Mesec dana otkako su radnici Fijata u Kragujevcu stupili u štrajk, predstavnici Samostalnog sindikata u toj fabrici, uz paraf ministra privrede Gorana Kneževića, potpisali su sa predstavnicom korporacije Fijat Silvijom Verneti sporazum kojim je stavljena tačka na taj period. Sad se broje gubitnici i dobitnici, iako će srpska premijerka Ana Brnabić reći da takvi ne postoje već da je sve stvar kompromisa. I nije baš tako.

Krenimo, stoga, redom. Kad je 19. juna doneta odluka o stupanju u štrajk zahtevi su bili sledeći: povećanje osnovice bruto zarade sa 38.000 na 50.000 dinara, reorganizacija proizvodnje, isplata bonusa i troškova prevoza za dolazak na posao van standardnog radnog vremena.

Prve sedmice ova vest jedva da je znala zalutati u medijima. Ignorisanje, međutim, nije dalo rezultata. Štrajkači su ostali dosledni, solidarni, pa se već druge sedmice prešlo u sledeću fazu, a to je medijsko ‘anatemisanje’ štrajkača, kako primećuje Mario Reljanović, profesor radnog prava na Pravnom fakultetu ‘Union’. Reljanović se pritom poziva prvo na izjavu predsednika Aleksandra Vučića koja je bila usmerena protiv štrajkača, jer da će takvim ponašanjem oterati strane investitore, a onda i na izjavu ministra rada i zapošljavanja Zorana Đorđevića koji je kazao da ‘radnici Fijata moraju da pokažu malo ljubavi prema Srbiji’, ali i na učestale pretnje da bi Fijat mogao spakovati svoje kofere i napustiti Srbiju.

Pravo na rad i pravo na ekonomsku i socijalnu sigurnost ne postoje. To pokazuje upravo odnos države prema radnicima Fijata. Neko je to kupio i država se ponaša kao da radnici više nisu njena briga, kaže profesor Mario Reljanović

- Odjednom radnici nisu patriote, odjednom uzrokuju kolaps srpske privrede, odjednom su to ogromni gubici, ne samo za Fijat, već i za druge, za kooperante. Plasiraju se informacije o velikim štetama i, konačno, kad se videlo da se na taj način neće ništa uraditi, onda se pristupilo pregovorima - opisuje genezu ovog slučaja naš sagovornik, koji precizira da to baš i nisu bili pregovori ‘s obzirom na to da je učestvovao samo jedan od sindikata i s obzirom na to da je sve bilo pod pokroviteljstvom Vlade koja je nastupala kao država, a ne kao poslodavac.’

Nekoliko je stvari koje su ovaj štrajk izdvajale od većine ostalih. Jedna je činjenica da su zaposleni u kragujevačkom Fijatu stupili u štrajk, ne zbog neisplaćenih zarada ili doprinosa, što je najčešće slučaj, već zbog nezadovoljstva trenutnim uslovima, visinom zarada, što je novost. Radnici su, barem za vreme samog štrajka, pokazali maksimalnu odgovornost i solidarnost što se ispostavilo kao njihova najveća snaga.

Tako neobičnu situaciju premijerka nije znala drugačije okarakterisati nego kao nečiji politički interes. ‘Počinjem da verujem da je ovde u pitanju ozbiljna loša namera. Mislim da politički interes stoji iza ovoga. Vlada je apsolutno tu za radnike i mislim da su radnici izmanipulisani’, stroga je bila premijerka Brnabić pred odlazak u Kragujevac, na sastanak sa predstavnicima Štrajkačkog odbora. Jedan susret je bio dovoljan da odatle izađe ozarena lica i radnike predstavi divnim ljudima koji ipak nisu politički izmanipulisani, pa čak i da najavi prekid štrajka, što se doista i desilo sutradan. Par dana nakon svega došlo je i do potpisivanja sporazuma između tri strane u Vladi Srbije, a tom prilikom premijerka je rekla: ‘Razgovori su bili teški. Svi smo iscrpljeni posle ovih razgovora nakon kojih ne postoji pobednička a ni gubitnička strana. Hteli smo da nađemo dobar kompromis. Znam da su predstavnici radnika već izloženi kritikama da je moglo bolje, više, da su mogli drugačije. Ako postoje nezadovoljni nemam nikakav problem da sa svojim timom odem ponovo da razgovaram i objasnim šta je sve dobijeno, a dobijeno je jako puno.’

