Za razliku od drugih masovnih stradanja u 20. veku, ono što se dogodilo Romima u Evropi tokom Drugog svetskog rata još nije pronašlo jedinstven naziv. Ta činjenica je dovoljna da ilustruje veoma maglovitu sliku koju i dan-danas imamo o masovnom i sistematskom ubijanju Roma – piše u uvodu knjige ‘Stradanje Roma u Srbiji za vreme holokausta’ Milovana Pisarija.

Podstaknut činjenicom da se istoriografija nije bavila Romima, Pisari je odlučio da barem otvori neka pitanja, uz nadu da će knjiga podstaknuti i druge istraživače na dalje istraživanje stradanja Roma.

Pisari postavlja pitanje definicije onoga što se desilo Romima tokom Drugog svetskog rata. Dok je za stradanje Jevreja rezervisan termin holokaust, on za Rome koristi termin genocid. Ipak ga je izbegao u naslovu knjige na nagovor Rene Redl, urednice izdanja, koja je ukazala na često korišćenje tog pojma u svakodnevici.

- Kada je genocid nad Romima u pitanju, ne postoji jedinstven način da se on definiše. A važno je, jer pored pravne definicije imamo potrebu da ga definišemo na jedinstven način upravo zato jer je to jedinstven fenomen u istoriji. Kao što je i genocid nad Jevrejima jedinstven fenomen - kaže Pisari.

Pored komesarske uprave Milana Aćimovića i vlade Milana Nedića, treba spomenuti i upravu grada Beograda, Dragija Jovanovića, srpsku policiju, žandarmeriju itd. Oni su poslušno i organizovano ulazili u svaku kuću, hapsili i svojim kamionima prebacivali žrtve - rekao je Pisari

U knjizi objašnjava da je sredinom 1990-ih istrebljenje Roma prvi put dobilo ime.

- Romski lingvista i aktivista Ian Henkok uveo je reč porajmos (uništenje) kako bi označio nacionalsocijalističku politiku istrebljenja Roma i Sintija u Drugom svetskom ratu. Pisao sam o genocidu u Nemačkoj, gde je postojala duga tradicija, kao i u ostalim delovima Evrope, onoga što danas zovemo anticiganizam. Tridesetih godina su određene institucije popisivale i registrovale Rome i Sintije i nad njima su počeli da primenjuju genocidnu politiku – politiku sterilizacije, interniranja, prinudnog rada itd. Sve se to dešava u nacionalsocijalističkoj Nemačkoj, razvija se rasna teorija koja je, kada su Romi u pitanju, u centru pažnje. Pitanje Roma je proučavano od tzv. naučnika, Rome smatraju neprijateljima nacionalsocijalizma, odnosno Trećeg Rajha. Zbog toga i zbog rasnih razloga trebali su da budu eliminisani - objašnjava Pisari.

Ističe da se politika prema Romima menjala kako su se menjale ratne okolnosti. Tako su pod udar nacista 1941. godine posebno došli Romi čergari, jer je na njih gledano kao na potencijalnu opasnost zbog nomadskog načina života i straha da su špijuni Crvene armije.

A rasne mere u Srbiji, uglavnom protiv Jevreja, bile su jedne od najhitnijih u politici kojom su rukovodili okupatori.

- Već su u aprilu 1941. uvedene prve mere i do kraja maja je uspostavljen ceo sistem uredbi koji je definisao status Jevreja. Paralelno sa tim, iste mere su na snazi i protiv Roma. U tom prvom periodu Jevreji i Romi su izbačeni sa poslova. Opštine grada Beograda su strogo poštovale naredbe - kaže Pisari. Od 11. jula na snazi je odluka koja je u prvi plan istakla Rome čergare.

- Sa tom odlukom je završen proces pravnog uspostavljanja i definicije statusa Roma. Već posle nekoliko meseci počinje druga faza genocida. Prva faza je uspostavljanje statusa. Prvo je išlo socijalno isključenje, eliminisanje ljudi, a drugi korak je istrebljenje. Počinju masovna streljanja Jevreja, kojih u Beogradu ima oko 12.000, a u čitavoj Srbiji oko 16.000. Mere koje se odnose na streljanje Jevreja ubrzo su primenjivane i nad drugim kategorijama ljudi, prvenstveno nad Romima. U Srbiji je bilo potrebno naći određeni broj talaca za odmazde. Polovinom oktobra je bilo jasno da neće biti dovoljno Jevreja, pa su zato uključeni Romi. Krajem oktobra, u roku od tri dana je organizovana velika racija u Beogradu. Uhapšeno je oko 1.200 Roma muškaraca, iz raznih delova grada, internirani su u logor Topovske šupe, gde su ostali nekoliko dana, a zatim su odvedeni na streljanje u Jabuci zajedno sa Jevrejima - rekao je Pisari.

Za razliku od jevrejske, Pisari napominje da je romska populacija jednim delom ubijena, a drugim delom ‘na neki način pretvorena u Srbe’.

- Ta odluka od 11. jula 1941., ta mogućnost da dokažu da su stalno nastanjeni u Srbiji, automatski je značila da više nisu Cigani nego Srbi. Pitanje Roma je birokratski rešeno i oni više nisu postojali - dodaje.

Teško je utvrditi koliki je bio ukupan broj žrtava, iskren je Pisari. Zna se da je 1941. streljano 2.500 muškaraca u Srbiji i da je na Sajmištu najmanje stotinak žena i dece umrlo, a možda i više. No jednako je tako važno pitanje ko su bili zločinci.

- U prvom redu, to su nemačke snage. Sve su odlučivali, naređivali, njihove su odluke o logorima, o masovnim streljanjima. Međutim, to nije dovoljno. Zaboravili bismo ulogu kvislinga, što je pitanje koje mora mnogo više da se istraži u celoj Evropi. Na organizovan način su primenjivali naredbe i lokalne vlade su imale veliku odgovornost. U prvom planu su, pored komesarske uprave Milana Aćimovića i vlade Milana Nedića, i uprava grada Beograda, Dragi Jovanović, srpska policija, žandarmerija itd. Oni su na veoma organizovan i poslušan način ulazili u svaku kuću i hapsili. Svojim kamionima su prebacili sve te žrtve u Topovske šupe, pa na Staro sajmište. Tužno je, a interesantno sa naučnog stanovišta, da su često žrtve poznavale svoje dželate. Žandarmi su bili lokalni i svakodnevno su se viđali sa svojim žrtvama. Mnoge žrtve će se sećati posle rata ili imena ili lica tih zločinaca - opisuje Pisari.

Pisari ističe i odgovornost predsednika lokalnih opština koji su imali najveću odgovornost kada su Romi u pitanju, po odluci od 11. jula po kojoj se pravila razlika između čergara i domaćih Roma.

- Nemci ukazuju na to da lokalni predstavnici moraju da potvrde stalnu nastanjenost. To znači da lokalni predsednici opština, u trenutku kada im se obrati neki Rom tražeći tu potvrdu, određene dokumente, mora da potvrdi verodostojnost, znajući da će se ukoliko kažu ne primenjivati te naredbe, naročito streljanje za muškarce, a da će žene završiti u logoru. Pitanje odgovornosti lokalnih vlasti ne može da se gleda samo kroz učešće u streljanju i toj poslednjoj fazi genocida. Ubijanje tih ljudi je tek poslednja faza jednog mnogo većeg procesa koji je započeo u aprilu 1941. - zaključio je Pisari.