U poslednjih skoro trideset godina na Cresu sam bio svega dva puta, kratko, po dan-dva. Sem za vreme rata, mogao sam tamo, ali mi se nije dalo. Hteo sam da sačuvam sećanje na Cres kakav je za mene bio pre toga, u periodu takođe dugom tridesetak godina, kad sam skoro svaki letnji odmor provodio na ovom ostrvu. Bio sam upoznao mnoge Cresane, možda većinu. Ubrzo sam umeo da kažem ponešto na italijanskom, prvom jeziku mojih creskih drugova, da razlikujem buru od tramontane, cipla od orade, pašta fažol od brudeta, Belej od Belog. Naučio sam da u maloj creskoj luci manevrišem čamcem ne mlateći veslima po vodi, da mi se ribari na obali ne bi smejali

Kada je 1962. godine slikar Mate Teo Solis (Zadar, 1935) otvorio u centru grada galeriju, i iznad ulaza razapeo platno IZLOŽBA, AUSSTELUNG, MOSTRA, EHSIBITION, voleo sam da mu pomažem u prodaji razglednica, crteža i akvarela i da tako upoznam skoro sve creske goste (i gošće!) koji bi se tu našli u vreme kad sam i ja bio na Cresu. Jednom je neki klinac banuo u galeriju, ugledao nas dvojicu, i istrčao vičući: ‘Mama, mama, guarda, sono due Solis’.

Video sam ga prošlog juna (2017), prilikom moje druge posleratne posete Cresu. Nije bio dobro, teško je govorio. Iscrpla ga je bolest, a i samoća u kojoj živi posle smrti njegove žene i muze Anice. I koja ne prestaje ni leti, jer više nema snage i volje da siđe u grad, u galeriju, koju je prepustio jednom rođaku.

U beogradskom nedeljniku Duga (u broju do 15. novembra 1973) objavio sam jedan nostalgičan članak o Solisu, koji ovde preštampavam, prethodno ga malo doteravši. Trudio sam se da u tekst uronim rečenice koje su, sad vidim, mlatile po njemu.

***

Već krajem oktobra Cres je – kako je javio radio – nekoliko dana bio odsečen od sveta. Zbog jakog juga i nemirnog mora bio je obustavljen saobraćaj između kopna i ostrva. Tih dana pisao sam mom prijatelju, creskom slikaru Teu Solisu: ‘Druže, zavidim ti’.

Otkad provodim dobar deo leta na Cresu - a to se događa poslednjih petnaestak godina - zavoleo sam ovo veliko ostrvo, njegovu bujnu, neprohodnu šumu na severu, duboko Vransko jezero, po uvalama i hridima nad morem razbacana retka, uglavnom napuštena sela i, pre svega, istoimeni gradić, koji se putnicima koji dolaze s mora ukazuje tek kad mu se brod sasvim približi, skrenuvši iza drugog ferala na dnu Creskog zaliva. U pričama sa letovanja ljubomorno branim draži Cresa, ne dozvoljavam da je lepše na drugim ostrvima, na Hvaru, Mljetu, Braču.

Ali, nikad nisam bio na Cresu van letnje sezone. Zimi ga se često setim, i zamišljam da je tamo život u mesecima kad nema gostiju još puniji, još spokojniji nego leti, da tek tada Cres postaje sličan oazama mira i lepote za kojima su tragali Ruso, Grig, Gogen, Crnjanski, mestima gde je sve, kako je pevao Bodler, ‘raskoš, mir i uživanje’. A opet, s druge strane, svestan sam toga da stari pesnički san o ostrvu sreće često postaje licemerna čeznutljivost od koje žive rđava književnost i putničke agencije.

U svakom slučaju, Cres nije Solisov san. Ovo ostrvo je njegova java, njegov stvarni svet. Ono što ja u Beogradu, sećajući se zimi Cresa, zamišljam kao mir i spokojstvo, na kome mom drugu Teu zavidim, za njega je usamljenost, pustoš. Kad se plima letnjeg šarenila i meteža povuče, ostavljajući na obalu izvučene barke, zatvorene hotele, zamandaljene kuće, kad su duge noći ispunjene samo vetrom i izbijanjem gradskog sata, zaista nastaje skoro potpun mir, ali upravo zbog svoje potpunosti teško podnošljiv. On je za ostrvljane problem, izazov, sa kojim se oni nose, koji rešavaju kako mogu i umeju. Sa tim ostrvskim, pustinjskim mirom svake godine suočava se i Solis i na njega odgovara slikajući ga, crtajući ga. Crtajući, na primer, malu cresku luku zimi, bez ljudi, sa barkama izvučenim na obalu.