A to ‘puno’, prema saopštenju koje je stiglo iz Vlade, znači: radnicima je ponuđeno povećanje zarada u naredne tri godine u skladu s procenom Narodne banke Srbije o rastu inflacije. U avgustu će im zarade biti uvećane za 2,2 odsto, a u februaru za 4,5 odsto. Fijat je obećao i da će biti udvostručena naknada za prevoz van standardnog radnog vremena, da će u avgustu radnici dobiti polovinu bonusa efikasnosti za prošlu godinu, a drugu polovinu u decembru. Dogovoreno je i da se formira komisija koja će utvrditi da li su i na kojim radnim mestima radnici preopterećeni.

Dogovor će biti deo kolektivnog ugovora koji će važiti tri godine, a posebno bode oči jedna stavka u dogovoru: predstavnici sindikata su prihvatili da se uzdržavaju od bilo kakvih štrajkova za to vreme.

Zanimljivo je da se ovo saopštenje Vlade ne slaže sa onim što tvrde u Samostalnom sindikatu, gde kažu da je ‘je sporazumom potpisanim sa rukovodstvom kompanije predviđeno povećanje zarada od 9,54 odsto.’ Iako niko od predstavnika radnika koji su bili na potpisivanju Sporazuma nije bio raspoložen za priču, Zoran Marković, predsednik tog sindikata u Fijatu, probao je agenciji Beta pojasniti dilemu rekavši da on zna šta je potpisao, a potpisao je povećanje zarada od 9,54 odsto.

Ovo ‘predstavnici radnika’ treba uzeti sa rezervom jer su u ovom dogovoru prisutni bili samo predstavnici Samostalnog sindikata, dok su ostali nezadovoljni dogovorom pripretili čak i tužbom, a sve su okarakterisali ‘brukom i sramotom’. Naš sagovornik je vrlo kritičan kad ocenjuje rad sindikata.

- Obično kritikujem sindikalnu scenu budući da se ponašaju kao pre 30 godina. Da biste imali sindikalno delovanje morate da imate bazu osnovnih prava radnika, da bi se išlo na nadogradnju. Kod nas sindikati još služe za polutke i ogrev. Baza se urušila, mi nemamo onih tri puta osam sati kao pravo zaposlenih, a imamo sindikate koji se bave dnevno-političkim pitanjima – kaže profesor Reljanović i dodaje da štrajk u Fijatu pokazuje koliki je raskol između dva najveća sindikata – Samostalnog i Nezavisnosti.

- Pritom ima nekoliko velikih sindikata u Srbiji koji su u promenjivim odnosima sa ova dva. U takvoj atmosferi nije ni čudo što radnici ne veruju mnogo sindikatima i ne bi me iznenadilo da u sledećim štrajkovima radnici štrajkuju kao radnici, a ne kao članovi sindikata. Upravo ovo u Fijatu pokazuje da je bilo mnogo pametnije i pragmatičnije kad su se ujedinili oko neke ideje, oko sebe, a ne oko jednog od sindikata koji je pregovarao, i to nema veze sa tim da li su radnici zadovoljni sa ovim što je ispregovarano ili ne. Sama taktika sindikata je takva da to ne liči na sindikalnu borbu koliko na politički uravnoteženo postupanje koje teži, koliko da zaštiti radnike, toliko i sindikat, i to je oličenje sindikalne aktivnosti u Srbiji – smatra Reljanović.

A uzdržavanje od štrajka tri godine? Da, to se predstavlja kao Ustavom i Zakonom o radu zagarantovano pravo. U sindikatu Nezavisnost tvrde da su radnici bili pod velikim pritiskom, a sam Marković iz Samostalnog sindikata je ovu zanimljivost ovako pojasnio: ‘Ako poslodavac obezbedi dobre uslove za rad i zaradu neće ni biti štrajka.’ Podsetio je i da je to pravo regulisano i Ustavom i Zakonom o štrajku, objasnivši da je Kolektivni ugovor ‘slabije snage’ te je izrazio nadu i da ‘to uzdržavanje od štrajka možda i neće ući u novi Kolektivni ugovor sa poslodavcem.’

Profesor Mario Reljanović ističe da je ta odluka neustavna i nezakonita.

Dogovor će biti deo kolektivnog ugovora koji će važiti tri godine, a posebno bode oči jedna stavka: predstavnici sindikata su prihvatili da se uzdržavaju od bilo kakvih štrajkova za to vreme

- To je kao kad bi ja potpisao da neću više da dišem. I niko ne sme da me kazni – kaže on.

