Politolog i prevoditelj Ivan Vejvoda stalni je član Instituta humanističkih i društvenih znanosti u Beču (Institut für die Wissenschaften vom Menschen, IWM) i bivši potpredsjednik Njemačkog Marshallovog fonda. Aktivan u opozicijskim krugovima u Srbiji 1990-ih, bio je među osnivačima Demokratskog foruma i Beogradskog kruga, a potom i direktor Fonda za otvoreno društvo. Od 2002. do 2003. bio je savjetnik za vanjske poslove i europske integracije premijera Zorana Đinđića i Zorana Živkovića. Njegov otac Ivo Vejvoda inače je bio važna ličnost jugoslavenskog javnog života. Rođen u Karlovcu, intelektualno formiran zahvaljujući i knjižari Ive Goldsteina (oca Slavka Goldsteina), španjolski borac, sudionik NOB-a od 1941., komesar Pete operativne zone (Gorski kotar i Hrvatsko primorje), prvi poslijeratni direktor Tanjuga, bio je prijatelj s ljudima poput Ive Andrića ili Miroslava Krleže, a desetljećima je bio jedan od najvažnijih Titovih diplomata, veleposlanik u nizu država, od Brazila do Italije i Francuske.
Mnogo buke ni oko čega
Regiju je uzbunio "non-paper" koji je navodno slovenski premijer Janez Janša uputio Europskom vijeću, a koji predviđa novo iscrtavanje granica i "rješavanje nacionalnih pitanja" stvaranjem velike Srbije, velike Albanije i velike Hrvatske. Kako ga komentirate?
Mnogo buke ni oko čega, da parafraziram Shakespearea. Taj predlog ne vodi ničemu i neće imati mnogo posledica. S druge strane, ovakve stvari nisu bezazlene, jer mute vode i omogućavaju da se ponovno jave glasovi u prilog podelama i prekrajanju granica. Sve balkanske države imaju suverenitet i teritorijalni integritet, kao i nameru da se pridruže EU-u i NATO-u, osim Srbije u slučaju NATO-a, a nekih dilema oko NATO-a ima i u Bosni i Hercegovini. Ovakve inicijative uopšte ne pridonose tim strateškim namerama ovih država.
Srbija je istorijski i kulturno evropska zemlja i drugog puta nema. Treba biti jasna i politika prema kosovskom pitanju. Nažalost, opozicija je tu ponekad tvrđa od vlasti
Pretpostavimo da taj dokument zaista potječe od Janše. Što bi bili njegovi motivi?
Možemo da spekulišemo. Motivacija je možda bila da sebi prida značaj. Slovenija će uskoro da predsedava EU-om, što jeste važno. Ljubljana je već pre nekog vremena s pravom izrazila da će jedan od prioriteta predsedavanja biti pridruživanje zapadnog Balkana EU-u. To je primereno i dobrodošlo, jer Slovenija je bila jugoslavenska republika, deo je ovog regiona, ima interesa u učvršćivanju mira i stabilnosti i može tome da doprinese. Međutim, ponavljam, ovakvi potezi ne deluju u tom pravcu.
Osobno poznajete novog američkog predsjednika Joea Bidena. Što se može očekivati od njegove politike prema Balkanu?
Promena u Washingtonu veoma je značajna kako za američku, tako i za međunarodnu političku scenu. Najveća razlika u odnosu na Donalda Trumpa biće uska suradnja SAD-a i EU-a u nalaženju načina da se pospeši put zapadnog Balkana ka euroatlantskim integracijama. Na važne pozicije došli su ljudi koji veoma dobro poznaju situaciju na Balkanu i u Evropi u celini. Osim državnog sekretara Antonyja Blinkena, tu je i nedavno imenovana pomoćnica ministra za evropske i evroazijske poslove Karen Donfried, koja govori nemački. Ti ljudi veoma cene transatlantske odnose i žele ih osnažiti. Balkan, naravno, nije među prioritetima američke politike. Međutim, potreba dovršenja ujedinjenja Evrope spomenuta je u Bidenovom razgovoru s nemačkom kancelarkom Angelom Merkel i sigurno je da će biti značajan momenat spoljne politike SAD-a.
