, Điđa Krnjević, Jelena Trpković, Ibrahim Hadžić, i (što bi rekli Nemci) od sličnih i mnogi drugi. Domaćin je bio Dokumentacioni centar ratovi 1991-1999. Sutradan smo išli u Novi Sad.
Od tada je Predrag redovno dolazio u Srbiju, s Dežulovićem prvi put septembra 2004. (jedno magično veče u dvorištu Centra za kulturnu dekontaminaciju, tu je bio i Stojan Cerović, i on jedan od najvećih, tada već više ne zdrav); zatim januara 2007, na panel Etika književnosti, posvećen poeziji samo njih dvojice, Lucićevim pesmama iz ‘Haikua’ i onim potonjim, i Dežulovićevim ‘Pjesmama iz Lore’. I tako dalje, kasnije, s različitim drugim pozivarima i domaćinima.
Sinan veruje da su ti njihovi prvi nastupi s čitanjem i pevanjem u Beogradu dali magičnom dvojcu Lucić & Dežulović vetar u jedra za buduće zajedničke regionalne hepeninge, koji su postali neka vrsta superspecifičnog pesničko-muzičkog kabarea sa stalno nanovo aktualizovanim programima: Melodije Bljeska i Oluje, Melodije borbe i pretvorbe, Melodije evra i eura…, jedan naziv duhovitiji od drugog. Čak i da je bilo tako, to baš i nije bitno. Drugo nešto je bitno.
Predrag Lucić je, uporedo i zajedno s Borisom Dežulovićem, i u proznom ključu s Viktorom Ivančićem, stvorio jedan potpuno novi jezik za govor o našim ratovima i o mraku naših devedesetih (i potonjih) godina. To je samo u prvom sloju jezik satire. Kako se Predrag pišući svoju poeziju vrhunski imaginativno služi literarnim i inim predlošcima, često se kaže da su u pitanju izvrsne parodije, persiflaže, pastiši itd., sa urnebesno smehotvornom satiričnom namerom i dejstvom i da se u njima izvrgava ruglu široko rasprostranjena politička i ina idioterija na takozvanim našim prostorima. Stvar je, međutim, sto puta složenija. U zbirci ‘Mjesec iznad Splita’ (Algoritam, Zagreb 2012) stoji na kraju jedna vrlo zanimljiva, kratka, takoreći haiku pesma pod naslovom ‘Bilješka o piscu’: Karahasan za njega kaže / Da se smije / Da se ne ubije. E, to je ključ. Sve to, i poruga, i satira, i parodija… samo su sredstva da se artikuliše nešto mnogo dublje i strašnije, nešto što je inače teško, pa i nemoguće saopštiti. Nema tih analitičkih, istoriografskih, socioloških, antropoloških… tekstova koji će vam reći sve ono što vam govore stihovi u Predragovim knjigama ‘Haiku haiku’, ‘Sun Tzu na prozorčiću’, ‘Bezgaća povijesne zbiljnosti’, ‘Gusle u magli’, ‘Ljubavnici iz Verone’, ‘Mjesec iznad Splita’.
Zato, i zato što je bio onakav čovek, Predrag ostaje jabuka našeg oka.