Koliko je u Srbiji bitno ustavno pravo govori činjenica da se u isto vreme dešavao još jedan štrajk, odnosno dešavala su se dva, računajući i onaj u Gorenju, koji je u međuvremenu završen. Važniji je štrajk radnika Goše iz Smederevske Palanke, koji dovodi u pitanje živote jer se štrajka glađu zbog dugova na ime neisplaćenih plata u svotama između 500.000 i 600.000 dinara, što je između 4500 i 5000 evra. Prema rečima radnika, za poslednja dva meseca su primili po 100 dinara i to nakon posete Vučića, tada još uvek premijera, u jeku predsedničke predizborne kampanje.

- Mi nemamo bazu. Pravo na rad i pravo na ekonomsku i socijalnu sigurnost ne postoje. Da je to tako pokazuje upravo odnos države prema tim radnicima. Neko je to kupio i država se ponaša kao da radnici više nisu njena briga. Vi štrajkujete, a poslodavac mora da pregovara. A pokazalo se u slučaju Fijata da i ne mora. Država aktivno destimuliše štrajkače. Ako imate Fijat koji zarađuje milione evra, a oni neće da poveća 100 evra platu, onda štrajk ima svrhu. Ako imamo Gošu gde nema para, ima li štrajk ikakvu svrhu? Onda se očekuje intervencija države jer taj neko ko je u blokadi mora da ode u stečaj, a onda će se gledati da se radnici namire, da to bude brzo i efikasno. Ne, mi imamo stečaj koji traje 15 godina - objašnjava Reljanović ulogu države za koju kaže da je izgubila socijalnu funkciju, zbog čega su ugrožena osnovna prava.

- Ta prava ne bi bila ugrožena, čak ni u slučaju radnika Goše, da je nakon jednog neisplaćenog meseca u fabriku došla inspekcija rada. Dva neisplaćena meseca su već krivično delo. Sindikati tvrde da su hiljade krivičnih prijava podneli protiv poslodavaca i da nijedna nije procesuirana. Šta radi Tužilaštvo? Da su neki ljudi bili osuđeni verovatno bi se drugačije ponašali. Nikome se ne bi isplatilo da ide ni na šest meseci u zatvor. Ali država ne radi ništa. I u najgorem kapitalističkom sistemu država mora da vrši nadzornu, korektivnu funkciju i da sankcioniše onoga ko krši zakon – ističe Reljanović.

Goša i Fijat svakako teško da mogu da se svrstaju u isti koš. Fijat služi pumpanju statistike i kao takav je važan politički faktor, a to su kapitalizirale i prethodne vlasti, počev od one Borisa Tadića za čijeg vremena je o došlo do dogovora sa Fijatom. Ali kakvog?

Ugovor sa Fijatom, iako je odavno najavljivano da će biti dostupan javnosti, to nikad nije bio, baš kao što nije dostupan ni sporazum koji je kompanija postigla sa predstavnicima sindikata. Ono što je poznato, a do čega je došao magazin ‘Insajder’, je da je Fijat Srbija oslobođen plaćanja poreza i doprinosa za sve zaposlene, zatim poreza na dobit u trajanju od 10 godina od prve godine kada je ostvarena oporeziva dobit, oslobođen je od poreza na nekretnine, poreza za sprovođenje urbanističkog plana, poreza na prikazivanje zaštitnog znaka… I to je samo mali deo. Navodno se daju subvencije po 10.000 evra za svakog radnika, a Fijat nije želeo da podigne plate sa 300 na 400 evra bruto.

- To znači da Fijat na 2000 zaposlenih svakog meseca uštedi po 500 evra subvencija. To je milion evra mesečno. Gde su te pare? Da li to znači da je Fijat na dobitku samo od onoga što dobije iz državne kase svakog meseca i da ništa ne radi, da potpuno obustavi proizvodnju? - pita se naš sagovornik.

Znamo da Fijat ima svoje proizvodne pogone i u Poljskoj i u Italiji, ali znamo i da ovakve uslove nema nigde. Najjeftinija radna snaga, subvencije… Dakle, lud bi bio svako ko bi se odlučio na izmeštanje proizvodnje. Reč je, naravno, o blefu, ali blefu koji kod neupućenih ima dalekosežnije posledice. Radnik mora da voli Srbiju. To znači da ne štrajka, a i kad štrajka lako se zamene teze jer i dalje je nacionalna pripadnost radniku puno bitnija od one klasne.