Osam godina nakon Briselskog sporazuma pregovori Beograda i Prištine su zamrznuti. Što se može očekivati, uzimajući u obzir Bidena, ali i Albina Kurtija i Samoopredjeljenje na vlasti u Prištini?
Dijalog Beograda i Prištine imao je smetnje na vezama, pre svega zbog neprestanih iščekivanja parlamentarnih izbora u obe zemlje. Izbor Kurtijeve vlade na Kosovo donosi političku stabilnost. Svakako će postojati pritisak EU-a i glavnog pregovarača Miroslava Lajčáka u suradnji sa SAD-om na obe strane da se dijalog što pre ponovno pokrene. Evo, upravo je najavljen susret predsednika Vučića i premijera Kurtija u Bruxellesu za sledeću nedelju. Proces je inače pokrenut još u martu 2011., dok je predsednik Srbije bio Boris Tadić. Postavlja se pitanje želimo li da budemo u situaciji kao što su Indija i Pakistan koje 70 godina muči nerešeno pitanje Kašmira ili Kipra gde više od 45 godina nema rešenja. Odnosno, želimo li status quo, koji ne doprinosi ničemu, ili želimo živeti u stvarnosti savremenog sveta, šta znači rešavati pitanja, a ne stavljati glavu u pesak.
Ako želi stabilnost u Evropi, onda je u geopolitičkom, strateškom i ekonomskom interesu EU-a da ubrza proces pridruživanja. Zapadni Balkan nije periferija, nego unutrašnje dvorište EU-a
Kako bi moglo izgledati sveobuhvatno rješenje koje bi dovelo do normalizacije? Izgleda da nema ništa od razmjene teritorija, a kao mogućnost spominje se model dvije Njemačke?
Model dve Nemačke jedno je od mogućih rešenja, a nalazi se već veoma dugo na stolu. Izričito je nuđen za pregovora koje su 2007. vodili ambasador Nemačke Wolfgang Ischinger, SAD-a Frank G. Wisner i Rusije Aleksandar Bocan-Harčenko. Dve Nemačke nisu jedna drugu priznavale, ali je Istočna Nemačka postala članica Ujedinjenih nacija. Videt ćemo da li je to realno. Obe strane iskazale su volju da nastave pregovore. Moje veoma oprezno predviđanje je da možemo očekivati postepen napredak, ali ne i velika rešenja u kratkom roku. Cela stvar bit će plod mukotrpnog nastojanja da se dođe do kompromisa kojim niko neće biti potpuno zadovoljan, ali ni nezadovoljan.
Srbija mora pokazati više
Nedavno je Europski parlament izglasao izvještaj koji oštro kritizira Srbiju iz niza razloga, od gušenja slobode medija do afera vlasti. Međutim, predsjednik Aleksandar Vučić i premijerka Ana Brnabić zbog kritika su napali EP. Izgleda kao da je Srbija zaustavila približavanje EU-u?
Izveštaj EP-a navodi veoma ozbiljne razloge zbog kojih je Srbija kritikovana. Činjenica da Srbija 2020. nije otvorila nijedno novo poglavlje, niti zatvorila ijedno od prije otvorenih, govori o usporavanju kretanja ka EU-u. Takođe, i nevladina organizacija Freedom House kaže da je Srbija nazadovala što se tiče demokratskih vrednosti i institucija. Ako je Srbija ozbiljna u svojim namerama, mora u narednim mesecima pokazati mnogo više no što je to do sada bio slučaj po pitanjima vladavine prava, nezavisnosti sudstva i slobode medija.
Nezavisno od situacije u samoj Srbiji i drugim zemljama regije, koliko je proširenje EU-a realno s obzirom na to da i u samoj Uniji vlada zamor?