Solisovi preci, klesari, pominju se u crkvenim hronikama počev od 16. veka. Mate, ili Teo, kako ga zovu njegovi sugrađani, ponosi se svojim poznavanjem mora i ribolova skoro koliko i svojim slikama. Kaže da razlikuje oko trista vrsta riba i dvadeset različitih vetrova. U njegovoj konobi mogu se videti mreže i drugi ribarski pribor stari dva veka. S druge strane, on je akademski slikar, koji je posle školovanja u Rijeci i na Likovnoj akademiji u Zagrebu, posle putovanja i stranstvovanja, 1962. godine odlučio da baci sidro u Creskom zalivu i tu ostane. U to vreme, sećam se, nije na Cresu bilo skoro ničega: ni gostiju, ni para, ni razumevanja za umetnost. Tadašnja creska oskudica imala je za retke goste i ‘furešte’ svoju idiličnu stranu: čisto more, puste plaže, domaće vino iz konoba. Ali ne i za Solisa, koji je zasukao rukave i rastrčao se da se što pre spase te uboge idile.

Uskoro je Cres dobio svoju prvu umetničku radionu i galeriju – Galeriju Solis, čiji je Teo jedini vlasnik, majstor, kustos, prevodilaca i prodavac. Svakog leta kroz ovu galeriju, između Teovih ulja, crteža, akvarela i pored njegovog štafelaja prođe više posetilaca nego što ih za celu godinu imaju mnoge galerije u velikim gradovima. Uz muziku s gramofona i smokovaču, vodi se konverzacija na nekoliko jezika o estetici i ekologiji, novcu i politici, a svemu tome su razlog i povod creske barke, jarboli i ružičaste kuće na Solisovim slikama.

To je bilo mogućno zahvaljujući turizmu, automobilizmu, novim putevima i novim hotelima. Ali među gostima Cresa, koji će ga se zimi rado sećati i možda sledećeg leta opet posetiti, nesumnjivo biće i onih koje je za ovo ostrvo zainteresovao Solis. I koji će se vratiti i zato da ga opet vide, da opet kupe neki njegov mali akvarel s barkama i s njim popiju čašicu rakije. On od ove godine svojim gostima ponudi retku privilegiju da se nađu na mestu kroz koje prolazi Osovina sveta. To ime, ali na latinskom: Axis mundi, on je dao neobičnom zdanju koje je podigao u sred creskog maslinjaka, a koje će biti njegova nova radionica i galerija.

Velika kamena zgrada, asimetrična, sa neočekivanim ispustima, rogljevima, ukrasima, podseća istovremeno na nasukani batiskaf i na kulise za neki naučno-fantastični film. Sa njegove terase vide se gradski krovovi, zaliv i dalje, između Istre i Valunskog zaliva – otvoreno more. To je, kaže Solis, ‘ambijent za pravljenje i trošenje umjetnosti’, umetnički prostor i prostor za umetnost. Ako sve bude teklo prema planu, sledeće godine ovde će početi da radi Creska letnja slikarska škola.

Eto šta je Solis učinio od ostrvske usamljenosti, zahvaljujući njoj, protiv nje. Verujem da samo čovek u toj meri vitalan, komunikativan, preduzetan, može da oseti pravu vrednost i da plati punu cenu usamljenosti. Samo za takvog čoveka zimski ostrvski mir može da bude plodonosan. Jer mir se može oploditi samo nemirom.

To se vidi na njegovim slikama.

Leti on pred zadivljenim turistima u njegovoj galeriji, brzim potezima majstora pravi akvarele, sa barkama koje se veselo ljuljaju na moru, a kad se turisti povuku, on se posvećuje stvaranju velikih slika na platnu, na kojima preovlađuju teme odsustva, praznine, pustoši. Tu su dominantne tamnoplava, tamnozelena i zagasiti crvena boja. Mirna, sutonska ili jutarnja svetlost, svetlost bez sjaja i bljeska, osvetljava predeo nad kojim se obično nadnose tamni oblaci: creski trg, zgrade bez prozora, prazne, napuštene barke. Pada u oči da tu nema ni flore ni faune, ni ptica ni maslina. Pustinja! Ne kažem to ja, nego Solis. Jednu sliku je nazvao ‘Područje pustinje’.

Iz ovih njegovih slika veje iskonska, neumitna ostrvska usamljenost, samoća bez uživanja, bez lirske egzaltacije prirodom, morem. Retki ljudski likovi su izvan scene, ako se tako može reći. Oni su ili daleko, na jednoj slici siluete igrača na horizontu, sećanje na igre leta, ili su to, na drugoj slici, nestvarna ženska lica nadneta nad opustošeni grad. U samom gradu nema nikoga. Tu je samo jedna zaboravljena, zaostala kupačica, ali njena kosa već se polako pretvara u geometrijske oblike, a ona sama u beživotnu statuu. Zbog toga je mir koji tu vidimo težak, ispunjen napetošću.

Kami ima jednu priču o umetniku i njegovoj zvezdi. Umetnik se zove Jona, kao onaj biblijski junak koji se spasao potopa zahvaljujući tome što ga je progutao kit. Posle Jonine smrti, na zidu njegovog ateljea ostala je jedna nerazgovetno napisana reč. Nije se moglo znati da li tu piše ‘usamljen’ (solitaire) ili ‘solidaran’ (solidaire).

I ime mog prijatelja, creskog maestra sadrži sličnu zagonetku. Solis? Usamljen ili Sunčan?