Svet je uvelike promenjen od finansijske krize 2008., pa takozvane krize oko migracija, a sada i krize uzrokovane pandemijom koronavirusa. Tu su i spoljnopolitički izazovi, odnosno G2 svet kojim dominaraju dve zemlje, SAD i Kina. Evropa mora da donosi strateške odluke i da razmišlja kako da odbrani svoj sistem vrednosti i prava. Ti prioriteti odvlače pažnju od proširenja na zapadni Balkan, što onda ostavlja prostora takozvanim trećim zemljama, pre svega Rusiji, Kini i Turskoj. Mnogo se ovih dana govori o problemima u koje je zapala Crna Gora zbog kineskog zajma za gradnju autoputa prema Srbiji. Evropa je pre nekog vremena – odnosno sa dolaskom nove Evropske komisije, koja je sama sebe prozvala geopolitičkom komisijom – shvatila da mora da nađe način da bude mnogo aktivnija. Predlozi poput onog da se zemljama zapadnog Balkana već sada otvore kohezioni fondovi veoma bi doprineli integraciji zapadnog Balkana. Srbija i sve druge zemlje imaju najveću obavezu da se samere sa pravnim nasleđem EU-a, takozvanim acquis communautaire, ali za tango je potrebno dvoje. Ne samo da EU ima obavezu, nego ako želi stabilnost u Evropi, onda je u njenom geopolitičkom, strateškom i ekonomskom interesu da ubrza proces pridruživanja. Zapadni Balkan nije periferija, nego unutrašnje dvorište EU-a.
Unatoč formalnoj europskoj orijentaciji, Vučić lavira na raznim stranama, riječ je o takozvanoj politici četiri stuba, odnosno suradnji s EU-om, SAD-om, Kinom i Rusijom. Vidimo da se tijekom pandemije to isplatilo?
Politika "četiri stuba" počela je već s Tadićem, ali za sve vlade je strateška orijentacija uvek bila EU. Ekonomski, trgovinski i po svim drugim parametrima EU ima preimućstvo nad bilo kakvim drugim odnosima, ali to mora i da se dokazuje sameravanjem sa spoljnom politikom EU-a i daljim i brzim demokratskim reformama. Međutim, jasno da Srbija mora da razvija dobre odnose sa svim bitnim činiocima. Predsedniku Vučiću se mora priznati da je, što se pribavljanja vakcina tiče, uspešniji od brojnih drugih zemalja. Srbija je pokazala kreativnost i u diplomatiji vakcina, omogućivši i građanima drugih zemalja da se vakcinišu. Taj uspeh ne može da se previdi i mora da se pohvali.
Što se regije tiče, Srbiju se ponovno sumnjiči za pokušaj hegemonije nad Crnom Gorom, a Beograd također koketira i s podrškom Miloradu Dodiku u najavama odcjepljenja Republike Srpske?
Važno je da je sve od pada Miloševića osnova politike poštivanje suvereniteta i integriteta okolnih država, bez obzira na pojedinačne glasove. Istovremeno, predsednik Vučić ponavlja da želi mir, ali neki njegovi ministri koji govore o "srpskom svetu" ne pridonose ni u kom vidu stabilizaciji, čak suprotno. Istorijski gledano, kičma odnosa i stabilnosti u regionu je hrvatsko-srpski odnos. Ako to funkcioniše, sve drugo nekako dođe na svoje mesto. Obe strane tu moraju mnogo više da urade, a prva i osnovna stvar je nalaženje nestalih osoba. Mnogo su učinile organizacije civilnog društva sa obe strane tokom godina, ili recimo sa srpske strane Veran Matić, koji je i predstavnik predsednika, ali najveća je odgovornost u svakom pogledu na onima koji vode države.
Freedom House tvrdi da Srbija više ne spada u demokracije, a u njenom parlamentu nema opozicije. Pa ipak, unatoč prošloljetnim prosvjedima Vučićeva vlast izgleda čvrsto. Koliko još može izdržati SNS-ova tehnologija vlasti i što predviđate ukoliko 2022. budu s beogradskim održani i izvanredni parlamentarni izbori?
S jednobojnim parlamentom situacija sigurno nije dobra, jer su pluralizam i višeglasje osnova demokratskog poretka. Istovremeno, sigurno je da vladajuća stranka i predsednik Vučić za sada imaju većinsku podršku stanovništva. Oni iznalaze načina da stvaraju određen nivo zadovoljstva kod svojih birača, između ostalog i kroz različite oblike klijentelizma. Pominje se brojka od 700 hiljada članova SNS-a. Tu su i autoritarne tendencije i kontrola medija, pre svega nacionalnih televizija, kao jedan od glavnih mehanizama na koje se vlast oslanja. Istovremeno, u prirodi je političke vlasti da dolazi do zamora materijala, a situacije kao što je ova u Srbiji nemaju na kraju dug životni vek. Pretpostavljam da će na izborima 2022. ponovno da pobedi vladajuća stranka, ali doći će trenutak kada će opozicija moći da igra valjanu utakmicu, bilo usled promena unutar vladajuće stranke ili zato što će sama sebe mnogo bolje da organizuje.
Opozicija je osujećena
Dojam je da mainstream opozicija ima vrlo uski doseg, a njeni lideri, poput Tadića, Vuka Jeremića ili Dragana Đilasa doimaju se istrošeno. Na koji način bi se opozicija mogla dinamizirati?
Opozicija je oslabljena mnoštvom podela i ozbiljno osujećena nefer uslovima na političkoj i medijskoj sceni. Želja EU-a je da dođe do dijaloga vlasti i opozicije pod pokroviteljstvom EP-a. Dijalog je postojao i pre prošlogodišnjih izbora, spušten je cenzus, ali je postojao i bojkot. Mnogo zavisi od toga da li će opozicija uspeti da dođe do zajedničke platforme. Mislim da je važno da iskristališu dva pola, recimo desni centar i jedna progresivnija struja i da biračima bude jasno zašto se opredeljuju. Pre svega tu mislim na jasno opredeljenje prema evropskim integracijama. Bez obzira na sve rasprave, Srbija jest istorijski i kulturno evropska zemlja i drugog puta nema. Treba biti jasna i politika prema kosovskom pitanju. Nažalost, opozicija je tu ponekad tvrđa od vlasti, pa samu sebe ograničava.
Vučić dio legitimiteta vuče od potpore sa zapada, koju dobiva zato što se očekuje da riješi problem Kosova. Beskrajni pregovori njemu, zapravo, odgovaraju?
SNS na vlast jest došao zahvaljujući tome što je izvršio, kako se tada govorilo, "sanaderizaciju". Deo radikala je shvatio da mora da postanu proeuropski i prozapadni ako žele na vlast. Vučiću i Tomislavu Nikoliću je bilo jasno da će kosovsko pitanje ostati njima u amanet. Na zapadu je bilo mišljenja da će, upravo kao što je Richardu Nixonu kao desničaru bilo lakše negoli nekom demokratskom predsedniku da otvori odnose s komunističkom Kinom, tako i problem Kosova lakše rešiti neko s nacionalističkom pozadinom. Do toga još nije došlo, ali ponavljam, status quo nije nikakvo rešenje. Zato je Zoran Đinđić hteo čim pre da reši to pitanje, jer je znao da ga ne možete držati otvorenim ako ste ozbiljni oko stabilnosti i demokratije.
Kako iz današnje perspektive gledate na Đinđićevu vladu?
Đinđić je shvatao koliko je zemlja izgubila u 1990-im godinama pod Miloševićem, koliko je trebalo brzo raditi da bi se to nadoknadilo i kako Srbija treba da se ponaša da bi svoje nacionalne interese zadovoljila na najbolji način. Njegova vlada je izgledala kao neko ko u cirkusu pokušava da žonglira s dvadesetak lopti odjednom, od reforme politike, kulture i ekonomije do vojske i bezbednosnih službi. Nažalost, ubio ga je rep aždaje bivšeg režima, koji je iza sebe ostavio kriminalizovanu državu i društvo. Ubistvo predsednika Vlade bilo je ogroman gubitak, koji je jako usporio proces demokratizacije i modernizacije. Bio sam njegov savetnik za europske integracije i spoljne poslove otprilike godinu dana. Tog 12. marta sam ga zamenjivao na sastanku s UNDP-om, razvojnom agencijom UN-a. Nakon vesti o atentatu krenuo sam kolima u Vladu, grad je već bio blokiran i sećam se koliko su policajci bili zgroženi time što se dogodilo. Na sahrani je pola miliona ljudi izašlo da prati kovčeg s telom premijera. Srbija je tek tad shvatila što je izgubila.
